Kako se ubijanjem i gušenjem miliona ljudi zbog navodnih pandemija širi strah i panika i stvara kritična masa potrebna za stvaranje masovne histerije?
Specijalni glavni koordinator Ujedinjenih nacija za borbu protiv novoizmišljene pošasti zvane ptičiji grip Dejvid Nabaro (David Nabarro), je izjavio: „Nova epidemija gripa samo što nije izbila – ona može ubiti i do 150 miliona ljudi.”
A Mark Sigel (Marc Siegel), profesor medicine na Univerzitetu Njujork je rekao: „Zaboravite SARS, zapadni Nil, ebolu, ptičiji grip – stvarna epidemija je strah”. Nažalost takve izjave i mišljenja ne prenose mediji glavnog toka.
Suvišno je naglašavati da se ona smrtonosna epidemija koju je najavio Dejvid Nabaro nije nikada desila i da od tada pa do danas od te bolesti nije umrlo više od stotinjak ljudi. Zapravo umrli su od trovanja lekovima propisanih za lečenje bolesti koja ne postoji.
A zašto je bio potreban ptičiji grip najbolje je objasnio specijalista za virusne prevare, Stefan Lanka,koji kaže da se u slučaju tog izmišljenog virusa radi o komercijalnim razlozima, da bi se obezbeđivalo elegantno pokriće za povremene tržišne korekcije bez kojih nije moguć opstanak kapitalističkog sistema.
***
Specijalna antipileća operacija u Rusiji
Da je Rusija normalna zemlja, kao i sve ostale normalne zemlje, bez obzira što se već drugu godinu nalazi u ratu sa najmoćnijom vojnom alijansom na planeti, pokazao je sled događaja koji je počeo da se odmotava 12. maja ove godine. Tog dana su ruski mediji preneli vest da je pored bare u jednom selu u moskovskoj oblasti pronađen inficirani galeb. Za one koji se razumeju u tu vrstu normalnosti nije bilo sumnje kako će se stvari dalje razvijati.
Moskovski gradonačelnik Sergej Sobjanin, koji se inače proslavio u vođenju vanrednih situacija tokom upravo završene kovid pandemije i koga od milja nazivaju poster dečakom nove ruske normalnosti, već 18. maja je izdao specijalni dekeret, kojim se nameću karantinske mere u 11 distrikta ruske prestonice. Tim dekretom su zabranjeni svi javni događaji u kojima bi se mogle pojaviti ptice. Također je zabranjen transport svih vrsta pernatih životinja u 11 prestoničkih distrikta. Međutim, nije uvedena zabrana kretanja, to jest, leta ptica u tim distriktima, što bi se moglo smatrati prvom greškom gradonačelnika Sobjanina.
Pošto se Moskva smatra mestom sa kojeg se lansiraju svi trendovi, moglo se očekivati da će se ono što se dogodilo pored one bare u jednom selu u blizini Moskve početi događati i u ostalim delovima velike zemlje Rusije. Tako je i bilo. Kalinjingrad je bio prvi. Samo nekoliko sati nakon objavljivanja Sobjaninovog dekreta u tom gradu je uveden karantin u radijusu od 10 kilometara od novouspostavljene nulte zone potencijalne epidemije ptičijeg gripa. Restrikcije, koje će ostati na snazi do 1. avgusta, uključuju zabranu uvoza i izvoza ptica i njihovih jaja, zatim relokaciju ptica, trgovinu sa ptičijim hranom i održavanje poljoprivrednih sajmova, izložbi i sličnih javnih događaja.
Nedelju dana kasnije otkriće nekoliko mrtvih galebova, podrazumeva se zaraženih pomenutim gripom, u Nižnjem Novgorodu primoralo je tamošnje vlasti da uvedu tridesetodnevni karantin u jednom distriktu tog regiona. Zdravstveni autoriteti su zaplenili svu perad u radijusu od 5 km od mesta gde su pronađeni mrtvi galebovi. Istovremeno su sve farme peradi u regionu stavljene u stanje povećane bezbednosne pripravnosti. Građanima je savetovano da kupuju pileće i ćureće meso jedino iz sigurnih izvora za koje se zna da poštuju sve propisane protokole.
