Autor: Svetislav Pušonjić
Modernizacija čoveka i društva je idiotizacija čoveka i društva. Kad bolje pogledaš nekog tipično modernog muškarca ili tipično modernu ženu shvatićeš da pred sobom imaš neko biće propale ličnosti, uvrnutih životnih ciljeva, razorene i zabludele duše, niskog i bednog karaktera.
Među svim ljudskim tipovima u svim epohama, čak i onim najgorim i najdekadentnijim, teško da istorija pamti veću ljigu, podlaca i beslovesnika od modernog čoveka.
Kad sagledaš društvo koje se diči time što teži da bude moderno, shvataš da se ono ubrzano pretvara u grozni karneval svih mogućih idiotizama i nakaznosti, odnosno sliku pakla. To zapravo i predstavlja konačan trijumf demokratije – omogućiti svakoj pohlepi, oholosti, narcizmu, idiotizmu da se ispucavaju do kraja, odnosno ostvariti pakao na zemlji.
Jedan od najvećih debiliteta modernizma je i fascinacija tehnikom i tehničkim dostignućima. O kako se moderan čovek raduje svakoj mogućoj tehničkoj novotariji, kako mu duša treperi od zadovoljstva kad se domogne najnovijeg tipa kompjutera, mobilnog, automobila, s kakvim ushitom priča o usavršenim programskim aplikacijama, silnim igračkama komfora i čudesnim skalamerijama po svetu. Kakvo ga osećanje nadmoći ispunjava kada pomisli šta sve može na dugme i koliko je odskočio u odnosu na oca, dedu, pradedu, koji eto nisu imali sreću da se rode u naprednoj epohi kao što je njegova i baškare se po sred tehničko-tehnološkog obilja.
Često će ti fanatici progresa reći: Znaš li u kakvim uslovima rade naučnici i inženjeri na Zapadu, znaš li kakve su njihove mašine, da li si svestan koliko su se oni razvili i u kakvom smo mi zaostatku?
Ja se tada pitam zašto bi se mi uopšte poredili sa njima i upinjali da ih pristignemo u bilo čemu? Je li život nezamisliv bez zujanja mašina i niskonaponskih aparata, fabričkih dimnjaka iz kojih kulja dimčina i garež, bez izduvnih gasova, smoga, radijacije, posvednevne automobilske buke i trubnjave po raskrsnicama, bez slušalica u ušima uz “jeeeah, koja stvar“?
Zaista je velika nesreća za čoveka ako mora da makne od kuće bez mobilnog ili pravi salatu bez super-secka, već ne daj Bože da se umiva vodom iz bunara, noći u planinskoj kući bez struje i kupatila ili greje na drvima koja je morao sam da iscepa.
Ali tim uzrujanim paničarima je uvek malo zapadnog standarda, tehnike i komfora, njihov odnos prema tim svetinjama je gotovo religiozan, te se jagme za svakom igračkom koju im odatle tutnu pred oči, ni najmanje ne brinući što ih baš to pretvara u mlohave kreature, nesposobne da opstanu u bilo kojim uslovima bez tehničkih pomagala.
Bar kad se zbog toga ne bi oholili, kad se ne bi uznosili u odnosu na bliže i dalje pretke, kojima ni duhovno ni fizički nisu ni do kolena.
Ali modernitet je sav od oholosti, on je zapravo njeno drugo ime.
Izvor: Vizionarski
Preuzeto sa:https://naukaikultura.com/modernizacija-idiotizacija-coveka-i-drustva/
Autor je postavio nekoliko teza, koje su uglavnom pod znakom pitanja. Naprimer. “Zaista je velika nesreća za čoveka ako mora da makne od kuće bez mobilnog ili pravi salatu bez super-secka, već ne daj Bože da se umiva vodom iz bunara, noći u planinskoj kući bez struje i kupatila ili greje na drvima koja je morao sam da iscepa.”. Ako je to “nesreća”, zašto se nije “makao” od grada i otišao u kuću bez struje i kupatila, već se uglavnom borio da siđe iz sela u grad? Kao da je zaboravio na izreku: Jedinstvo reči i dela. Koristi sve što mu savremena tehnika pruža, a osuđuje sve koji, kao i on, isti taj internet koriste.