МИЛОВАН ШАВИЈА:  Сага о птичијем грипу у циљу спашавања капиталистичког система           

МИЛОВАН ШАВИЈА:  Сага о птичијем грипу у циљу спашавања капиталистичког система           

Како се  убијањем и гушењем милиона  људи због наводних пандемија шири страх и паника и  ствара критична маса потребна за стварање масовне хистерије?

Специјални главни координатор Уједињених нација за борбу против новоизмишљене пошасти зване птичији грип Дејвид Набаро  (David Nabarro), је изјавио: „Нова епидемија грипа само што није избила – она може убити и до 150 милиона људи.”

А Марк Сигел (Marc Siegel), професор медицине на Универзитету Њујорк   је рекао: „Заборавите SARS, западни Нил, еболу, птичији грип – стварна епидемија је страх”. Нажалост такве изјаве и мишљења не преносе медији главног тока.

Сувишно је наглашавати да се она смртоносна епидемија коју је најавио Дејвид Набаро није никада десила и да од тада па до данас од те болести није умрло више од стотињак људи. Заправо умрли су од тровања лековима прописаних за лечење болести која не постоји.

А зашто је био потребан птичији грип најбоље је објаснио  специјалиста за вирусне преваре, Стефан Ланка,који каже да се у случају тог измишљеног вируса ради о комерцијалним разлозима, да би се обезбеђивало елегантно покриће за повремене тржишне корекције без којих није могућ опстанак капиталистичког система.

***

Специјална антипилећа операција у Русији

Да је Русија нормална земља, као и све остале нормалне земље, без обзира што се већ другу годину налази у рату са најмоћнијом војном алијансом на планети, показао је след догађаја који је почео да се одмотава 12. маја ове године. Тог дана су руски медији пренели вест да је поред баре  у једном селу у московској области пронађен инфицирани галеб. За оне који се разумеју у ту врсту нормалности није било сумње како ће се ствари даље развијати.

Московски градоначелник Сергеј Собјанин, који се иначе прославио у вођењу ванредних ситуација током управо завршене ковид пандемије и кога од миља називају постер дечаком нове руске нормалности, већ 18. маја је издао специјални декерет, којим се намећу карантинске мере у 11 дистрикта руске престонице. Тим декретом су забрањени сви јавни догађаји у којима би се могле појавити птице. Такођер је забрањен транспорт свих врста пернатих животиња у 11 престоничких дистрикта. Међутим, није уведена забрана кретања, то јест, лета птица у тим дистриктима, што би се могло сматрати првом грешком градоначелника Собјанина.

Пошто се Москва сматра местом са којег се лансирају сви трендови, могло се очекивати да ће се оно што се догодило поред оне баре у једном селу у близини Москве почети догађати и у осталим деловима велике земље Русије. Тако је и било. Калињинград је био први. Само неколико сати након објављивања Собјаниновог декрета у том граду је уведен карантин у радијусу од 10 километара од новоуспостављене нулте зоне потенцијалне епидемије птичијег грипа. Рестрикције, које ће остати на снази до 1. августа, укључују забрану увоза и извоза птица и њихових јаја, затим релокацију птица, трговину са птичијим храном и одржавање пољопривредних сајмова, изложби и сличних јавних догађаја.

Недељу дана касније откриће неколико мртвих галебова, подразумева се заражених поменутим грипом, у  Нижњем Новгороду приморало је тамошње власти да уведу тридесетодневни карантин у једном дистрикту тог региона. Здравствени ауторитети су запленили сву перад у радијусу од 5 км од места где су пронађени мртви галебови. Истовремено су све фарме перади у региону стављене у стање повећане безбедносне приправности. Грађанима је саветовано да купују пилеће и ћуреће месо једино из сигурних извора за које се зна да поштују све прописане протоколе.

Али то све ни изблиза није тако строго у поређењу са мерама усвојеним у Јарослављу. Тамошњој Романовској фарми перади је наређено да убије све своје животиње и уништи све њихове производе, који се тренутно налазе у оквиру погона. То је значило да је 800,000 пернатих животиња морало да буде под хитно убијено. Све то је требало да буде уништено у специјалном постројењу за спаљивање. Када су новинари покушали да контактирају управну службу фарме у намери да чују коментар добили су само одговор од рецепционисткиње: „Ми смо у карантину, то је све”.