Ali to sve ni izbliza nije tako strogo u poređenju sa merama usvojenim u Jaroslavlju. Tamošnjoj Romanovskoj farmi peradi je naređeno da ubije sve svoje životinje i uništi sve njihove proizvode, koji se trenutno nalaze u okviru pogona. To je značilo da je 800,000 pernatih životinja moralo da bude pod hitno ubijeno. Sve to je trebalo da bude uništeno u specijalnom postrojenju za spaljivanje. Kada su novinari pokušali da kontaktiraju upravnu službu farme u nameri da čuju komentar dobili su samo odgovor od recepcionistkinje: „Mi smo u karantinu, to je sve”.
I na kraju Tataristan, deo Rusije koji je ostao upamćen po tome da su u njemu tokom pomenute kovid pandemije, zajedno sa Moskvom i Sankt Petersburgom, primenjivane najstrože mere terora građana. Tamo na sreću, ili ipak možda na nesreću, još nije crkao nijedan galeb. Ali se, barem prema onome što pišu lokalne novine, taj prvi jedva čeka. U okolnim regionima su galebovi oboleli od neke visokopatogene bolesti, koja je ovaj puta još i visokosmrtonosna. Mada se još ispituje mogući uzrok smrti nekoliko ptica, novinari već znaju da je to virus. Šta bi drugo moglo da bude? U celom Tataristanu je sigurno u toku opsežna potraga za onim prvim crknutim galebom, koga nikako da pronađu. Stoga su verovatno u potragu uključene specijalne vojne i policijske snage.
Istorijat prevare zvane ptičiji grip
Pošto ukratko opisani početak najnovije specijalne antipileće operacije u Rusiji zvuči veoma poznat, barem za one koji imaju malo više sluha za sve silne gluposti, koje se nižu pred očima uglavnom zombiranih i anesteziranih građana, nije na odmet podsetiti se istorijata operacija koje bi se mogle svrstati u onu grupu sa lažnim zastavama, čije žrtve su uglavnom domaće životinje iz klase peradi.
Kao i u slučaju svih ostalih virusnih prevara, koje su uvedene u standardnu medicinsko-farmaceutsku praksu pre stotinjak godina, uglavnom se sve odvija prema skoro identičnom scenariju. To uvođenje je koincidirao sa preuzimanjem kontrole zdravstvenog sektora od strane takozvane Rokfelerove alopatske medicine, koja je lečenje ljudi komercijalizovala, podredivši ga interesima finansijskih centara moći. Tako da je i sam virus komercijalizovan, to jest, stavljen u funkciju ostvarivanja određenih interesa, koji se u krajnjoj liniji uvek svode na novčane.
Po tom scenariju kada se ukaže potreba za ostvarivanjem nekog interesa ili cilja, prvo se izmisli bolest, koja je po pravilu zarazna i uzrokuje je, ko bi drugi, nego virus. Zatim se inscenira izbijanje te bolesti, koje se odmah kroz zvanična saopštenja proglašava epidemijom. Naravno, da sve to prati odgovarajuća dobro koordinirana medijska pratnja, kroz koju će eminentni državni funkcioneri i medicinski eksperti svojim bombastičnim izjavama širiti strah i paniku.
A kako izgleda taj segment širenja straha i panike može se na najbolji način videti na primeru onoga što se dešavalo septembra 2005. To je bilo ono vreme kada su se pojavile prve priče o nekom ptičijim gripu. Da bi se prešlo iz faze običnog pominjanja i prvih slučajeva obolevanja u fazu ozbiljne potencijalne opasnosti potrebna je bila jedna bombastična izjava. Za to je bio zadužen specijalni glavni koordinator Ujedinjenih nacija za borbu protiv novoizmišljene pošasti zvane ptičiji grip Dejvid Nabaro (David Nabarro), koga je ugledni nemački list Der Spiegel tada citirao: „Nova epidemija gripa samo što nije izbila – ona može ubiti i do 150 miliona ljudi.”
