Како су Анунаки у врту Еден генетским инжењерингом створили данашњег човека?
Да ли су бића звана Анунаки са планете Нибиру извршили колонизацију Земље у циљу организовања експлоатације злата, које би се користило за спас њихове планете?
Како то види и шта о томе пише француска ауторка Крис Харди у својој књизи: „DNA of the Gods – The Anunnaki Creation of Eve and the Alien Battle for Humanity” (ДНК богова – Стварање Еве од стране Анунакија и борба ванземаљаца за човечанство), инспирисаној открићима Зехарије Сећина, који је све то открио након што је дешифровао десетине хиљада сумерских глинених плочица.
Крис Харди је уверена да је човечанство близу отварања нове странице у развоју своје цивилизације и да на планети Земљи почиње нова космичка ера у којој ће се колективна свест преусмерити са земаљских циљева ка Федерацији интелигентних цивилизација, како ју је она назвала.
Француска ауторка Крис Харди је у својој књизи: „DNA of the Gods – The Anunnaki Creation of Eve and the Alien Battle for Humanity” (ДНК богова – Стварање Еве од стране Анунакија и борба ванземаљаца за човечанство), коју је посветила Зехарији Сићину, на свој оригиналан начин покушала да објасни све консеквенце које је на данашњег савременог човека, као и читаво човечанство, оставио генетски инжењеринг изведен од стране придошлица са планете Нибиру над примитивним хомонидима, пре много хиљада година, о чему је он писао у неколико књига, преносећи све оно што је пронашао и открио преводећи и проучавајући десетине хиљада глинених таблица пронађених на територији коју је покривала некадашња сумерска цивилизација.
О планети Нибиру и боговима Анунаки
Према тој Сићиновој причи у саставу атмосфере планете Нибиру, коју су насељавала бића звана Анунаки, дошло је до поремећаја, тако да је опстанак живота на њој био угрожен. Њихови научници су открили да би се атмосфера могла обновити уз помоћ емулзије злата, кога на жалост на планети Нибиру није више било. Али истраживањем околних блиских небеских тела откривено је да се велике количине злата налазе у утроби планете Земље. Тако је одлучено да се изврши колонизација Земље у циљу организовања експлоатације злата, које би се користило за спас њихове планете.
Планета Нибиру је кружила око Сунца по издуженој елиптичној путањи. Једно обртање трајало је 3.600 земаљских година. За Нибиру њихова година се звала шар (shar). Астрономски гледано, Нибиру се на својој путањи приближавао Земљи и осталим данас познатим планетама Сунчевог система сваких 3.600 година. Тај положај су Анунаки користили да у то време својим бродовима саобраћају између Земље и Нибируа.
Друштвена организација на планети Нибиру била је утемељена на строгој хијерархијској моћи. Синови се никада нису отворено противили одлукама Краља-оца. Краљ је могао бити смењен или свргнут једино путем двобоја са претендентом. Постојала је готово патолошка склоност да се користи рат и остала насилна средства да би се остварили егоистички циљеви. Кориштење веома широког асортимана оружја уз скоро занемарљиву употребу робота за инфраструктурне пројекте и у рударству, говори о томе да је то била ратоборна цивилизација.
Важна црта карактера Анунакија била је склоност да су ма коју слободну групу, која је одбијала да се покори њиховом ауторитету и власти, проглашавали непослушном, а касније и непријатељима. Да би припаднике те групе временом у буквалном смислу демонизовани. Крвно мешање између браће и сестара, па чак родитеља и деце било је дозвољено. Мушкарци су могли имати само једну закониту жену, али и више конкубина. А што је најважније, били су скоро бесмртни.
Главни ликови владарског пантеона на планети били су краљ Ану и његова деца, принчеви Енки и Енлил, те принцеза Нинмах. Важно је напоменути да су Енлил и Нинмах били прави пунокрвни брат и сестра, док им је Енки био полубрат, пошто је он рођен из односа Ануа са конкубином, којих је, поред жене Анту, имао шест. Нинмах је била заљубљена у свог правог брата Енлила, међутим он се оженио малолетницом коју је силовао, због чега је она много патила. А Енки је био заљубљен у њу, мада до тог брака није никада дошло. Као што се види, међу њима су владали односи мешавине ривалитета и сексуалне наклоности између блиских рођака, типични за друштвене обичаје и традиције на планети Нибиру.