И на крају Татаристан, део Русије који је остао упамћен по томе да су у њему током поменуте ковид пандемије, заједно са Москвом и Санкт Петерсбургом, примењиване најстроже мере терора грађана. Тамо на срећу, или ипак можда на несрећу, још није цркао ниједан галеб. Али се, барем према ономе што пишу локалне новине, тај први једва чека. У околним регионима су галебови оболели од неке високопатогене болести, која је овај пута још и високосмртоносна. Мада се још испитује могући узрок смрти неколико птица, новинари већ знају да је то вирус. Шта би друго могло да буде? У целом Татаристану је сигурно у току опсежна потрага за оним првим цркнутим галебом, кога никако да пронађу. Стога су вероватно у потрагу укључене специјалне војне и полицијске снаге. 

Историјат преваре зване птичији грип

Пошто укратко описани почетак најновије специјалне антипилеће операције у Русији звучи веома познат, барем за оне који имају мало више слуха за све силне глупости, које се нижу пред очима углавном зомбираних и анестезираних грађана, није на одмет подсетити се историјата операција које би се могле сврстати у ону групу са лажним заставама, чије жртве су углавном домаће животиње из класе перади.   

Као и у случају свих осталих вирусних превара, које су уведене у стандардну медицинско-фармацеутску праксу пре стотињак година, углавном се све одвијa према скоро идентичном сценарију. То увођење је коинцидирао са преузимањем контроле  здравственог сектора од стране такозване Рокфелерове алопатске медицине, која је  лечење људи  комерцијализовала, подредивши га интересима финансијских центара моћи. Тако да је и сам вирус комерцијализован, то јест, стављен у функцију остваривања одређених интереса, који се у крајњој линији увек своде на новчане.

По том сценарију када се укаже потреба за остваривањем неког интереса или циља, прво се измисли болест, која је по правилу заразна и узрокује је, ко би други, него вирус. Затим се инсценира избијање те болести, које се одмах кроз званична саопштења проглашава епидемијом. Наравно, да све то прати одговарајућа добро координирана медијска пратња, кроз коју ће еминентни државни функционери и медицински  експерти својим бомбастичним изјавама ширити страх и панику.

А како изгледа тај сегмент ширења страха и панике може се на најбољи начин видети на примеру онога што се дешавало септембра 2005. То је било оно време када су се појавиле прве приче о неком птичијим  грипу. Да би се прешло из фазе обичног помињања и првих случајева оболевања у фазу озбиљне потенцијалне опасности потребна је била једна бомбастична изјава. За то је био задужен специјални главни координатор Уједињених нација за борбу против новоизмишљене пошасти зване птичији грип Дејвид Набаро  (David Nabarro), кога је угледни немачки лист Der Spiegel тада цитирао: „Нова епидемија грипа само што није избила – она може убити и до 150 милиона људи.”

Да би тако бомбастична изјава имала и научно покриће за неколико дана јавио се Рајнхард Курт, директор берлинског Института Роберт Кох, који се поред оног паришког Пастеровог сматра најеминентнијим, што се вирусологије тиче, у читавом свету. Он је у интервјуу за Frankfurter Allgemeine Zeitung упозорио да би та епидемија могла потенцијално да угрози 6 милијарди људи.

А шта се иза тога крије на најсликовитији начин је у једној реченици изразио Марк Сигел (Marc Siegel), професор медицине на Универзитету Њујорк и аутор књиге из 2005. под насловом: „False Alarm: The Truth About the Epidemic of Fear” (Лажни аларм: истина о епидемији страха). Та његова реченица гласи: „Заборавите SARS, западни Нил, еболу, птичији грип – стварна епидемија је страх”. Нажалост такве изјаве и мишљења не преносе медији главног тока.

Сувишно је наглашавати да се она смртоносна епидемија коју су најавили Дејвид Набаро и Рајнхард Курт није никада десила и да од тада па до данас од те болести није умрло више од стотињак људи, који су у ствари умрли од тровања лековима прописаних за лечење болести која не постоји. У епидемијама птичијег грипа, и то инсценираним, умирала је једино перад узгајана на фармама, и то у милионима, али не од вируса, него од хумане вирус маније. 

