Pitam se zašto tako? Zašto vi očevi koji se hvalite svojim mezimicama, pametnim ćerkicama, zašto delite decu i sinovima dajete sve a ćerkama ništa, da li njih manje volite?
Pre neki dan sam slučajno video, prolazeći trotoarom (išao sam svojim poslom),
u sred Beograda, lepo sređeno dvorište sa jednom baš velikom dvospratnom kućom i jednom malom takoreći kućicom. Znam ljude koji žive tu godinama. Pitam komšinicu, ko živi u maloj kući-kućici, kaže da stanuje ćerka sa svojom porodicom od starog domaćina(koga ja znam).
Saznam da u velikoj kući na drugom spratu (250 kvadrata) živi njegov mlađi sin (mlađi od sestre)sa svojom porodicom, a na prvom spratu(takođe 250 kvadrata)stanuje “stari domaćin”sa suprugom.
Ćerka mu živi u trideset-četrdest kvadrata sa mužem i dvoje dece.
Znam ih sve, kad su domaćinu deca bila mala, pričao je uvek da mu je ćerkica mezimica. Komšinica ga još hvali kako je sredio sinu uslove za život, ćerku ne pominje, a i ona je žensko. Pomislim, u mom velikom gradu, širokom u svakom pogledu, koji prihvata sve koji u njega dođu , moguće je da se deca razdvajaju na ovaj način.
Često se čuje, ali više po Srbiji, da se sinu daje okućnica i kuća zbog produžetka prezimena. Tako je vekovima.
Ali se sad zaboravlja da je tad ćerka, zato što napušta kuću i odlazi u muževljevu, dobijala Spremu ili Miraz (turcizam).
A on je bio jako vredan, bilo je tu ćilima, posteljine, dukata zlatnih, nakita (od majke)a bilo je i njiva, šuma a nekad (ako je domaćin bogat)i neki objekat (van okućnice).
Otac i majka nisu to davali ćerci zbog njenog muža, već zbog nje same, da bi joj dali određenu podršku, sigurnost i da se ne oseća kao siroče.
Ponekad je imala imovine više i od svog muža. To se danas zaboravilo, izgleda da sad brat dobija sve a one ništa ili nešto minimalno.
Pitam se zašto tako, zašto tako očevi koji se hvalite svojim mezimicama, pametnim ćerkicama, zašto delite decu i sinovima dajete sve a ćerkama ništa, da li njih manje volite?
To nisu usamljeni slučajevi, nažalost, to je uobičajena praksa, šatro “tradicija”(ali bez miraza).
Majke su mi takođe fascinantne, one u većini slučajeva naginju da daju podršku sinu (svom ponosu, produžetku), njih tek ne razumem, one već imaju sopstveno loše iskustvo i to podržavaju.
Ovo se ne odnosi na majke i očeve koji ne čine ovakve nepravedne podele među sopstvenom decom, iskreno se nadam da nas je više, ali sumnjam.
Ovo pišem da otvorim ovaj, po meni ključni problem za odnose između muškaraca i žena, a koji stvara i problem u porodici, koji se prenosi na celo društvo.
Stvaramo sami, od najmlađih dana iz sopstvene porodice, muškarce kabadahije, siledzije, kompleksaše, nesigurne, ali i podređene žene, frustrirane, ali i agresivne žene-mrziteljke muškog roda.
Ništa od toga ne valja a nisam primetio da se bilo ko bavi ovim tradicionalnim problemom, ni borci za ljudska, dečija ili ženska prava, trebalo bi nekad pomeniti i muška((ima dosta i muškaraca koji trpe torture, uglavnom psihičke-Ali ih sramota da ih prjave, opet zbog “tradicije”).
Svi se bave uglavnom posledicama a uzrocima vrlo malo, a da, uglavnom se bave pooštravanjem kazni, uglavnom svuda kazne, u saobraćaju (a sve više je udesa), u svemu.
Možda ni ja ne bih obratio pažnju na ovaj problem da nisam prolazio pored kuće ljudi koje poznajem i da mi nije žao devojčice koja je sad žena i živi u kućici pored brata i oca.
Puno su medija svih mogućih zaštitnika svih mogućih prava, pa da ih podsetim na jedan, po mom mišljenju, od glavnih uzroka, rušenja ljudskih prava.
Nadam se da će neko ko treba pročitati ovaj tekst i prosuditi da li ima istine u njemu, pa možda i nešto uraditi.