Врховно веће богова, како су Анунаки називани у дешифрованим и преведеним текстовима са глинених таблица, којем је председавао врховни бог, краљ Ану, одлучило је да колонизацију Земље у циљу експлоатације злата организују управо принчеви Енки и Енлил. Енки, иначе научник, је био задужен за организацију рудника злата, који су се углавном налазили у данашњој Јужној Африци, док се Енлил, склонији политици и организацији, требао да се бави безбедношћу и војним питањима колонизације.
Али, показало се да је тај рударски посао био веома тежак, те су се оригинални рудари са Нибируа временом почели бунити. Према дешифрованим глиненим сумерским таблицама, Сећин је израчунао да су рудари са Нибируа, пре него што су почели да протестују, радили у земаљским рудницима 40 шара, што представља 144.000 земаљских година, Након великог устанка, када су рудари одбили да раде и опколили Енлилову резиденцију, одлучено је да се створи хибридна раса рудара. Међутим, поставило се питање како то извести, јер је било веома тешко помоћу било каквог биолошког поступка створити ново биће из ничега.
О генетском инжењерингу
Енки је понудио решење. Он је већ обавио истраживања по афричким џунглама и пронашао двоножно биће, које би се могло искористити за ту сврху. То је могао бити Хомо еректус, мајмунолико створење за које данашња антрополошка наука сматра да је у то време настањивало нашу планету. Посао инжињеринга је требало да изведе Нинмах, која је била научник специјализован за биологију. Тако да и она стиже са планете Нибиру на Земљу, према плану, који је одобрен од стране већа богова, да се генетичким инжењерингом створи хибридна раса људи који би радили као робови у рудницима злата у данашњој Јужној Африци.
У лабораторији изграђеној у граду Абзуу, лоцираном на територији данашње државе Зимбабве, генетским комбинацијама између ДНК Анунакија и Хомо еректуса створена су хибридна бића шифровано названа Адаму и Тиамат, која су се могла клонирањен умножавати и користити као бесплатна радна снага за тешке послове у рудницима злата. Тим чином од Хомо еректуса настао је Хомо сапиенс, претеча данашњег човека. То се у приличној мери уклапа у данашње процене, према којима је пре 200.000 година завршена мутација Хомо еректуса у Хомо сапиенса. Тај чин ће у старозаветним текстовима бити забележен као Стварање човека од мајке богиње (Creation of man by the Mother Goddess).
Та бића су била потпуно налик Анунакијима и данашњим људима, али су се понашали слично роботима, јер нису имала формирану свест о себи, нити су била свесна сопствених полова, те стога нису осећала потребу за парењем и размножавањем. Међутим, Нинмах и Енки су размишљали много шире, од Ануа и Енлила, који су у стварању хибридне расе Земљана видели само прагматску корист за решавање проблема радне снаге, то јест робова и слугу. Намера им је била да у новостворена бића усаде интелигенцију, осећања и свест о себи и својој сексуалности, чиме би се уједно ослободили обавезе да стално производе нове клонове за робовски рад. Јер, та бића су имала сексуалне органе али, због одсуства свести нису још осећала потребу за спајањем у циљу стварања порода. Стога су одлучили да наставе са генетском оптимизацијом у циљу поправљања њихове ДНК.
Хомо сапиенса комбинацијом ДНК Анунакија и Хомо еректуса
Та усавршавања су рађена у врту Еден у источном Сумеру, близу Еридуа на Енкијевој територији, у којем је специјално за ту сврху саграђена лабораторија. Завршни генетски захват као генетички оператер извршио је Енкијев син Нингишида, кога су претходно Енки и Нинмах обучили у тој вештини. Он је ставио Енкија, Нинмах, Адамуа и Тиамат у тоталну анестезију и извадио из коштане сржи ребара Енкија и Нинмах узорке са ДНК и уградио их у коштане сржи Адамуа и Тиамат. Након тог чина они су коначно стекли осећај самосвести и саморефлексије. Постали су свесни и сопствене сексуалности, покривајући одмах своје сексуалне органе. Када их је Енлил случајно видео био је запрепаштен и моментално их истерао из Едена. Тај детаљ се потпуно уклапа у ону библијску причу о стварању Еве из Адамовог ребра и каснијег истеривања из рајског врта. Процењено је да су се ти генетички експерименти догађали пре неких 300.000 година.
