Аутор: Светислав Пушоњић
Модернизација човека и друштва је идиотизација човека и друштва. Кад боље погледаш неког типично модерног мушкарца или типично модерну жену схватићеш да пред собом имаш неко биће пропале личности, уврнутих животних циљева, разорене и заблуделе душе, ниског и бедног карактера.
Међу свим људским типовима у свим епохама, чак и оним најгорим и најдекадентнијим, тешко да историја памти већу љигу, подлаца и бесловесника од модерног човека.
Кад сагледаш друштво које се дичи тиме што тежи да буде модерно, схваташ да се оно убрзано претвара у грозни карневал свих могућих идиотизама и наказности, односно слику пакла. То заправо и представља коначан тријумф демократије – омогућити свакој похлепи, охолости, нарцизму, идиотизму да се испуцавају до краја, односно остварити пакао на земљи.
Један од највећих дебилитета модернизма је и фасцинација техником и техничким достигнућима. О како се модеран човек радује свакој могућој техничкој новотарији, како му душа трепери од задовољства кад се домогне најновијег типа компјутера, мобилног, аутомобила, с каквим усхитом прича о усавршеним програмским апликацијама, силним играчкама комфора и чудесним скаламеријама по свету. Какво га осећање надмоћи испуњава када помисли шта све може на дугме и колико је одскочио у односу на оца, деду, прадеду, који ето нису имали срећу да се роде у напредној епохи као што је његова и башкаре се по сред техничко-технолошког обиља.
Често ће ти фанатици прогреса рећи: Знаш ли у каквим условима раде научници и инжењери на Западу, знаш ли какве су њихове машине, да ли си свестан колико су се они развили и у каквом смо ми заостатку?
Ја се тада питам зашто би се ми уопште поредили са њима и упињали да их пристигнемо у било чему? Је ли живот незамислив без зујања машина и нисконапонских апарата, фабричких димњака из којих куља димчина и гареж, без издувних гасова, смога, радијације, посведневне аутомобилске буке и трубњаве по раскрсницама, без слушалица у ушима уз “јеееах, која ствар“?
Заиста је велика несрећа за човека ако мора да макне од куће без мобилног или прави салату без супер-сецка, већ не дај Боже да се умива водом из бунара, ноћи у планинској кући без струје и купатила или греје на дрвима која је морао сам да исцепа.
Али тим узрујаним паничарима је увек мало западног стандарда, технике и комфора, њихов однос према тим светињама је готово религиозан, те се јагме за сваком играчком коју им одатле тутну пред очи, ни најмање не бринући што их баш то претвара у млохаве креатуре, неспособне да опстану у било којим условима без техничких помагала.
Бар кад се због тога не би охолили, кад се не би узносили у односу на ближе и даље претке, којима ни духовно ни физички нису ни до колена.
Али модернитет је сав од охолости, он је заправо њено друго име.
Извор: Визионарски
Preuzeto sa:https://naukaikultura.com/modernizacija-idiotizacija-coveka-i-drustva/
Autor je postavio nekoliko teza, koje su uglavnom pod znakom pitanja. Naprimer. “Zaista je velika nesreća za čoveka ako mora da makne od kuće bez mobilnog ili pravi salatu bez super-secka, već ne daj Bože da se umiva vodom iz bunara, noći u planinskoj kući bez struje i kupatila ili greje na drvima koja je morao sam da iscepa.”. Ako je to “nesreća”, zašto se nije “makao” od grada i otišao u kuću bez struje i kupatila, već se uglavnom borio da siđe iz sela u grad? Kao da je zaboravio na izreku: Jedinstvo reči i dela. Koristi sve što mu savremena tehnika pruža, a osuđuje sve koji, kao i on, isti taj internet koriste.