Drugi deo -Ko je krivac
U prvom delu istraživačkog eseja našeg urednika M. Šavije (vidi: https://sedmasila.rs/milovan-savijao-holesterolsko-statinskoj-prevari-1/ ) govorilo se kako je istorija fenomena tumačenja uloge holesterola u ljudskom zdravlju itekako upletena u istoriju alopatske medicine, što se videlo iz tvrdoglavog i dugotrajnog insistiranja medicinskih asocijacija i uglednih naučnika na nedokazivoj lipidnoj hipotezi.
Glavni krivac za konfuziju bila je zahuktala industrija proizvodnje i prerade biljnih ulja, koja se prvih decenija prošlog veka velikom brzinom razvijala, ostvarujući sve veće profite, čiji ne tako veliki deo je bio dovoljan da se uz pomoć pomenutih naučnika i medicine uspešno promoviše ta hipoteza. To im je kasnije omogućilo ovladavanje hemijskim procesom hidrogenizacije, to jest pretvaranja ulja u čvrstu masu, poznatu po imenu margarin. Tako se prvi puta desilo da se hemijskim putem menja prirodna struktura supstanci koje se koriste za ljudsku ishranu.
Kada je doktor Edvard Arens (Edward Ahrens), poznati i uvaženi istraživač, na konferenciji koju je organizovao Nacionalni institut za srce, pluća i krv (NHLBI) izneo dosta zamerki na takozvani „konsenzus”, koji je unapred bio napisan, rečeno mu je otvoreno da ukoliko bi on želeo da taj dokument bude drugačiji, onda bi on morao da organizuje drugu konferenciji, naravno, o svom trošku.
Napore da se pronađu stvarni uzroci dramatičnog porasta obolevanja i umiranja od kardiovaskularnih bolesti minirale se prehrambene korporacije, rukovođene isključivo profitom.
Ko je krivac
Iz svega predočenog sledilo bi logično pitanje: ko bi se mogao okriviti za tako tvrdoglavo i dugotrajno insistiranje, i to uglednih naučnika, na nedokazivoj lipidnoj hipotezi? Na to pitanje sledio bi logičan odgovor da je glavni krivac bila zahuktala industrija proizvodnje i prerade biljnih ulja, koja se prvih decenija prošlog veka velikom brzinom razvijala, ostvarujući sve veće profite, čiji ne tako veliki deo je bio dovoljan da se uz pomoć pomenutih naučnika uspešno promoviše ta hipoteza. Ali ono što je toj industriji dalo krila za neviđenu ekspanziju nije samo proizvodnja ulja, već pronalazak procesa za njihovo pretvaranje u čvrstu masu na sobnoj temperaturi, poznatu po imenu margarin. Jer samo tako su mogli da pariraju buteru i privole njegove obožavatelje da lakše prihvate nove prehrambene navike. A ključ u tom procesu je ona magična reč: hidrogenizacija.
Zbog toga bi se indirektnim glavnim krivcem mogao smatrati francuski hemičar Pol Sabatije, koji je pronašao i objasnio taj proces hidrogenizacije, za što će 1912. dobiti i Nobelovu nagradu. Međutim, tek će njegov kolega, britanski hemičar Norman, pronaći način kako da to Sabatijeovo otkriće primeni u tehnologiji proizvodnje i prerade biljnih ulja. On će to patentirati, što će omogućiti američkoj multinacionalnoj korporaciji Procter and Gamble da, otkupivši patent, napravi narednih decenija margarinsku revoluciju.
Nije na odmet ukratko opisati šta u stvari predstavlja hidrogenizacija. Na hemijskom nivou to bi se svodilo na uvođenje atoma vodonika na mesto dvostruke veze dva atoma ugljenika u molekulu ulja. Kao što se vidi, to je čista hemija, to jest, prvi puta se desilo da se hemijskim putem menja prirodna struktura supstanci koje se koriste za ljudsku ishranu.