Нинмах и Енки ће не само наставити са усавршавањем и оптимизацијом њиховог ДНК, него ће покушати да кроз подучавање првих генерација тих бића са унапређеном генетском структуром пренесу на човечанство у повоју основне принципе на којима је функционисала њихова цивилизација. У том науму они су били одлучни да створе људска бића која би у потпуности одговарала њиховом уму и култури, са истим менталним, емоционалним и артистичким потенцијалима и способностима да уче и унапређују научна достигнућа и технологије, које су они сами поседовали.
До потопа
Све оно што се дешавало на Земљи наредних скоро триста хиљада година, према подацима до којих је Сићин дошао дешифровањем садржаја глинених таблица, се може сматрати као последица односа који су владали у краљевској породици Анунакија. Те односе је углавном обележило супарништво између две ривалске фракције, које су предводили принчеви Енки и Енлил. Важно је нагласити да је краљ Ану у свим сукобима био на страни Енлила. Да би се боље разумела суштина тог ривалитета, као и утицај који је он имао на тадашње и будуће човечанство, треба расветлили карактерне црте ривала.
Енки је, као што је речено, био врхунски научник, а красиле су га оне позитивне карактерне црте, као што су међусобно уважавање у односима са себи равнима, осећај за општу добробит, те определење за развој науке, технологије и уметности. Све те особине делио је са полусестром Нинмах, која је у поменутом ривалитету била увек на његовој страни. Енлил је био сушта супротност Енкију – дрзак, безобзиран, немилосрдан, болесно љубоморан, екстремни егоиста и уз све то спреман да своје науме оствари по било коју цену, па чак ако је потребно и ратом до потпуног истребљења. А тих међусобних ратова је било много, тако да их је тешко све набројати.
Енки, који је носио титулу Lord of Earth, је из Јужне Африке под своју контролу касније ставио читаву Африку са седиштем у долини Нила, коју је системом иригације претворио у прави пољопривредни рај. Сличне системе је истовремено изградио и у оном легендарном међуречју између Тигриса и Еуфрата, познатом као Месопотамија, где се он у ствари искрцао при првом слетању и где је изградио град Ериду, познат као први град на Земљи. Енлил, који је носио титулу King of Command, је свој штаб имао на сумерској територији у граду Нипуру, иначе првом космодрому. Њему, заслепљеном ратоборношћу, није никада падало на памет да се бави делатностима од општег интереса, а науком поготову.
Сви ти чланови краљевске породице, као и њихова деца и унуци, ће се под различитим именима појављивати у првим великом античким цивилизацијама као богови. Тако се сумерски бог Нингишида, иначе млађи Енкијев син, појављује у Египту као Тот, у Грчкој као Хермес, а у Риму као Меркур. Према Сићину египатски бог Птах је у ствари Енки, а иза Птаховог наследника бога Ра крије се Енкијев старији син Мардук. Они су оснивачи оне прве династије богова са Торинске листе египатских богова. Ти исти Анунаки богови се појављују и на оној Сумерској листи богова. Птах, то јест Енки, се и на тој листи појављује као оснивач прве династије. Оснивач друге династије је и на сумерској листи Тот (Нингишида/Хермес), чија владавина је према Сећину почела 8,670. године пре нове ере.
Као што се види, и на египатској и на сумерској листи богова главни јунаци су Анунаки богови, који се појављују у династијама. У првим династијама они се називају боговима и владали су хиљадама година. У наредним династијама називани су полу боговима и владали много краће, не више од хиљду година у просеку. Да би полубогове на троновима наследили обични смртници, називани синовима богова, чија се дужина владавине мерила десетинама година. Сви ти богови се такођер појављују под истим именима и на многобројним осталим писаним сведочанствима која датирају из времена египатске фараонске и оних месопотамских цивилизација, што се може узети као доказ аутентичности Сећинових реконструкција садржаја сумерски таблица.