Холандски тест и како је све почело

А како изгледа једна стандардна панична узбуна због птичијег грипа може се видети из описа прве која се десила почетком 2003. у Холандији. Птичији грип је у ствари рођен те године и та холандска узбуна је вероватно требала да буде тест током којег би се испробао сценарио, који ће касније бити примљењиван кад год се укаже потреба за убијањем перади на фармама и застрашивањем људских маса. А те масе су, то треба нагласити, биле кондициониране да не могу опстати дуго времена без повремених примања доза  страха. То ти је као код наркомана. У одсуству страха људи постају нервозни и свашта им пада на памет.

Та холандска операција је почела тако што је у пограничној области према немачкој провинцији Северној Рајни-Вестфалији примећено да су на неким фармама пилад почела да оболевају од неке болести са веома високом стопом смртности, и то посебно на шест фарми. Одмах је започела епидемијска хистерија, као да је неко притиснуо дугме, након чега је започела ланчана реакција. Сутрадан, била је субота, уведена је нулта зона са забраним кретања сваког живог створа у радијусу од 10 км око погођених  фарми. Затворена је немачко-холандска граница  у тој области. У свим селима са холандске стране уведено је ванредно стање. Ангажована је војска која је постављала барикаде. Ако је на некој фарми примећено барем неколико пилића са чудним понашањем, сва живина на тој фарми морала је бити превентивно побијена, заједно са животињама са суседних фарми у непосредној близини.  

Сутрадан од оне суботе, то јест у недељу, званично је објављено да је пронађен високо патогени вирус, који је одмах крштен, добивши име H7N7. Током следећих 4 месеца 26 милиона пилади је побијено у Холандији, 2.5 милиона у суседној Белгији, 100,000 у Северној Рајни-Вестфалији. Кориштена су сва могућа средства, као што је гушење, леталне инекције, електрошокови, па чак и ручно када се није располагало набројаним софистицираним средствима. Међутим, у медијима се тај покољ представљао као последица дејства страшног вируса. Немачки магазин Stern је објавио  да је у Холандији од вируса птичијег грипа страдало 30 милиона пилади.

Али нису медији писали и говорили такве глупости и лажи да се додворе својим владама и угледним и моћним корпорацијама. Они су за те лажи били итекако добро плаћени. То говори и податак да је такозвана „ Big Pharma”, како јој тепају критичари, 1980. потрошила 2 милиона долара за маркетинг и рекламу, да би 2004, управо оних година када је уведена нова врста операција са лажним заставама звана птичији грип, та цифра износила већ неколико милијарди долара годишње. Добар део тих новаца сливао се у џепове новинара који су писали бајке о џиновским корацима којима грабе медицина и фармацеутска индустрија у борби за спас човечанства од опаких вируса.

Треба нагласити да је тај легендарни вирус птичијег грипа званично имаугурисан и представљен јавности тек крајем те 2003. године, након што су симултано и плански избијале једна за другом епидемије те новооткривене болести у низу азијских земаља, Кореји, Вијетнаму, Хонг Конгу, Тајланду Камбоџи, Кини, Јапану. Вирус је добио шифровано име H5N1, које је задржао до данашњег дана. Додуше, повремено су се појављивали и неки варијетети, као што је онај поменути H7N7, али сви су они имали истоветне особине, били су изузетно патогени, екстремно заразни и изазивали смрт на десетине  и стотине милиона пернатих животиња. Те поменуте азијске епидемије трајале су до 2005. и према званичним статистикама побиле преко 100 милиона перади. А према незваничним, све те птице нису страдале од вируса птичијег грипа, него од људске руке.

