Prvi nastavak – Kako je počelo?
Holesterol je vitalno važna supstanca za organizam i od njegovog manjka ili viška strahuje čitavo čovečanstvo.
Istraživači su kao glavni razlog za poremećen nivo holeterola navodili prehrambene navike stanovništva.
Američko ministarstvo poljoprivrede (US Department of Agriculture – USDA) je zbog povećanja smrtnosti uzrokovanih srčanim obolenjima još početkom prošlog veka nagovestilo novu teoriju zasnovanu na lipidnoj hipotezi i pametnoj ishrani po kojoj bi trebalo izbegavati zasićene masti životinjskog porekla, jer podižu nivo holesterola u krvi, dovodeći do deponovanja masnih naslaga u obliku patogenih ateroma na zidovima krvnih sudova. Stoga se preporučivalo uzdržavanje od mesa i mlečnih proizvoda u ishrani.
Fenomen holesterola nije od jučer, njegova istorija je itekako upletena u istoriju alopatske medicine, tako, da bi se mogao u potpunosti razumeti, nophodno je vratiti se u ne tako davnu prošlost.
Naš urednik M. Šavija će pokušati da vam ovaj fenomen u tri nastavka potpuno objasni.
Bez obzira na kontekst u kojem će se naći glavni junak priče, koji nije teško naslutiti iz naslova, svakako da se čini najprikladnijim na samom njenom početku ga ukratko predstaviti, i to onako nepristrasno i naučno. I to najviše zbog toga što o njemu kruže svakakve priče, a od samog pominjanja njegovog imena većinu ljudi hvata jeza, pogotovu ako se uz ime pomene reč „visok”
Holesterol po hemijskom sastavu spada u grupu sterola i predstavlja jednu od najvažnijih gradivnih komponenti potrebnih za izgradnju mnogih vitalnih supstanci neophodnih za neometano odvijanje metaboličkih procesa u ljudskom organizmu. On ulazi u sastav kortikosteroida, polnih hormona, kao što su androgen, testosteron, estrogen i progesteron, zatim vitamina D, suštinski važne supstance za održavanje zdravih kostiju, nervnog sistema, rasta, metabolizma minerala, tonusa mišića, proizvodnju insulina, reprodukciju i funkcionisanje imunog sistema. Holesterol je bitan sastojak žučne kiseline, koja igra veoma značajnu ulogu u varenju i apsorpciji masti. Bez njega nije moguća izgradnja i popravka ćelijskih membrana, a najnovija istraživanja su otkrila da on deluje i kao antioksidant, pomažući u redukciji oksidativnih oštećenja.
Holesterol je također neophodan za neometano funkcionisanje receptora serotonina u mozgu. Kao što je poznato, serotonin je prirodni neurotransmiter koji utiče na raspoloženje. Zbog toga nizak nivo holesterola u krvi uzrokuje agresivno i nasilničko ponašanje, depresiju i javljanje samoubilačkih namera.
Izuzetno važnu ulogu holesterol igra u majčinom mleku, koje sadrži i poseban enzim pomoću kojeg ga beba koristi. Njegova prisutnost u mleku je veoma značajna u prvoj godini života za rani razvoj mozga i nervnog sistema. Holesterol je važan i za održavanje zdrave ravnoteže u zidovima creva.
I na kraju nije nevažno napomenuti da 2/3 potrebnog holesterola organizam sam proizvodi, i to uglavnom u jetri, dok se 1/3 dobija iz unesene hrane. A što se tog izvora tiče, holesterol se može naći samo u hrani životinjskog porekla.
Kako je počelo sa demonizacijom tako važnog sastojka krvi
Ako se sve to uzme ozbiljno u obzir, a nema razloga da ne uzme, jer se i ona sveznalica Vikipedija uglavnom slaže sa svim navedenim, onda može na prvi pogled izgledati čudno da od jedne tako vitalno važne supstance za organizam strahuje čitavo čovečanstvo, te da se od njenog viška čak i leči. Međutim, kada se u biologiju umeša medicina, i to ona alopataska, zajedno sa svim onim zloćudnim segmentima modernog društva, onda su svakakva čuda moguća. Taj fenomen nije od juče, a njegova istorija je itekako upletena u istoriju alopatske medicine, tako, da bi se mogao u potpunosti razumeti, nophodno je vratiti se u ne tako davnu prošlost.