Da bi tako bombastična izjava imala i naučno pokriće za nekoliko dana javio se Rajnhard Kurt, direktor berlinskog Instituta Robert Koh, koji se pored onog pariškog Pasterovog smatra najeminentnijim, što se virusologije tiče, u čitavom svetu. On je u intervjuu za Frankfurter Allgemeine Zeitung upozorio da bi ta epidemija mogla potencijalno da ugrozi 6 milijardi ljudi.
A šta se iza toga krije na najslikovitiji način je u jednoj rečenici izrazio Mark Sigel (Marc Siegel), profesor medicine na Univerzitetu Njujork i autor knjige iz 2005. pod naslovom: „False Alarm: The Truth About the Epidemic of Fear” (Lažni alarm: istina o epidemiji straha). Ta njegova rečenica glasi: „Zaboravite SARS, zapadni Nil, ebolu, ptičiji grip – stvarna epidemija je strah”. Nažalost takve izjave i mišljenja ne prenose mediji glavnog toka.
Suvišno je naglašavati da se ona smrtonosna epidemija koju su najavili Dejvid Nabaro i Rajnhard Kurt nije nikada desila i da od tada pa do danas od te bolesti nije umrlo više od stotinjak ljudi, koji su u stvari umrli od trovanja lekovima propisanih za lečenje bolesti koja ne postoji. U epidemijama ptičijeg gripa, i to insceniranim, umirala je jedino perad uzgajana na farmama, i to u milionima, ali ne od virusa, nego od humane virus manije.
Holandski test i kako je sve počelo
A kako izgleda jedna standardna panična uzbuna zbog ptičijeg gripa može se videti iz opisa prve koja se desila početkom 2003. u Holandiji. Ptičiji grip je u stvari rođen te godine i ta holandska uzbuna je verovatno trebala da bude test tokom kojeg bi se isprobao scenario, koji će kasnije biti primljenjivan kad god se ukaže potreba za ubijanjem peradi na farmama i zastrašivanjem ljudskih masa. A te mase su, to treba naglasiti, bile kondicionirane da ne mogu opstati dugo vremena bez povremenih primanja doza straha. To ti je kao kod narkomana. U odsustvu straha ljudi postaju nervozni i svašta im pada na pamet.
Ta holandska operacija je počela tako što je u pograničnoj oblasti prema nemačkoj provinciji Severnoj Rajni-Vestfaliji primećeno da su na nekim farmama pilad počela da obolevaju od neke bolesti sa veoma visokom stopom smrtnosti, i to posebno na šest farmi. Odmah je započela epidemijska histerija, kao da je neko pritisnuo dugme, nakon čega je započela lančana reakcija. Sutradan, bila je subota, uvedena je nulta zona sa zabranim kretanja svakog živog stvora u radijusu od 10 km oko pogođenih farmi. Zatvorena je nemačko-holandska granica u toj oblasti. U svim selima sa holandske strane uvedeno je vanredno stanje. Angažovana je vojska koja je postavljala barikade. Ako je na nekoj farmi primećeno barem nekoliko pilića sa čudnim ponašanjem, sva živina na toj farmi morala je biti preventivno pobijena, zajedno sa životinjama sa susednih farmi u neposrednoj blizini.
Sutradan od one subote, to jest u nedelju, zvanično je objavljeno da je pronađen visoko patogeni virus, koji je odmah kršten, dobivši ime H7N7. Tokom sledećih 4 meseca 26 miliona piladi je pobijeno u Holandiji, 2.5 miliona u susednoj Belgiji, 100,000 u Severnoj Rajni-Vestfaliji. Korištena su sva moguća sredstva, kao što je gušenje, letalne inekcije, elektrošokovi, pa čak i ručno kada se nije raspolagalo nabrojanim sofisticiranim sredstvima. Međutim, u medijima se taj pokolj predstavljao kao posledica dejstva strašnog virusa. Nemački magazin Stern je objavio da je u Holandiji od virusa ptičijeg gripa stradalo 30 miliona piladi.