Следећи доказ аутентичности Сећинових бајки је она митска прича о великом потопу која се појављује не само у Старом завету, него и у усменим и писменим предањима свих древних друштава и цивлизација са свих континената. Према Сећиновом открићу, око 11,000 година пре нове ере неки од Анунаки научника су прорачунали да би следеће скоро приближавање планете Нибиру Земљи у својој 3600 земаљских година дугој орбити могло узроковати гравитационо привлачење, које би изазвало одламање великог дела Антарктичке ледене капе, а потом и велики тсунами, што би довело до катаклизмичке поплаве која би уништила читаво човечанство. Врховно веће Анунаки богова је донело одлуку да се ништа о томе не говори Земљанима. Међутим, Енки је одлучио да прекрши ту одлуку и ипак спасе семе човечанства и живота на Земљи. Он ће упозорити свог сина Зиусудру, којег је имао са Земљанком, те му помоћи да конструише брод којим ће се спасити семе човечанства и живота на Земљи. Зар то неодољиво не подсећа на ону старозаветну причу о Нои, са једном ситном разликом, а то је да је тај брод, према Сећину, био подморница.
Тако је према Сећину спашено човечанство, а Анунаки боговима није било тешко да му помогне да се крећући од почетка обнови. А обновили су и своју уништену инфраструктуру. Прво је око 10,000 година пре нове ере изграђен космички центар на полуострву Синај, који је заменио уништене сличне центре на сумерској територији. Обновљен је и главни контролни центар у Великој пирамиди. Није на одмет напоменути да су приликом поновне изградње градова кориштени принципи тајне геометрије који се састоје од оријентације и усклађивања свих главних објеката једне архитектонске целине са астрономским реперима.
Заповедник новог космичког центра на Синају постала је принцеза Нинмах, која је због тога добила титулу „Богиња ракетних бродова”. Она је постављена на тај положај захваљујући томе што је као неутрална успела да помири зараћене стране у Другом пирамидском рату, који се окончао 8,670. године. Јер, ратови ће и после потопа наставити да се нижу и да представљају главне догађаје у дугој и бурној историји наших богова. А разлози су се лако проналазили због поменуте урођене ратоборности Анунакија. Разлог за тај поменути рат је сукоб између Енкијевих синова Мардука и Думузија, јер Мардук није могао да опрости брату што је силовао њихову заједничку сестру Гештинану. Само тристо година пре Другог десио се Први пирамидски рат због ништа мање бизарног разлога. Сет је убио свог брата Озириса, што је испровоцирало његову супругу, а уједно и полусестру, Изиду да се освети.
Осим ратова тај период, који би се из данашње перспективе могао сместити између историје и преисторије, обележиле су нуклеарне катастрофе. Анунаки су, као што је речено, били технолошки високо развијена цивилизација, тако да се подразумева да су поседовали и такозвано ракетно нуклеарно наоружање. А с обзиром на своју готово патолошку ратоборност било би право чудо да нису искористили сваку погодну прилику да га користе у обрачунима завађених фракција и кланова. У оном преисторијском раздобљу таквих употреба нуклеарних арсенала било је према Сећину неколико.
Међутим, вероватно најважнији и са најтежим последицама је био нуклеарни удар на онај космодром на Синају који се десио почетком трећег миленија п.н.е. Тај догађај је и најбоље документован, јер се о њему наговештаји могу наћи и у библијским текстовима, као и у многим сачуваним писаним сведочанствима из тог периода који потичу из Месопотамије. Према сумерским таблицама Велико веће богова, које је у свим сукобима углавном било на страни Ануовог љубимца Енлила, донело је одлуку да се нуклеарним ракетним ударом уништи космодром на Синају, да не би пао у руке Енкијевом сину Мардуку, који је са својом армијом намеравао да га стави под своју контролу.
Удар је био успешан, космодром на Синају је збрисан са лица Земље, али се након експлозије догодило нешто што војни стручњаци нису могли да предвиде. Експлозија је произвела смртоносну олују која је проширила нуклеарни механички удар заједно са зрачењем, усмеривши их ка сумерској територији. Већи део Сумера, који је контролисао Енлил са својим савезницима, је потпуно уништен, док је Мардуков Бабилон остао поштеђен и неоштећен. То се касније тумачило судбинском одлуком која је помогла Мардуку да у том сукобу на крају изађе као победник. Тако описана нуклеарна катаклизма се доводи у везу са оном библијском причом о уништавању Содоме и Гоморе. Свему томе дају веродостојност скорашња радиолошка мерења, која су на местима на којима се претпоставља да су била лоцирана Содома и Гомора, измерила трагове радиоактивног зрачења.