Svi oni radoznali istraživači i posmatrači, kojima se ta pojava učinila sumnjivom, uglavnom se slažu da je sve počelo 1954. godine, kada je mladi američki istraživač, rusko-jevrejskog porekla Dejvid Kričevski (David Kritchevsky) objavio rezultate svog eksperimenta sa zečevima. Kao biohemičar po struci, a uz to i nosilac titule doktora nauka iz organske hemije, on je težište svojih istraživanja još krajem četrdesetih prošlog veka usmerio ka holesterolu. U pomenutom eksperimentu on je zečevima, inače vegeterijancima, dodavao u hranu holesterol i utvrdio da je takva hrana doprinela da se u njihovim krvnim sudovima stvaraju krvne pločice zvane aterome, za koje se smatralo da blokiraju srčane arterije i izazivaju srčane udare, takozvane infarkte.
Iste godine Kričevski je objavio još jedan članak u kojem je opisao korisne efekte polinezasićenih masnih kiselina na smanjivanje nivoa holesterola u krvi. Te masne kiseline se u velikim količinama nalaze u biljnim tečnim uljima, dobijenim iz kukuruza, soje i suncokreta.
Tih godina na zdravstvenom horizontu se rađao novi veliki problem, a to su srčana obolenja, čija učestalost se naglo, skoro eksponencijalno, počela povećavati. Mada su statistički podatci sa početka XX veka nepouzdani, smatra se dovoljno tačnim da su u to vreme srčana obolenja učestvovala sa 10% u smrtnosti od svih mogućih uzroka. Da bi do 1950. koronarno srčano obolenje postalo vodeći uzrok smrti kod Amerikanaca, izazivajući direktno 30% od svih smrtnih ishoda. Najveće povećanje se odnosilo na miokardijalni infarkt ili infarkt miokarda (IM), do kojeg dolazi usled začepljenja srčanih arterija uzrokovanih stvaranjem krvnih ugrušaka ili ateroma, što blokira rad srčanog mišića i najčešće uzrokuje smrt.
O kakvom statističkom rastu se radilo najslikvitije govori podatak da 1910. IM praktično nije postojao. 1930. je uzrokovao ne više od 3,000 smrti na godišnjem nivou, da bi 1960. 500,000 osoba umiralo godišnje od te bolesti. Pitanje šta je bio glavni uzrok tako strmog rasta je tih godina predstavljalo najveću medicinsku i naučnu misteriju.
U pokušaju odgonetanja te misterije tadašnji naučnici su svakako uzimali u obzir velike promene koje su se dešavale prvih decenija XX veka. U prvom redu pored parnih mašina, automobili i drumska teretna vozila su postepeno potpuno zamenuli volove i konje kao vučna i transportna sredstva. Zatim dramatično poboljšanje sanitarnih uslova i uvođenje snabdevanja vodom iz vodovodniih mreža u gradovima. I na kraju skok u kvalitetu stanovanja. Sve je to doprinelo znatnom i naglom produžetku prosečnog životnog veka, a time i stvorilo uslove da sve veći broj ljudi dostigne zrelu životnu dob u kojoj bi mogli da, umesto od infektivnih bolesti, uzrokovanih lošim sanitarnim uslovima, obolevaju i umiru od srčanih obolenja.
Međutim, sve navedene promene u uslovima života, a shodno tome i promene u životnim navikama nisu mogle da objasne onako dramatično povećanje smrtnosti od IM.