Ali nisu mediji pisali i govorili takve gluposti i laži da se dodvore svojim vladama i uglednim i moćnim korporacijama. Oni su za te laži bili itekako dobro plaćeni. To govori i podatak da je takozvana „ Big Pharma”, kako joj tepaju kritičari, 1980. potrošila 2 miliona dolara za marketing i reklamu, da bi 2004, upravo onih godina kada je uvedena nova vrsta operacija sa lažnim zastavama zvana ptičiji grip, ta cifra iznosila već nekoliko milijardi dolara godišnje. Dobar deo tih novaca slivao se u džepove novinara koji su pisali bajke o džinovskim koracima kojima grabe medicina i farmaceutska industrija u borbi za spas čovečanstva od opakih virusa.
Treba naglasiti da je taj legendarni virus ptičijeg gripa zvanično imaugurisan i predstavljen javnosti tek krajem te 2003. godine, nakon što su simultano i planski izbijale jedna za drugom epidemije te novootkrivene bolesti u nizu azijskih zemalja, Koreji, Vijetnamu, Hong Kongu, Tajlandu Kambodži, Kini, Japanu. Virus je dobio šifrovano ime H5N1, koje je zadržao do današnjeg dana. Doduše, povremeno su se pojavljivali i neki varijeteti, kao što je onaj pomenuti H7N7, ali svi su oni imali istovetne osobine, bili su izuzetno patogeni, ekstremno zarazni i izazivali smrt na desetine i stotine miliona pernatih životinja. Te pomenute azijske epidemije trajale su do 2005. i prema zvaničnim statistikama pobile preko 100 miliona peradi. A prema nezvaničnim, sve te ptice nisu stradale od virusa ptičijeg gripa, nego od ljudske ruke.
Napad divljih gusaka na Nemačku
Da sa čitav taj cirkus ne bi svodio samo na tamanjenje jadnih kokoški i ćurki iste te 2005 izveden je eksperiment u Nemačkoj u kojem su u igru uvedene i one divlje ptice. Jedan dečak je oktobra meseca te godine u jednoj bari primetio nekoliko mrtvih guski kako plutaju na površini vode. Na sceni su se po unapred isplaniranom dogovoru pojavili vatrogasci u onim poznatim specijalnim zaštitnim skafanderima, koji će kasnije, narednih decenija, postati uobičajeni detalj scenografije karakteristične za početak svake slične operacije. Leševi ptica su pokupljeni i u specijalnim kontejnerima preneseni u najbližu istražnu laboratoriju. Rezultati istraživanja nisu uopšte bili ni važni, niti ih je ko čekao, jer su sutradan mediji već na prvim stranicama objavili da se radi o onom smrtonosnom H5N1 virusu.
Odmah zatim oglasio se i tadašnji nemački ministar za prirodnu sredinu Jirgen Tritin sa saopštenjem da je sve spremno za uvođenje vanrednog stanja. Samo se čeka zvanična potvrda da je u pitanju napad H5N1-a. Za nekoliko dana oglasio se nedeljnik Die Zeit, sa procenom da je sasvim moguće da će predstojeći napad divljih gusaka potpuno uništiti nemačku peradarsku industriju.
Međutim, kasnije se pokazalo da se ipak nije radilo o onom opasnom H5N1 virusu, nego da su jadne guske poumirale jer su pojele otrovane mamce za tamanjenje pacova. Ta objava je bila velika greška, kako će se ispostaviti prilikom analize tog eksperimenta, jer se nije smelo dogoditi da se takvom zvaničnom objavom upropasti čitav plan, pošto je do tog trenutka sve bilo spremno za početak sledeće faze, a to je invazija divljih gusaka i očajnička borba čitave nacije za spas nemačke peradarske industrije.