Međutim, nakon što se sve to spusti na nivo biologije onda se ona pomenuta margarinska revolucija pretvara u kontrarevoluciju, jer, kada se izvrši premeštanje atoma vodonika u okviru molekula masne kiseline sposobnost živih ćelija, koje su u svoju strukturu ugradile tako modifikovane masne kiseline, da normalno funkcionišu je kompromitovana ili čak u potpunosti izgubljena.
Također je veoma važno ukratko skicirati kako nastaju trans masne kiseline. One nastaju u procesu rafinacije ulja i proizvodnje margarina pod dejsatvom visokih temperatura i vremena trajanja te reakcije. Što duže taj proces traje iz prirodnih masnih kiselina stvara se sve više trans masnih kiselina. Trans masna kiselina u stvari nastaje u fizičkom procesu uvrtanja molekula slobodnih masnih kiselina, koje se u opisanom procesu obrnu za 180 stepeni.
Trans masne kiseline su veoma slične prirodnim mastima, tako da ih, kada se tako modifikovane nađu u organizmu, đelije ne razlikuju od prirodnih, te ih prihvataju i ugrađuju u svoje membrane. Kada se nađu na tom mestu njihova izmenjena hemijska struktura stvara potpuni nered, uzrokujući hiljade nepotrebnih hemijskih reakcija – od uticaja na energetski balans do proizvodnje prostaglandina.
Prvih decenija prošlog veka za hidrogenizaciju je korišteno uglavnom ulje od semenki pamuka. Nakon drugog svetskog rata razvijena je tehnologija sa kojom je uz pomoć specijalnih katalizatora omogućena hidrogenizacija nezasićenih ulja iz kukuruza i soje. Na taj način je vršena selektivna ili parcijalna hidrogenizacija masnih kiselina iz tih ulja koje su imale tri duple veze. To je omogućilo meteorski porast uzgoja i proizvodnje soje, od praktično nepostojeće 1900. do proizvodnje od 70 miliona zona 1970, potisnuvši kukuruz na drugo mesto.
Margarini dobijeni iz soje sadržali su 40% trans masti, što je bio veliki napredak u odnosu na pamučno zrno koje je davalo samo 5% i kukuruz sa 15%. Kasnije se pojavila nova zvezda kanola koja sa 50% nadmašila čak i soju.
Na ovom mestu je konačno došlo vreme da se pomene i Fremingam studija, koja je započeta još davne 1948. U njoj je učestvovalo 5,209 osoba, stanovnika jednog malog gradića u blizini Bostona, po kojem je studija nazvana. Cilj joj je bio da se utvrdi u kojoj meri holesterol predstavlja rizik za nastanak srčanih obolenja, a istovremeno analiziraju i ostali potencijalni uzročnici. To je po opštoj proceni bila najveća epidemiološka studija do tada sprovedena, i ona praktično još uvek traje, jer je dosta prvobitnih učesnika još uvek živa. O studiji se na pretraživaču Gugl može naći more materijala, pogotovo o njenom prvom direktoru Vilijamu Kanelu (William Kannel), koji je o rezultatima studije u svojim govorima, te pisanim materijalima i knjigama ispričao čitave bajke, držeći se onog lipidnog narativa, da sva zla dolaze isključivo od životinjskih masnoća.
Međutim, prvi rezultati su pokazali da praktično nema razlike u učestalosti srčanih obolenja kod osoba čiji nivo ukupnog holesterola varira između 205 mg/dL i 294 mg/dL, što je tada predstavljalo granice u okviru kojih se taj nivo kretao kod većine američke populacije. Radi upoređenja te granice pretvorene u mmol/L bi iznosile 5,30 – 7.60. Čak i oni sa ekstremno visokom nivoima holesterola od preko 1200 mg/dL (31.03 mmol/L) nisu imali veću smrtnost uzrokovanu IM od onih čiji su nivoi bili u navedenim granicama. Naveden je i interesantan podatak da se kod onih starosne dobi između 50-60 i starijih, čak i u slučaju smanjenja nivoa holesterola smrtnost povećala. Do tih prvih rezultata nije baš lako doći pomoću Gugla, ali nije ni nemoguće, ukoliko se naoruža upornošću i, naravno, radoznalošću.