Američko ministarstvo poljoprivrede (US Department of Agriculture – USDA) je još od početka prošlog veka počelo da statistički prati te navike, to jest promene u zastupljenosti pojedinih vrsta hrane u ishrani stanovništva. Istraživači su prvo primetili veliku promenu u vrsti masnoća koju su Amerikanci uzimali kroz hranu. Potrošnja butera je bila u oštrom padu, dok je konzumiranje biljnih ulja, naročito onih pretvaranih u procesu zvanom hidrogenizacija u čvrsto stanje, kako bi nalikovali buteru, bilo u dramatičnom porastu.
Do 1950. godine godišnja potrošnja butera po glavi stanovnika je pala sa 18 paunda na početku veka na 10, dok je istovremeno potrošnja margarina sa 2 paunda na početku veka povećana na 8. Potrošnja biljnih ulja je povećana čak za više od tri puta, od nešto manje od 3 paunda na čitavih deset na početku pedesetih.
Na prvi pogled nametao se prilično očigledan zaključak, a ujedno i rešenje one misterije, da bi se nagli skok u potrošnji biljnih ulja i proizvoda napravljenih njihovom preradom mogli smatrati glavnim uzrokom onog dramatičnog povećanja smrtnosti uzrokovane kardiovaskularnim bolestima. A shodno tome nametalo se i jednostavno rešenje, a to je vraćanje prehrambenim navikama predaka. Umesto proizvoda na bazi biljnih ulja, koji su preplavili police prodavnica i bujajućih supermarketa, trebalo se preorijentisati na meso, jaja, buter i sir.
Nerazuman nastavak
Pomenuti članci Dejvida Kričevskog iz 1954. su bili u potpunoj kontradikciji sa tim nagoveštajima rešenja misterije novog trenda u uzrocima umiranja. Ali oni su nagovestili novu teoriju zasnovanu na lipidnoj hipotezi, prema kojoj zasićene masti životinjskog porekla podižu nivo holesterola u krvi, dovodeći do deponovanja masnih naslaga u obliku patogenih ateroma na zidovima krvnih sudova, a prema kojoj se, shodno tome, preporučuje uzdržavanje od mesa i mlečnih proizvoda u ishrani. Kričevski i oni koji su ga podržavali u njegovom stavu nisu mnogo marili da su njegovi zaključci i preporuke proistekli iz eksperimenta na životinjama, i to isključivim vegeterijancima, koje nikada nisu uzimale hranu životinjskog porekla. Oni su smatrali i bili čvrsto uvereni da je to bilo dovoljno da se lipidna hipoteza smatra dokazanom bez provere na humanim uzorcima.
Mećutim, to neće sprečiti druge istraživače, koji nisu bili impresionirani tom teorijom, a pogotovu načinom na koji je dokazana, da pokušaju ne samo da je negiraju, nego i dokažu njenu besmislenost.
Već sledeće 1955. pojavio se izveštaj o rezultatima ispitivanja krvnih sudova vojnika poginulih u Korejskom ratu, koji su pokazali da postoji veoma mala razlika u prisutnosti aterosklerotičnih naslaga u sudovima između američkih i vojnika azijskog porekla – u procentima 75 prema 65 – u prkos činjenici da su u tradicionalnoj azijskoj ishrani daleko manje zastupljeni oni klasični proizvodi kao što su meso, jaja i sir, karakteristični za američku ishranu.
Slična studija je izvedena 1957. sa južnoafričkim plemenima, u kojoj se pokazalo da su pripadnici plemena Bantu, uglavnom vegeterijanci, imali zakrčene krvne sudove u istom stepenu kao i pripadnici plemena koja u ishrani koriste uglavnom meso.
1958. godine je u drugoj studiji pokazano da su aterosklerotične naslage kod crnaca sa Jamajke istovetne naslagama kod prosečnih Amerikanaca, ali su oni daleko manje obolevali od srčanih bolesti. 1960. je pokazano da su te naslage također istovetne i kod Japanaca i kod Amerikanaca.
1968. je izveden međunarodni projekat – International Atherosclerosis Project, u kojem je izvršena autopsija 22,000 leševa iz 14 zemalja, da bi se ispitao stepen zakrčenosti krvnih sudova. Utvrđeno je da je taj stepen bio uglavnom isti, bez obzira odakle su leševi poticali i da li potiču iz krajeva sa visokom učestalosti srčanih obolenja, ili iz onih gde su takve bolesti veoma retke.