Narednih godina i decenija takve greške se neće više nikada ponoviti. Nakon što dečak pronađe neku mrtvu svraku, gavrana, ždrala ili goluba, vatrogasci u skafanderima obave svoj deo posla, a novine objave da se dogodio još jedan podmukli napad H5N1 virusa, odmah će se uvoditi vanredno stanje i ostale mere po uhodanom protokolu. Nije nevažno napomenuti da će uvek neki dečak pronalaziti mrtvu pticu, nikada devojčica. To je verovatno posledica sugestije Holivauda, jer te scene sa mrtvim životinjama više odgovaraju dečacima, devojčice su nežne i ljupke, tako da bi one sigurno pokvarile tu scenu početka apokalipse.
Šta je sa dokazima?
Sa onim zvaničnim medicinskim, to jest naučnim dokazima, kao što je već uzgred napominjano, a što se može i naslutiti, nije se baš previše niti žurilo, niti insistiralo tokom odvijanja operacija napada virusa H5N1 ili epidemija ptičijeg gripa. I to iz više razloga. Prvi je psihološki, jer se, nakon toliko ponavljanja tih virusnih operacija, pošto je H5N1 je samo jedan od barem tuce onih najpoznatijih i najslavnijih virusa, neprijatelja čovečanstava, u glavama ljudi stvorila mentalna slika o uzročno-posledičnoj vezi između reči u često korištenim i bezbroj puta ponavljanim frazama. Na primer, kada se pomene AIDS, u istom trenutku se zna da je u pitanju virus, i to veoma zarazan, tako da narod ne zanima dokazivanje, nego akcija. Isti je slučaj i sa H5N1, kao i svim ostalim neprijateljima čovečanstava.
Drugi razlog je praktične prirode, jer je sasvim očigledno da bi obraćanje pažnje na dokazivanje uzroka pojave neke bolesti, koja samo što se nije pretvorila u epidemiju, predstavljalo gubljenje dragocenog vremena i odvlačenje pažnje, ali i energije, od onoga što treba da se radi u takvim hitnim i vanrednim situacijama. Jer, već i vrapci na granama znaju da, čim se pojavi neka bolest, pa čak i ako je nema, nego se samo priča i nagađa o njoj, njen uzrok mora biti neki virus. Tako da je sasvim dovoljno da se preko medija objavi njegovo šifrovano ime sa onim slovima H i N i odgovarajućim brojevima, pa da se krene u borbu.
Treći razlog je, naravno, naučni. Pošto je za svaki virus, odmah nakon što je izmišljen i propisno fotografisan uz pomoć elektronskog mikroskopa, nepobitno utvrđeno da postoji i da izaziva tu i tu bolest sa takvim i takvim sišptomoma i obaveznom visokom infektivnošću i smrtnošću, onda je i budali jasno da se tu nema više šta dokazivati. Doduše, nađe se uvek radoznalih novinara i ostalih naučnika koji ne pripadaju esnafu pseudo nauke, a koji će postavljati nezgodna pitanja i tražiti odgovore na njih od nadležnih državnih i paradržavnih institucija, i to ponekad im se obraćajući u pismenoj formi. Iz dosadašnjeg iskustva se zna da te institucije po pravilu ostaju i gluve i neme, tako da se još nije desilo da su ikada odgovorili na takva obraćanja, kako u slučaju ptičijeg gripa, tako i svih ostalih virusa.
Ta gluvonemost pseudo naučnika se može i razumeti, jer se oni sa nivoom svog znanja ne mogu nositi sa onim pravim naučnicima, pa čak i dobro potkovanim novinarima, kojima je jasno da virus H5N1, kao ni jedan drugi virus, nije nikada izolovan u pročišćenoj formi, te da se shodno tome, sa onim testovima na antitela i PCR, ne može dokazati prisustvo tog virusa, pošto ga niko nije ni video, ni izolovao, da bi sa sa njim ti testovi mogli kalibrirati.
A šta je sa ljudima i ptičijim gripom?
Podrazumeva se da su izumitelji virusa ptičijeg gripa, kao i oni koji su stajali iza njih, još od samog početka imali u vidu da ga koriste i za ljude, bez obzira što se u nazivu pominju samo ptice. Ako ništa drugo, ono barem za plašenje, jer u krajnjoj liniji strah leži u samoj srži tog genijalnog izuma zvanog virus. Stoga su ljudska bića, ako ne milom, ono silom, bila uvučena u tu igru već prvih godina istorije tog poduhvata.
Prema zvaničnim podacima, za prve tri godine, od 2003-2006, virus H5N1 došao je glave 153 osobe, većinom iz Azije. Ali, kao što su već pretpostavili oni koji se dobro razumeju u način kako se dolazi do potrebnih žrtava neke izmišljene pošasti, to, naravno, nisu bile žrtve nikakvog virusa, već naivni jadnici koji su se možda prehladili, pa su ih na prevaru uvukli u bolnice, te ih tamo uz pomoć onih smrtonosnih protokola sa takozvanim efikasnim antivirusnim preparatima lako pobili. Azijati su tada dobro prošli. Na početku one skorašnje kovid pandemije na sličan način je uz pomoć respiratora, Remdesivira i Midazolama pobijeno i pogušeno na milione ljudi, kako bi se dobila kritična masa potrebna za stvaranje masovne histerije.
Još je interesantniji slučaj jednog šestogodišnjeg dečaka iz 2005. godine. Obolelog od upale pluća i još jedne infekcije, uspeli su ga da uvuku u bolnicu, gde je tretiran sa proverenim antiviralnim preparatima i još pride sa onim čuvenim Tamifluom glavnim adutom farmakomafije, kada su u pitanju gripe. Na nesreću roditelja, a na sreću medicinskog osoblja, koje ga je lečilo, dečak je za nekoliko dana umro. O tom podvigu medicine objavljen je članak u stručnom časopisu: Emerging Infectious Diseases, jula 2005, u kojem je na sva usta slavljena nova pobeda nauke, jer su sa smrću dečaka konačno i naučno dokazane patogene i letalne sposobnosti misterioznog virusa H5N1.
Narednih decenija takvi i slični pokušaji da se sporadičnim ljudskim tragedijama održava živom latentna opasnost od H5N1 će se nastaviti. A nastaviće se i sa povremenim bombastičnim predviđanjima da bi taj opasni mikrob mogao veoma lako mutirati, te se sa svraka i vrana, preko zečeva i lisica uvući i u ljudska tela, izazvajući milionske pogibije. Time će se raspirivati i pojačavati dejstvo onog skrivenog oružja, koje je stajalo iza tog, kao i svih ostalih sličnih projekata, a to je strah.
Od čega su jadne pernate životinje stvarno umirale?
Nakon što je ukratko objašnjeno na koji način su od H5N1 virusa stradali i još uvek stradaju milioni primeraka pernate živine, koja se uzgaja na farmama širom planete za ishranu sve gladnijeg, sve bolesnijeg i sve debljeg stanovništva te iste planete, nije na odmet pri kraju objasniti od čega ta jadna živina stvarno umire, i to u daleko većem broju od pomenutih sistematskih pokolja.
Zabavljeni borbom protiv opasnog virusa, niti naučnicima, a pogotovu medijima glavnog toka, ne pada na pamet da se ozbiljnije i na naučni način pozabave načinom, to jest tehnologijom, koja se koristi za uzgoj živine na farmama. Te jadne životinje se na tim visokosofisticiranim farmama drže pod krajnje neprirodnim, blago je reći veštačkim uslovima, zbijeni na malom prostoru, na kojem jedva mogu da se okrenu u mestu, a održavani u životu uz pomoć takozvanih lekova, da ne bi umrli pre nego što su dostigli poželjnu težinu, sa kojom će umreti „prirodnom” smrću u klaonici i tako ispuniti, u ljudskim glavama zamišljenu, svrhu svog postojanja.