Takvi rezultati nisu sprečili direktora Kanela da izjavi nešto sasvim suprotno: „Ukupni nivo holesterola u krvi je veoma moćan indikator smrtnih ishoda uzrokovanih koronarnom bolešću”.
Njegov naslednik na mestu direktora studije, doktor Vilijam Kasteli (William Castelli), će jednom prilikom izjaviti: „U Fremingamu u Masačusecu, je utvrđeno da što su ljudi više jeli zasićenih masti, što su više unosili holesterola i kalorija, holesterol im je bio sve niži ….. mi smo našli da su ljudi koji su najviše unosili holesterol, jeli najmasniju hranu i uzimali najviše kalorija, težili najmanje kilograma i bili fizički najaktivniji.” Tu njegovu izjavu, kao i navedene prve rezultate Fremingam studije, nije lako pronaći na Guglu, ali nije nemoguće, jer ga još uvek nije lako stoprocentno očistiti od neželjenih sadržaja.
Ali do izjava i mišljenja doktora Džordža Mana (George Mann), još jednog od nekadašnjih direktora Fremingam studije i nekadašnjeg profesora medicine i biohemije na Vanderbilt University, Tennessee, je mnogo lakše doći jer je on bio daleko glasniji i savesniji u rasvetljavanju medicinskih dogmi o uzrocima koronarnih bolesti. On je u svojoj kritici lipidne teorije bio mnogo direktniji i oštriji od svih do sada pomenutih kada je jednom prilikom izjavio: „Ideja dijeta-srce (diet-heart idea), kojom se tvrdi da zasićene masnoće i holesterol uzrokuju srčane bolesti je najveća naučna prevara ovog doba. Mnogo puta se pokazalo da je ta ideja pogrešna, ali zahvaljujući komplikovanoj mešavini ponosa, profita i predrasuda, tu hipotezu i dalje nastavljaju da eksploatišu naučnici, sakupljači novčanih sredstava, prehrambene kompanije i vladine agencije. Javnost se i dalje obmanjuje najvećom prevarom u istoriji.”
Da bi bio potpuno siguran u to što je tvrdio otišao je u Afriku, gde je lično obavio dijetetsku studiju sa pripadnicima plemena Masai, u čijoj ishrani su preovladavale zasićene masti i holesterol. On se uverio da u prkos takvoj ishrani u tom plemenu koronarne bolesti nisu postojale.
Iz činjenice da se sve to događalo onih godina i decenija eksponencijalne ekspanzije u proizvodnji i preradi biljaka uljarica, nije teško zaključiti ko je stojao iza potiskivanja prave istine o tome da li životinjske masti uzrokuju koronarne bolesti, i da li ih treba menjati biljnim mastima. Bile su to korporacije koje su gomilale enormne profite na širenju mita o rafinisanim biljnim uljima i njihovim derivatima kao spasiocima čovečanstva.
Ali, pošto je bilo očigledno da fabrike koje se bave rafinacijom i hidrogenizacijom tih ulja pripadaju pre hemijskoj, nego prehrambenoj industriji, i da se stoga njihovi proizvodi ne bi trebali smatrati zdravim i preporučljivim za ljudsku ishranu, počela je polako da sazreva svest u glavama naučnika i doktora o potrebi opreznijeg pristupa promociji one pametne dijete. Mada se neke trans masne kiseline mogu naći i u prirodnom obliku, naročito u mlečnim proizvodima, ogromna većina potiče iz biljnih hidrogenisanih masnoća, koje su kao veštačke supstance potpuno nove za fiziologiju ljudskih organizama. Ne mali broj naučnika se zabrinuo zbog velike zastupljenosti tih masti u američkoj ishrani, te se zainteresovao da ispita način na koji te supstance deluju na organizam kada se nađu u njemu. Mnoge studije su pokazale da hidrogenisane masnoće imaju itekako negativno dejstvo na ljudske organizme, a neke studije su ih čak dovele u vezu sa srčanim obolenjima i kancerom.