Na osnovu svih tih rezultata sledio je zaključak da je zadebljanje zidova krvnih sudova prirodan i neizbežan proces, koji se ne može objasniti onom lipidnom hipotezom Dejvida Kričevskog, prema kojoj su za srčane bolesti i IM isključivo odgovorne masti životinjskog porekla.
1956. godine je Američko udruženje za srce – American Heart Association (AHA) organizovalo veliku svečanost sa svrhom prikupljanja sredstava za promociju takozvane pametne dijete (Prudent Diet), prema kojoj su kukuruzno ulje, margarin, piletina i žitarice trebali zameniti govedinu, jaja, sir i mast. Na svečanosti su održali govore tadašnji najglasniji zastupnici lipidne teorije Irvin Pejdž, Džeremaja Stemler i Ansel Kis (Irvine Page, Jeremiah Stamler and Ancel Keys)
Međutim, svečarsku atmosferu pokvario je Dadli Vajt (Dudley White), koji je također bio pozvan, i to greškom, kako će se kasnije pokazati. On se u svom obraćanju usprotivio preovlađujućem narativu i svojim kolegama iz AHA, istakavši da srčana obolenja i IM praktično nisu postojali 1900-te, kada je potrošnja jaja bila tri puta veća nego 1956, a kukuruzno ulje nije ni postojalo. Pod pritiskom da podrži predloženu pametnu dijetu on je odgovorio: „Vidite, ja sam započeo moju karijeru kardiologa 1921. i nisam video nijednog pacijenta sa IM sve do 1928. U godinama pre 1920. sve masnoće u ljudskoj ishrani poticale su od butera i masti, i ja mislim da bi mi trebali da se vratimo onoj vrsti ishrane koja se praktikovala u vreme kada niko nije čuo za reči: ulje od kukuruza.”
Nije na odmet još napomenuti da će u kasnijim fazama svog dugog životnog veka Dadli Vajt postati najglasniji promoter uloge životnog stila u prevenciji kardiovaskularnih bolesti, naročito fizičkih aktivnosti, kao što je redovno pešačenje. U tom cilju i sam će postai strastveni biciklista i tome ostati veran do kraja života.
Ali, i pored toga što su to Vajtovo pozivanje na zdrav razum u pogledu izbora hrane prenosile sve najgledanije američke TV stanice, i u prkos pomenutih brojnih kontradiktornih studija, prezentiranih u naučnoj literaturi, lipidna hipoteza je, zahvaljujući veštoj propagandi i ostalim pritiscima, sticala sve veću popularnost.
1957. godine je doktor Norman Džolajf (Norman Jolliffe), direktor odelenja za ishranu njujorškog doma zdravlja, osnovao Antikoronarni klub (Anti-Coronary Club), čiji članovi su se dogovorili da narednih godina upražnjavaju pametnu dijetu. Istovremeno određena je druga kontrolna grupa, čiji članovi su svaki dan za doručak jeli jaja i imali meso za sva tri obroka. Svi su bili u starosnoj dobi od 40-59. Plan je bio da se prati šta će se događati narednih godina sa članovima obe grupe, da bi se mogle uporediti te dve dijete. Norman je inače bio izuzetno gojazni dijabetičar, vezan za kolica i potpuno uveren da će pametna dijeta spašavati i produžavati živote, uključujući i njegov.
Iste godine je industrija biljnih ulja započela agresivnu propagandnu kampanju promovisanja svojih proizvoda. Njeni giganti, kao što su Wesson i Mazola, su u svojim sloganima navodili da su njihova ulja za dobrobit srca, pozivajući se na naučne nalaze da bi potkrepili te tvrdnje. Istovremeno su naučni časopisi promovisali njihova ulja kao „holesterol depresante”, preporučujući nezasoljen margarin za snižavanje visokog krvnog pritiska.