Nije teško zamisliti da ih na takav način tretiranih, uz nezamislivu patnju kojoj su izložene u svojim kratkim životima, umire mnogo više od bolesti uzrokovanih neverovatnim pritiscima i stresovima na sve vitalne funkcija njihovih organizama, koji se ne mogu sprečiti ni ogromnim dozama lekova, nego usled onih milionskih pokolja u kojima moraju umirati zbog nekog još uzvišenijeg cilja. Prema podacima eksperata Evropske unije u njenim državama članicama godišnje na farmama samo od srčanih problema umre 90 miliona pilića, jer se njihova jadna srdašca ne mogu izboriti sa enormnim, hemijski stimulisanim rastom telesne mase, kako bi se ostvarili što veći profiti i zaradilo što više miliona evra.
Taj ne baš tako nevažan egzistencijalni aspekt veštački stvorenih ptičijih populacija, koji je itekako povezan sa fenomenom onog takozvanog, po njima nazvanog gripa, uopšte ne interesuje niti kvazi naučnike, niti novinare, a niti one sve deblje konzumente, koji se naivno slade njihovim jeftinim mesom.
Pa čemu onda služi taj idiotski ptičiji grip?
Ova alternativna povest fenomena ptičijeg gripa ostala bi svakako nedorečena ukoliko se na samom kraju ne bi odgovorilo na možda ključno pitanje: čemu je, nakon toliko već izmišljenih virusa, trebao još i H5N1, od kojeg čak, barem za sada, nisu u velikim količinama umirali ljudi, nego pernate domaće životinje? Na to pitanje
najbolji i najlogičniji odgovor je dao slavni nemački biolog, specijalista za
virusne prevare, Stefan Lanka.
On smatra da se i u slučaju tog izmišljenog virusa radi o komercijalnim razlozima, samo što motivi nisu bile zarade na lečenju i vakcinama, nego se uz njegovu pomoć obezbeđivalo elegantno pokriće za povremene tržišne korekcije, bez kojih nije moguć opstanak kapitalističkog sistema. Jer, kao što je odavno poznato, glavna slabost tog sistema je u teško kontrolisanoj pohlepi njegovih glavnih subjekata, proizvođača svih mogućih vrsta potrošnih roba. U slepoj i patološkoj potrebi za što većim i što bržim zaradama i obrtima kapitala oni veoma često ne mare baš mnogo da li je te robe zaista potrebno u tolikim količinama, koje su oni zamislili u svojim bolesnim glavama.
Tako se s vremena na vreme događa da se i na tržištu živinskog mesa nađu ogromne količine tog proizvoda koje ne mogu da se prodaju, što automatski dovodi do pada cena, na koji su te bolesne glave izuzetno osetljive. U takvim slučajevima na scenu stupa H5N1. Scenario je dobro poznat i uhodan, ili neki dečak pronađe mrtvog gavrana u nekoj bari, ili se na nekoj farmi testovima utvrdi da je nekoliko piladi zaraženo opasnim virusom. Zatim se po kratkom postupku iz preventivnih razloga pobije određen broj miliona piladi, tačno onoliko koliko je planirano. Cene živinskog mesa na tržištu se automatski vrate na nivo na kojem su bile, ili za početak čak i veći. Što bi naš narod rekao: prosto ko pasulj.
Zbog toga, kada se negde u nekom od onih mega marketa pojavi odjednom piletina u pola cene, pa se oko nje gladni potrošači čak i potuku, a ponekad padnu i mrtve glave, onda je to siguran znak da bi uskoro trebao da se negde pojavi onaj famozni H5N1.
Ali, taj famozni H5N1 bi mogao da odigra i veoma važnu ulogu u poslednjim fazama realizacije onog još famoznijeg „velikog reseta”. Jer, kao što se već odavno zna i vidi, glavna tačka tog reseta je depopulacija planete, koja je već u toku i sprovodi se na više frontova. Jedan od njih je izazivanje finansijskih i privrednih poremećaja, koji bi trebalo da na kraju dovedu do masovne gladi i pomora stanovništva. Više je nego očigledno da je prehrambena industrija, a sa njom i peradarstvo, kao njena glavna poluga, ključ uspeha tog dela plana „velikog reseta”. Stoga bi u narednom periodu trebalo očekivati da će se opisane specijalne antipileće operacije sve češće organizovati, i to sa parolom: do poslednjeg pileta.