Мардук је, попут свог оца Енкија, био велики научник, архитекта и инжењер. У Бабилону (BAB-Ili – Gateway of the Gods) је након потопа осмислио комплетну инфраструктуру канала, преграда и водоводних инсталација која је савршено решила тадашњи проблем водоснабдевања, укључујући пијаћу воду, купатила и иригацију, не само за Бабилон, већ и за читаву сумерску територију. То је било величанствено достигнуће јер је пренасељеност стварала у то време велике проблеме у снабдевању са водом.
У том трећем миленију п.н.е. највећа ратна разрачунавања између Анунаки богова изазвала је Инана, позната и под именом Иштар, иначе Енлилова унука, која је, што се оних људских карактерних црта тиче, била слика и прилика свог деде. Она је користећи акадског краља Саргона I, а касније и његовог унука Нарам-Сина, освојила све тадашње државе у Месопотамији које су контролисали остали богови, њени блиски рођаци, дошавши чак и до северног Египта. На врхунцу моћи прогласила се сама за врховног бога, свргнувши практично са престола свог прадеду Ануа. Подразумева се да су ти земаљски владари који су уз њену подршку вршили освајања били истовремено и њени љубавници. Тај сукоб Анунаки богова се, на срећу Земљана, није завршио нуклеарним армагедоном.
Према ономе до чега је Сећин успео да дође читајући сумерске глинене таблице, у том трећем миленију Анунаки богови су почели да се повлаче са њихових земаљских поседа, остављајући Земљанима да самостално живе и да се уз њихову индиректну помоћ, обрачунавају и ратују. Треба напоменути да су Анунаки краљевски статус почели давати Земљанима још 49,000 година п.н.е. када је Нинмах у свом сумерском граду Шурупак за краља устоличила мешанца који се родио из односа Анунакија и Земљана. Први чистокрвни земаљски краљ устоличен је 3,760 године п.н.е. у првом краљевском граду Кишу. Ти краљеви ће у почетку носити и титулу Првог свештеника.
А што се свештенства тиче, оно ће одиграти кључну улогу у преносу знања на будуће генерације наших предака. Јер, они су били именовани од Анунаки богова, који су их обучавали у математици, астрономији и тајним наукама. За првог врховног свештеника сматра се Енох, који је и према Библији и према таблицама живио у трећој генерацији пре Зиасудре/Ное. Астрономији га је подучавао Мардук, који га је свемирским бродом одвео до најближе орбиталне станице и Месеца. То се поклапа са текстом из Библије, у којем се описује како је Енох специјалним кочијама одлетео на небо, одакле се након извесног времена вратио, да би касније та стечена знања преносио својој деци.
Према Сићину, Енох је рођен у шестој генерацији након Адапе и Тити, а његово име је значило: „Мастер божанских табли које се тичу неба”. Адапа и Тити су били Екијева деца рођена из његовог тајног односа са две Земљанке. Њих су у својој кући одгајали Енки и његова жена Нинки. Они су их учили свим знањима и вештинама којима су учена сва Анунаки деца. Касније је Енкијев син Нингишида са свемирском бродом одвео Адапу на Нибиру. Тамо је Адапу примио нова знања. Након повратка Енки је наставио да подучава Адапу у математици и писању. Касније су Адапу и Тити добили два сина Абела и Каина, два јунака оне приче из старог завета. Абела је Мардук учио сточарству, а Нинурта, један од Енлилових синова, Каина земљорадњи. После је дошло до оног легендарног библијског сукоба између браће у којем је Каин убио Абела.
Од почетка историје па до данас
Све оно што ће се догађати након што су се Анунаки дискретно повукли са планете, коју су контролисали преко 400,000 година, може се наћи записано у историји, мада проналажење иоле тачне реконструкције свега онога што се у тој историји дешавало неће бити увек лако, јер су написане многе историје, од којих мало оних поузданих. Међутим, оно у чему се све историје слажу је да је читаво то време било обележено сукобима и нетрпељивошћу који су углавном решавани насиљем и ратовима, што би све могло да наведе на помисао да је човечанство ту вечиту ратоборност наследило од Анунакија, твораца нашег генетског кода, добијеног комбинацијом са њиховим.