Doktor Frederik Ster (Frederick Stare), rukovodilac odelenja za ishranu na Harvardu je u jednom prigodnom članku preporučio da se ulje od kukuruza uzima redovno, i to čak do jedne šolje dnevno. Posebno je pomenuo Proctor and Gamble’s kukuruzno ulje – Puritan oil. On je tom prilikom citirao rezultate dva eksperimenta i jednog testa, prema kojima je nepobitno dokazano da je visok nivo holesterola u krvi u direktnoj vezi sa koronarnim bolestima. Kasnije je utvrđeno da ti eksperimenti nemaju nikakve veze sa srčanim bolestima. Iz tih primera je očigledna veza između proizvođača ulja i nauke, to jest zloupotreba nauke.
U toj zaglušujućoj halabici teško su se mogli čuti glasovi „kontraša”, kao što je bio pomenuti doktor Vajt. Njemu se pridružio i legendarni hirurg doktor Majkl De Bejki. On je 1964. izveo studiju sa 1,700 pacijenata, koja je pokazala da ne postoji korelacija između visokog nivoa holesterola i obima oštećenja koronarnih arterija. Drugim rečima, oni sa niskim nivoom holesterola imali su istu verovatnoću da im arterije budu blokirane, kao i oni sa visokim nivoom.
Američka medicinska asocijacija American Medical Association (AMA) bila je u početku suzdržana u otvorenoj podršci lipidnoj hipotezi i pametnoj dijeti. Ali to nije sprečilo American Heart Association, čiji su lideri bili pomenuti Irvin Pejdž, Džeremaja Stemler i Ansel Kis, da 1961. objavi prvu zvaničnu dijetalnu preporuku u kojoj se strogo preporučuje zamena životinjskih zasićenih masnoća sa onim polinezasićenim biljnim. Jedan od njih, Stemler, će 1966. objaviti knjigu Your Heart Has Nine Lives (Vaše srce ima devet života), koju je čitavu posvetio odbrani teze da životinjske masnoće, koje blokiraju arterije, moraju biti zamenjene biljnim uljima, ističući da nedostatak dokaza ne sme odvratiti Amerikance od menjanja prehrambenih navika.
Iste te godine objavljeni su rezultati desetogodišnjeg eksperimenta Antikoronarnog kluba doktora Normana Džolajfa. Oni koji su upražnjavali pametnu dijetu sa biljnim uljima i margarinom imali su nešto manji nivo ukupnog holesterola od kontrolne grupe – 220 prema 250. Ali ono što je mnogo važnije, iz te prve grupe u tom periodu umrlo je osmoro članova kluba, dok iz kontrolne grupe niko nije umro. Među umrlima bio je i doktor Norman. Umro je 1961. od posledica vaskularne tromboze.
Nakon toga je doktor Irvin Pejdž predložio da se napravi nacionalna studija National Diet-Heart Study, koja bi uključila barem milion ljudi, jer bi se samo tako mogla dokazati ispravnost lipidne hipoteze i opravdanost pametne dijete. U međuvremenu je Nacionalni institut za srce, pluća i krv organizovao u svim većim američkim gradovima specijalne punktove na kojima su privrženici i ljubitelji pametne dijete mogli besplatno dobijati fabrikovane proizvode pravljene na bazi biljnih ulja i margarina. Paralelno je urađena pilot studija koja je uključila 2,000 osoba i koja je na kraju ponovo pokazala da u broju smrtnih slučajeva između onih koji su bili na pametnoj dijeti i kontrolne grupe nema nikavih razlika. Ona ideja o nacionalnoj studiji je na kraju napuštena, navodno zbog visokih troškova.
Irvin Pejdž će nadživeli većinu savremenika tih događaja. Umreće 1991. u stotoj godini, ali od srčanog udara, dokazujući tako na ironičan način ono u šta su ga čitavog života uveravali njegovi oponenti, a to je da, bilo kako da se hraniš, i bez obzira koliko dugo ćeš živeti, na kraju moraš da umreš od srčanog udara.
Sledi nastavak:
