Mišo Vujović
Piše: Mišo Vujović
“Moj stari je bio nadzorni organ, kako se to zvalo, kada je građena zgrada današnjeg Filozofskog fakulteta, ispod tvog prozora. Imao sam pet, šest godina, i dolazio sam da gledam gradnju. Pažnju mi je privukao radnik koji je pjevao krajiške pjesme sa skele, uz pratnju ostalih radnika. Bio je Krajišnik, pop, i otac ih je dovodio kući na ručak i rakiju. Boemisalo se i srbovalo kod mene, u zgradi „15 pendreka“. Od tada volim taj dio našeg naroda, nezaboravnu pjesmu… Majka zatvarala prozore kad se zapjeva, „da ne čuju milicajci“.
Ovo mi piše Dule, moj komšija iz Šeste crnogorske. Profesor u svakom smislu tog zvanja. A zvanje nije samo znanje. Već, etika, gospodstvo i dostojanstvo. Taj kroki svog detinjstva vratio me na početak dejtonske Bosne. Na mir koji i danas skoro tri decenije posle miriše na rat! Na pesmu bola, prkosa i ponosa, kako je pevao autor Grobnice plave.
Najpotresniji tekst koji sam napisao zvao se “Oj Ilidžo volo bih te slikat zaboravit ne mogu te nikad”, pevaju uz ledom okovani Grebak grabeći prema Trnovu, i dalje ka Jercegovini, Podrinju i Srbiji, sarajevski Srbi. Automobili se zaglavljuju, ječe motori u dimu se guše lamele. Narod više gura automobile nego što se vozi u njima.
Na traktorskim prikolicama ono malo pokućanstva preteklo iz rata i po neki mrtvački sanduk.
Zemlja smrzla ko kamen su je ćuskijama razbijali popucalim rukama vadeći zemne ostatke svojih bližnjih. Prethodne noći u birtiji preko puta zatvora Kula sedeo sam sa dvojicom džinova Ćosom i Ćenom. Ćosa izranjavani komandant iz Foče danima je samnom i Milošem Lazovićem i mojom ekipom pratio evakuaciju sarajevskih Srba. Blizu osam hiljada ih je zauvek ostalo u Sarajevu. I o tim žrtvama se ćuti. O logoru u Kasarni Viktor Bubanj, ćuti se o stratištu u Kazanima, o leševima koji su masovno bacani u Miljacku…
Ne zna se šta je više štipalo oči dim ili ljudska patnja. U tom svratištu zvanom krčma, ljudi su ulazili da se okrepe i ogreju. Jedna starica je tražila šolju vruće vode!
“Majko hoćeš li kafu ili čaj?”, upitala je sredovečna konobarica, dobroćudnog ali, ožiljcima, izbrazdanog lica.
Silovali su je u kasarni danima zatim su je odveli u hotel Zagreb u Sarajevu pretvoren u javnu kuću, više od pola godine.
Slučajno je nabasao neki Poljak iz UNHCR-a i izbavio je, priča mi Ćosa.
“Nemoj sine, dovoljno je tople vode da se malo ugrijem”, odgovorila je starica sedajući stidljivo na trećinu stolice malo izdvojene od stola do vrata.
Namah ugledah Sinišu, tražio sam ga svuda početkom rata. O njemu se ništa nije znalo. Živ ili mrtav!?Gledao me skamenjeno ne verujući da ćemo se tu sresti. Njegove smatagdno plave oči, su kao kod mnogih logoraša, skrivale jezivi zapis stradanja i torture. U očima se sve vidi, oči sve upiju kao filmska traka iz koje izlaze žive slike. Kažu da oči poslednje umiru. U nekoliko sekundi izlistaju život. One se direktno ispovede Gospodu.
Sinišu su zarobili kod Pazarića u proleće 1992.
Oslobođen je u proleće 1993. kada su se sukobili muslimani sa Hrvatima. Imao je sreće za razliku od mnogih. Pretekao je sa teškim ožiljcima jednog surovog sukoba u kome su svi, osim vlasnika rata, poraženi!
Da napomenem da pomenuti tekst Hadži Strujina politička inkvizicija nikada nije objavila. Bio je spreman za štampu ali Slobodan Lazarević, čiji nadimak Laza fraza govori sve, zabranio jer mir, kako je rekla baba Mira, nije imao alternativu.