Али треба исто тако имати у виду да је човечанство чак и у условим сталних ратова и сукоба ипак напредовало и развијало се на свим пољима стваралаштва, како у материјалној, тако и у духовној сфери. Мада не треба занемарити чињеницу да је било и периода застоја, па чак и регресије, који су понекад знали да трају и вековима. То би се такођер могло узети као наслеђе преузето од наших твораца, који су, као што је речено, и сами током читаве своје историје били таоци борбе између оних који су били за учење и развој и оних у чијем менталном склопу такве црте нису уопште постојале.
Што се Анунакија и њиховог директног утицаја на све оно што ће се догађати током наредних пет хиљада година тиче, свакако да не треба заборавити изузетну важност оних знања, која ће се на суптилне начине преносити кроз време, налазећи увек начина да готово ниоткуда изникну из мрака незнања, иницирајући периоде прогреса и револуционарних открића. То се пре свега односи на знања која је прикупио Тот/Хермес (имена под којима се у различитим деловима античког света појављивао Енкијев син Нингишида). Из неколико историјских извора је познато да је Тот написао преко четрдесет књига и разних научних дисциплина, као што су геометрија, математика, астрономија и метафизика.
То је све, наравно, започео Енки, који је имао визију да сва знања која су Анунаки стекли пренесе на будуће генерације људске расе, како би им помогао да се развијају и да можда некада у далекој будућности достигну њихов интелектуални ниво, и створе нову цивилизацију способну да замени и наследи његову декадентну са планете Нибиру. Замишљено је да та знања могу да преносе само они који су претходно иницирани. То је била мера предострожности како би се спречило да знања не би пала у руке оних који су, попут Енлила и њему сличних, према њему имали патолошку аверзију. Сходно томе су та знања, описивана као тајна, била строго чувана кроз процес иницијације оних који би требало да их преносе. Остало је забележено да су многи грчки филозофи и мислиоци (Платон, Питагора, Аполонијус) одлазили у Египат да буду иницирани у та тајна знања.
Због тога није ни чудо да се у скоро свим језицима света изразом „херметички запечћен” (hermetically sealed), у којем се на загонетан начин скрива Хермес, означава нешто што је у потпуности заштићено од продора било чега из вана, или спречавање преноса информација између два система. Зар тај израз, уз помоћ Хермеса, не означава концепт осигуравања да „тајно знање” остане недирнуто од оних сила са стране које за њега предствљају претњу, да би га они иницирани могли преносити онима који ће знати да га искористе. А времена у којима су та херметичка знања искориштена могу се препознати у оним периодима, као што су ренесанса, просветитељство и научна револуција, у којима је човечанство након векова владавине мрака незнања и празноверја поново прогледало.
Хришћанска црква са својим учењем и ригидном организацијом је читавих петнаест векова играла улогу оних „енлиловских” сила од којих су херметичка знања морала да се сакривају. Она је осим потискивања знања и помућивања људске перцепције нанела велику штету својим искривљеним тумачењем оних кључних догађаја у којима је стваран Хомо сапиенс и клица новог човечанства. То се посебно односи на жене, које ће, без обзира што је творац тог првог човека била жена, Нинмах, и што је, према сумерским глиненим таблицама, биће које је прво појело онај плод са дрвета знања и постало свесно себе и своје сексуалности била жена, Тиамат, бити касније током хиљадугодишње владавине црквене догме сматране бићима нижег реда, а у једном не тако кратком периоду и прогањане као вештице, па чак и спаљиване на ломачама.