Mada je Američka asocijacija za srce (AHA) bila strogi promoter lipidne hipoteze i nedokazane teorije da polinezasićena ulja nude savršenu zaštitu od srčanih obolenja, i ona je na kraju morala da uzme u obzir sve veću zabrinutost u naučnoj javnosti u vezi nekontrolisane promocije i upotrebe tih ulja i masnoća dobijenih iz njih. Tako da je asocijacija 1968. godine odlučila da u svom javnom obraćanju skrene pažnju na to izjavom: „Parcijalna hidrogenizacija polinezasićenih masti dovodi do stvaranja trans formi koje su manje efikasne od onih u uljima u snižavanju nivoa holesterola. Važno je naglasiti da su većina margarina i takozvanih „šorteninga”, koji se koriste u ishrani, parcijalno hidrogenisani i sadrže veoma malo polinezasićenih masnoća”
Mada je 150,000 kopija dokumenta koji je sadržao tu tvrdnju bilo odštampano, nijedna nikada nije distribuirana. Pomenute korporacije, koje su na tim potencijalno opasnim supstancama ostvarivali velike profite, su sprečile distribuciju tog dokumenta. Istraživač Fred Matson (Fred Mattson), koji je radio za jednu od tih korporacija Procter and Gamble ubedio je Kembela Mozisa (Campbell Moses), medicinsko direktora AHA da taj dokumenat ukloni.
Narednih godina i ostale organizacije, kao što su, Nacionalni institut za srce, pluća i krv, Američka medicinska asocijacija, Američka dijetetska asocijacija i Nacionalna akademija nauka, su disciplinovano potvrdili svoju podršku biljnim rafinisanim uljima.
Mnogo godina kasnije, 1994. u uglednom britanskom naučnom časopisu Lancet pojaviće se rezultati studije koji su pokazali da 3/4 mase aterosklerotičnih naslaga u krvnim sudovima čine polinezasićene masnoće, što indicira da zakrčenje arterija potiče od biljnih, a ne životinjskih masnoća.
Fabrikacija lažnog konsenzusa o holesterolu
U nameri da konačno rasprši sve dileme i kritike protivnika lipidne hipoteze Nacionalni institut za srce, pluća i krv (NHLBI) pokrenuo je 1973. godine opsežno istraživanje pod nazivom The Multiple Risk Factor Intervention Trial (MRFIT), u kojem je učestvovalo preko 350 hiljada zdravih muškaraca starosti između 35-57 godina iz 22 američke savezne države. Istraživanje je trajalo do 1982. Od tada pa do danas je napisano na stotine naučnih studija, članaka u časopisima i ostalih analitičkih tekstova u kojima su analizirani rezultati tog istraživanja i to na prilično komplikovan i nerazumljiv način, kako bi se sakrila suština proizašla iz rezultata tog istraživanja, te lakše izvukao zaključak da je konačno potvrđena ona famozna hipoteza prema kojoj je nizak nivo holesterola, koji se postiže primenom pametne dijete, garancija zdravog i dugog života.
Međutim, prema onim tumačenjima tih rezultata do kojih se malo teže dolazi, ali se ipak može doći, povećanje nivoa holesterola u krvi od <140 mg/dL (3.6 mmol/L) do >299 mg/dL (7.7 mmol/L) povećava godišnji rizik smrti od kardiovaskularnih bolesti sa 0.4/ 1,000 osoba (0.04%) do 2.7/1,000 osoba (0.27%). Što znači da za individualnu osobu taj rizik raste po godišnjoj stopi od 0,23% uz povećanje nivoa holesterola od 213%. Proizilazi da drastično povećanje nivoa holesterola ima zanemarljiv efekat na povećanje smrtnosti.
