Питам се зашто тако? Зашто ви очеви који се хвалите својим мезимицама, паметним ћеркицама, зашто делите децу и синовима дајете све а ћеркама ништа, да ли њих мање волите?
Пре неки дан сам случајно видео, пролазећи тротоаром (ишао сам својим послом),
у сред Београда, лепо сређено двориште са једном баш великом двоспратном кућом и једном малом такорећи кућицом. Знам људе који живе ту годинама. Питам комшиницу, ко живи у малој кући-кућици, каже да станује ћерка са својом породицом од старог домаћина(кога ја знам).
Сазнам да у великој кући на другом спрату (250 квадрата) живи његов млађи син (млађи од сестре)са својом породицом, а на првом спрату(такође 250 квадрата)станује “стари домаћин”са супругом.
Ћерка му живи у тридесет-четрдест квадрата са мужем и двоје деце.
Знам их све, кад су домаћину деца била мала, причао је увек да му је ћеркица мезимица. Комшиница га још хвали како је средио сину услове за живот, ћерку не помиње, а и она је женско. Помислим, у мом великом граду, широком у сваком погледу, који прихвата све који у њега дођу , могуће је да се деца раздвајају на овај начин.
Често се чује, али више по Србији, да се сину даје окућница и кућа због продужетка презимена. Тако је вековима.
Али се сад заборавља да је тад ћерка, зато што напушта кућу и одлази у мужевљеву, добијала Спрему или Мираз (турцизам).
А он је био јако вредан, било је ту ћилима, постељине, дуката златних, накита (од мајке)а било је и њива, шума а некад (ако је домаћин богат)и неки објекат (ван окућнице).
Отац и мајка нису то давали ћерци због њеног мужа, већ због ње саме, да би јој дали одређену подршку, сигурност и да се не осећа као сироче.
Понекад је имала имовине више и од свог мужа. То се данас заборавило, изгледа да сад брат добија све а оне ништа или нешто минимално.
Питам се зашто тако, зашто тако очеви који се хвалите својим мезимицама, паметним ћеркицама, зашто делите децу и синовима дајете све а ћеркама ништа, да ли њих мање волите?
То нису усамљени случајеви, нажалост, то је уобичајена пракса, шатро “традиција”(али без мираза).
Мајке су ми такође фасцинантне, оне у већини случајева нагињу да дају подршку сину (свом поносу, продужетку), њих тек не разумем, оне већ имају сопствено лоше искуство и то подржавају.
Ово се не односи на мајке и очеве који не чине овакве неправедне поделе међу сопственом децом, искрено се надам да нас је више, али сумњам.
Ово пишем да отворим овај, по мени кључни проблем за односе између мушкараца и жена, а који ствара и проблем у породици, који се преноси на цело друштво.
Стварамо сами, од најмлађих дана из сопствене породице, мушкарце кабадахије, силедзије, комплексаше, несигурне, али и подређене жене, фрустриране, али и агресивне жене-мрзитељке мушког рода.
Ништа од тога не ваља а нисам приметио да се било ко бави овим традиционалним проблемом, ни борци за људска, дечија или женска права, требало би некад поменити и мушка((има доста и мушкараца који трпе тортуре, углавном психичке-Али их срамота да их прјаве, опет због “традиције”).
Сви се баве углавном последицама а узроцима врло мало, а да, углавном се баве пооштравањем казни, углавном свуда казне, у саобраћају (а све више је удеса), у свему.
Можда ни ја не бих обратио пажњу на овај проблем да нисам пролазио поред куће људи које познајем и да ми није жао девојчице која је сад жена и живи у кућици поред брата и оца.
Пуно су медија свих могућих заштитника свих могућих права, па да их подсетим на један, по мом мишљењу, од главних узрока, рушења људских права.
Надам се да ће неко ко треба прочитати овај текст и просудити да ли има истине у њему, па можда и нешто урадити.