Напад дивљих гусака на Немачку

Да са читав тај циркус не би сводио само на тамањење јадних кокошки и ћурки исте те 2005 изведен је експеримент у Немачкој у којем су у игру уведене и оне дивље птице. Један дечак је октобра месеца те године у једној бари приметио неколико мртвих гуски како плутају на површини воде. На сцени су се по унапред испланираном договору појавили ватрогасци у оним познатим специјалним заштитним скафандерима, који ће касније, наредних деценија, постати уобичајени детаљ сценографије карактеристичне за почетак сваке сличне операције. Лешеви птица су покупљени и у специјалним контејнерима пренесени у најближу истражну лабораторију. Резултати истраживања нису уопште били ни важни, нити их је ко чекао, јер су сутрадан медији већ на првим страницама објавили да се ради о оном смртоносном H5N1 вирусу.

Одмах затим огласио се и тадашњи немачки министар за природну средину Јирген Тритин са саопштењем да је све спремно за увођење ванредног стања. Само се чека званична потврда да је у питању напад H5N1-а. За неколико дана огласио се недељник Die Zeit, са проценом да је сасвим могуће да ће предстојећи напад дивљих гусака потпуно уништити немачку перадарску индустрију.

Међутим, касније се показало да се ипак није радило о оном опасном H5N1 вирусу, него да су јадне гуске поумирале јер су појеле отроване мамце за тамањење пацова. Та објава је била велика грешка, како ће се испоставити приликом анализе тог експеримента, јер се није смело догодити да се таквом званичном објавом упропасти читав план, пошто је до тог тренутка све било спремно за почетак следеће фазе, а то је инвазија дивљих гусака и очајничка борба читаве нације за спас немачке перадарске индустрије.

Наредних година и деценија такве грешке се неће више никада поновити. Након што дечак пронађе неку мртву свраку, гаврана, ждрала или голуба, ватрогасци у скафандерима обаве свој део посла, а новине објаве да се догодио још један подмукли напад H5N1 вируса, одмах ће се уводити ванредно стање и остале мере по уходаном протоколу. Није неважно напоменути да ће увек неки дечак проналазити  мртву птицу, никада девојчица. То је вероватно последица сугестије Холивауда, јер те сцене са мртвим животињама више одговарају дечацима, девојчице су нежне и љупке, тако да би оне сигурно поквариле ту сцену почетка апокалипсе.

Шта је са доказима?

Са оним званичним медицинским, то јест научним доказима, као што је већ  узгред напомињано, а што се може и наслутити, није се баш превише нити журило, нити инсистирало током одвијања операција напада вируса H5N1 или епидемија птичијег грипа. И то из више разлога. Први је психолошки, јер се, након толико понављања тих вирусних операција, пошто је H5N1 је само један од барем туце оних најпознатијих и најславнијих вируса, непријатеља човечанстава, у главама људи створила ментална слика о узрочно-последичној вези између речи у често кориштеним и безброј пута понављаним фразама. На пример, када се помене АИДС, у истом тренутку се зна да је у питању вирус, и то веома заразан, тако да народ не занима доказивање, него акција. Исти је случај и са H5N1, као и свим осталим непријатељима човечанстава.

Други разлог је практичне природе, јер је сасвим очигледно да би обраћање пажње на доказивање узрока појаве неке  болести, која само што се није претворила у епидемију, представљало губљење драгоценог времена и одвлачење пажње, али и енергије, од онога што треба да се ради у таквим хитним и ванредним ситуацијама. Јер, већ и врапци на гранама знају да, чим се појави нека болест, па чак и ако је нема, него се само прича и нагађа о њој, њен узрок мора бити неки вирус. Тако да је сасвим довољно да се преко медија објави његово шифровано име са оним словима H и N и одговарајућим бројевима, па да се крене у борбу.

(Научна интерпретација како једна заражена гуска може да зарази,  то јест, уништи читав животињски свет на планети, укључујући и човека)

Трећи разлог је, наравно, научни. Пошто је за сваки вирус, одмах након што је измишљен и прописно фотографисан уз помоћ електронског микроскопа, непобитно утврђено да постоји и да изазива ту и ту болест са таквим и таквим сишптомома и обавезном високом инфективношћу и смртношћу, онда је и будали јасно да се ту нема више шта доказивати. Додуше, нађе се увек радозналих новинара и осталих научника који не припадају еснафу псеудо науке, а који ће постављати незгодна питања и тражити одговоре на њих од надлежних државних и парадржавних институција, и то понекад им се обраћајући у писменој форми. Из досадашњег искуства се зна да те институције по правилу остају и глуве и неме, тако да се још није десило да су икада одговорили на таква обраћања, како у случају птичијег грипа, тако и свих осталих вируса. 