To dalje znači da će 97,7% sredovečnih muškaraca sa izuzetno visokim nivoom holesterola većim od 299 mg/dL (>7.7 mmol/L) još uvek biti živi, deset godina nakon što su im lekari saopštili da mogu svaki dan umreti od srčanog udara ukoliko nešto ne preduzmu. Dakle, još jednom je neopozivo dokazano da nivo holesterola ne igra nikakvu ulogu u razvoju srčanih obolenja i smrtnosti.
A što se smrtnosti tiče, ti isti istraživači su uspeli da u rezultatima MRFIT istraživanja iščačkaju još jedan frapantan podatak, da je smrtnost od svih uzroka (srčani udar, kancer, nesreće, infektivne bolesti, otkazivanje organa itd) mnogo veća kod osoba sa nivoom holesterola manjim od 160 mg/dL (4.14 mmol/L).
Naravno, da se ništa od toga nije moglo naći u onim medijima glavnog toka, niti su se ti podatci smeli javno iznositi. Ohrabreni rezultatima MRFIT istraživanja, naravno, na način kako su ih oni tumačili, onaj nacionalni institut NHLBI, koji ih je organizovao, dve godine kasnije, 1984. upriličio je istorijsku Nacionalnu konferenciju o konsenzusu po pitanju holesterola – National Cholesterol Consensus Conference, na kojoj je trebalo, barem se tako činilo mnogima, da se obavi široka naučna rasprava o tom već uveliko legendarnom sastojku ljudske krvi, te da se na kraju dođe do konsenzusa, kako se inače praktikuje, pogotovo među naučnicima, kada se radi o škakljivim pitanjima o kojima postoje oprečna mišljenja.
Kada je jedna od učesnica konferencije slučajno pre početka pregledala dokumente bila je ne malo iznenađena kada je među njima našla i konsenzus, koji je unapred bio napisan i odštampan. Kada je nešto kasnije, tokom konferencije, doktor Edvard Arens (Edward Ahrens), poznati i uvaženi istraživač, izneo dosta zamerki na taj takozvani „konsenzus”, rečeno mu je otvoreno da ukoliko bi on želeo da taj dokument bude drugačiji, onda bi morao da organizuje drugu konferenciji, naravno, o svom trošku. To ne predstavlja nikakavo iznenađenje, jer se tako radi od pamtiveka. Ukoliko neko još i danas misli da se na sličnim međunarodnim skupovima uošte o bilo čemu diskutuje i da se po sličnom postupku ne usvajaju unapred napisani dokumenti, onda bi morao da sam sebi prizna da je velika naivčina.
Bilo je ipak tokom konferencije dosta diskusije u kojoj je izneto dosta kritike i oprečnih stavova, ali ništa od toga se nije moglo naći u „konsenzusu”, jer je on, kao što je rečeno, bio unapred napisan i u njemu se našlo sve ono što je pobijeno u rezultatima bezbroj studija i njihovim ispravnim tumačenjima. A ono što je najvažnije, što je bio i glavni cilj, u njemu se prvi puta predlagalo masovno redovno ispitivanje nivoa holesterola u krvi, kao najbolja preventiva srčanih obolenja i prerane smrti. To će predstavljati uvod u masovnu histeriju straha od rezultata testova krvi, koja još uvek traje i ne vidi joj se kraj.
Da bi se to sprovelo efikasno i onako kako je zamišljeno, nakon konferencije je uveden obavezni nacionalni obrazovni program o holesterolu – National Cholesterol Education Program (NCEP). Specijalna pisana uputstva su poslata svim registrovanim lekarima širim Amerike, u kojima im je naloženo da među pacijentima šire strah od nivoa holesterola višeg od propisanog maksimuma i preporučuju osim obaveznog redovnog testiranja krvi i obaveznu zamenu butera i masti sa margarinom, ukoliko se taj nivo približi dozvoljenoj vrednosti. Ali ono što je još važnije, ta kampanja zastrašivanja će omogućiti „razgranavanje biznisa”, jer će se od tada, pa sve do danas, osim proizvođača ulja, margarina i „šorteninga”, bogatiti i ostvarivati enormne profite i mnogi drugi.
Sledi treći nastavak