Од данас па до могућег краја историје
Ако све оно што се према Сићиној интерпретацији сумерских глинених таблица дешавало протеклих скоро 450,000 година, погледамао из данашње перспективе, узимајући у обзир и ону око 5.000 година дугу такозвану писану историју, онда се, уз малу помоћ имагинације, може лако извући закључак да се она готово митска борба између Ануових синова Енкија и Енлила још увек води. Мада се они већ одавно не појављују, барем не у димензији у којој би били видљиви за далеке потомке Хомо сапиенса, у чијем стварању су некада и сами учествовали, чини се као да се ништа није променуло за тих скоро пола милиона година. Јер, Енлила можемо веома лако препознати у овим модерним лудацима који замрачују сунце, исисавају угљендиоксид из ваздуха који дишемо, пелцују милијарде људи са смртоносним коктелима уверавајући их да им спашавају животе од непостојећих вируса, проглашавају се власницима науке коју су претворили у празноверје, и, наравно, прете онима који се усуђују да им се противе. Док се истовремено дух његовог полубрата и ривала Енкија може наслутити у онима који се том лудилу противе и који се у чуду чуде да је све то могло тако дуго трајати, питајући се истовремено има ли томе краја и да ли ће крај, уколико га коначно буде, бити уједно и крај историје, као и како би тај крај могао изгледати и да ли га је могуће преживети.
Закључак Крис Харди
Крис Харди је писала књигу ДНК богова пре десетак година и завршила ју је у оптимистичком духу, бивајући уверена да нам се никада више неће десити било какав армагедон, барем не онакав за који би људи били одговорни, јер смо као раса и цивилизација већ надмашили своје креаторе и богове, успостављајући друштвену организацију какву они никада нису успели да створе.
Она је уверена да је човечанство близу отварања нове странице у развоју своје цивилизације и да на планети Земљи почиње нова космичка ера у којој ће се колективна свест преусмерити са земаљских циљева ка Федерацији интелигентних цивилизација, како ју је она назвала.
Поред тога она је тада сматрала да је човек као индивидуа на психичком плану контроле властите свести и њеног усклађивања са оном тајанственом космичком свести, као и на плану унапређивања властитог генетског кода, постигао неочекиване помаке које су већ створили услове да се ускоро догоди и трећи еволуцијски скок. (први је био стварање Хомо сапиенса из Хомо еректуса, а други креација Адамуа и Тиамат свесних себе у рајском врту Едену).
Тако је на задњим страницама књиге записала:
„Да ли су Енки и Нинмах узели здраво за готово, кроз бројне узастопне експерименте, који су се одлгравали од пре 445.000 година, када се Енки искрцао на Земљу, до пре 300.000 година, када су створени Адаму и Тиамат, да је ДНК динамички одраз нашег целокупног система ума, тела и психе, а не само, као што званична наука још тврди, соматски и биолошки аспект нашег бића? Али још је важније: Да ли су они могли знати да ДНК није само фиксирани програм наслеђен оплођењем јајне ћелије, који се неће мењати током времена? ДНК би требало посматрати као одраз у огледалу актуелног стања тог вишеслојног система ум – тело – психа, који се непрестално декодира и трансформише да би у сваком тренутку рефлектовао ментална и психолошка искуства и сазревање индивидуе. Један од начина да се то сагледа је кроз аналогију са програмом помоћу кога се транскрибира у писану форму жива музика одсвирана од стране неког музичара, и то са сачуваним ритмом и свим осталим музичким елементима. Након тога, из тог музичког записа (ДНК) друга особа (РНК) може да поново одсвира ту исту музику (трајна реорганизација ткива и ћелија). Тако да ДНК кодира нашу психичку организацију, али не на начин да је репродукује заувек идентичну каква је била у тренутку рођења; већ управо супротно, ДНК је најнижи ниво нашег система ум – тело – психа; она је одраз у огледалу наше перманентне трансформације и еволуције у животу, динамичка слика где смо ми у нашем телу, али и уму, у било ком тренутку времена.”
Узимајући у обзир све оно што се у међувремену догодило биће сигурно интересантно, али и узбудљиво посматрати и пратити да ли ће се, и поред онога са чиме се човечанство тренутно суочава, остварити њена оптимистичка очекивања. Да ли ће мо и без помоћи Енкија успети коначно, једном и за свагда, победити оне Енлилове лудаке пре него што потпуно замраче Сунце и усисају и последњи грам угљендиоксида из атмосфере, те тако коначно доћи до краја историје? Јер, историја без Енлила, његових ратова и патолошке склоности да презире све оно што је најбоље у човеку, не би више имала смисла. Она у времену испуњеном љубављу, међусобним уважавањем и заједничком тежњом ка индивидуалном и колективном развоју не би имала шта да бележи. Можда је то Енки имао на уму када је у својој глави стварао визију будућег човечанства.