General čestitao Sergeju
I tako se taj cirkus sa H5N1 nastavlja evo već punih dvadeset godina. Pored tih povremenih vanrednih stanja i pokolja, kad zatreba, redovno se, kao što je rečeno, u određenim vremenskim razmacima oglašavaju visoki zvaničnici sa apokaliptičnim izjavama. Tek toliko da se ne zaboravi da su i ljudi na spisku potencijalnih žrtava. Tako je 2015, tačno 10 godina nakon one najave Dejvida Nabara da će predstojeća pandemija ptičijeg gripa ubiti 150 miliona ljudi, Bernhard Ruf, direktor Lajpciškog centra za visokozarazne bolesti izjavio: „Mi ćemo biti sretni ako preživimo ovu 2015. i predstojeću pandemiju. U samoj Nemačkoj najmanje 40 miliona ljudi će biti inficirano, od toga 150,000 će umreti. Ekonomija će biti u kolapsu. Čitav svet će biti paralzovan.
A onda, 12. maja 2023. pojavljuje se mrtvi galeb u jednoj bari u okolini Moskve i savesni gradonačelnik Sergej Sobjanin sa svojim dekretom, šest dana kasnije. Uzimajući u obzir prezentiranu kratku povest fenomena zvanog ptičiji grip, onda se ta najnovija specijalna antipileća operacija inaugurirana od strane moskovskog gradonačelnika ne može smatrati baš originalnom. Kako bi se reklo, čisti plagijat. Ako je već hteo da se proslavi i naglasi svoju privrženost i bliskost svetskim zdravstvenim prevarantima, mogao je izmisliti i nešto originalnije, po čemu bi se možda proslavio i ostao upamćen kao još jedan od ruskih genijalaca.
Doduše, ima tu ipak i jedna mala originalnost, jer se po prvi puta od divljih ptica pojavio galeb, što se do sada, koliko pamćenje služi, nije nikada desilo. Tako da bi, zahvaljujući tom sitnom detalju, Sobjanin ipak mogao po nečemu originalnom ostati upamćen.
Pored galeba, gradonačelnika Sobjanina bi mogla da izvuče mogućnost da je možda Rusija izabrana od strane Svetske zdravstvene organizacije da organizuje ovu najnoviju specijalnu operaciju u znak obeležavanja 20-te godišnjice od onih prvih koje su bile upriličene 2003. U tom slučaju se Sobjaninu ne bi zaista moglo ništa zameriti, jer Rusija nije smela propustiti jednu takvu priliku i takvu čast. A od njega nije bilo u čitavoj Rusiji pogodnije i pouzdanije ličnosti da tu operaciju započne.
Za dobro obavljen posao verovatno je pohvaljen od Generala Tedrosa – teroriste, (General Tedros the Terrorist), kako ga od milja zovu Kolakušić i kompanija. On svakako nije zaboravio onaj teror koji je Sergej sprovodio nad građanima Moskve na početku kovid pandemije i sve one njegove napore da se po svaku cenu uvedu stočni biljezi za građane Rusije, te mu je sigurno i čestitao, i to poverljivo, mejlom, jer nije smeo javno zbog one druge specijalne operacije – ukrajinske.
A kad se već spomenula Ukrajina, ne bi trebalo odbaciti mogućnost da te inficirane galebove nisu, uz satelitsku podršku NATO-a, neprimetno ubacili na rusku teritoriju ukrajinski dronovi. Što deluje sasvim prihvatljivo, jer se biološki arsenali već odavno smatraju nezaobilaznim sredstvima prilikom planiranja vojnih dejstava. A za tu namenu nije se moglo naći bolje oružje od H5N1, za koji u engleskom jeziku postoji još i naziv „avian influenza”, što zvuči baš onako militaristički – natovski.
U toj mogućnosti se nazire i odgovor na ono pitanje: otkud sada galebovi? Jer su Ukrajinci verovatno izabrali galebove, pošto oni do sada nisu bili na udaru H5N1, pa na njih niko ne bi obratio pažnju. Međutim, izgleda da su ih Rusi prokužili.