Та глувонемост псеудо научника се може и разумети, јер се они са нивоом свог знања не могу носити са оним правим научницима, па чак и добро поткованим новинарима, којима је јасно да вирус H5N1, као ни један други вирус, није никада изолован у прочишћеној форми, те да се сходно томе, са оним тестовима на антитела и PCR, не може доказати присуство тог вируса, пошто га нико није ни видео, ни изоловао, да би са са њим ти тестови могли калибрирати.

А шта је са људима и птичијим грипом?

Подразумева се да су изумитељи вируса птичијег грипа, као и они који су стајали иза њих, још од самог почетка имали у виду да га користе и за људе, без обзира што се у називу помињу само птице. Ако ништа друго, оно барем за плашење, јер у крајњој линији страх лежи у самој сржи тог генијалног изума званог вирус. Стога су људска бића, ако не милом, оно силом, била увучена у ту игру већ првих година историје тог подухвата.

Према званичним подацима, за прве три године, од 2003-2006, вирус H5N1 дошао је главе 153 особе, већином из Азије. Али, као што су већ претпоставили они који се добро разумеју у начин како се долази до потребних жртава неке измишљене пошасти, то, наравно, нису биле жртве никаквог вируса, већ наивни јадници који су се можда прехладили, па су их на превару увукли у болнице, те их тамо уз помоћ оних смртоносних протокола са такозваним ефикасним антивирусним препаратима лако побили. Азијати су тада добро прошли. На почетку оне скорашње ковид пандемије на сличан начин је уз помоћ респиратора, Ремдесивира и Мидазолама побијено и погушено на милионе људи, како би се добила критична маса потребна за стварање масовне хистерије.

Још је интересантнији случај једног шестогодишњег дечака из 2005. године. Оболелог од упале плућа и још једне инфекције, успели су га да увуку у болницу, где је третиран са провереним антивиралним препаратима и још приде са оним чувеним Тамифлуом главним адутом фармакомафије, када су у питању грипе. На несрећу родитеља, а на срећу медицинског особља, које га је лечило, дечак је за неколико дана умро. О том подвигу медицине објављен је чланак у стручном часопису: Emerging Infectious Diseases, јула 2005, у којем је на сва уста слављена нова победа науке, јер су са смрћу дечака коначно и научно доказане патогене и леталне способности мистериозног вируса H5N1.

Наредних деценија такви и слични покушаји да се спорадичним људским трагедијама одржава живом латентна опасност од H5N1 ће се наставити.  А наставиће се и са  повременим бомбастичним предвиђањима да би тај опасни микроб могао веома лако мутирати, те се са сврака и врана, преко зечева и лисица увући и у људска тела, изазвајући  милионске   погибије. Тиме ће се распиривати и појачавати дејство оног скривеног оружја, које је стајало иза тог, као и свих осталих сличних пројеката, а то је страх.

Од чега су јадне пернате животиње стварно умирале?

Након што је укратко објашњено на који начин су од H5N1 вируса страдали и још увек страдају милиони примерака пернате живине, која се узгаја на фармама широм планете за исхрану све гладнијег, све болеснијег и све дебљег становништва те исте планете, није на одмет при крају објаснити од чега та јадна живина стварно умире, и то у далеко већем броју од поменутих систематских покоља.

Забављени борбом против опасног вируса, нити научницима, а поготову медијима главног тока, не пада на памет да се озбиљније и на научни начин позабаве начином, то јест технологијом, која се користи за узгој живине на фармама. Те јадне животиње се на тим високософистицираним фармама држе под крајње неприродним, благо је рећи вештачким условима, збијени на малом простору, на којем једва могу да се окрену у месту, а одржавани у животу уз помоћ такозваних лекова, да не би умрли пре него што су достигли пожељну тежину, са којом ће умрети „природном” смрћу у клаоници и тако испунити, у људским главама замишљену, сврху свог постојања.

Није тешко замислити да их на такав начин третираних, уз незамисливу патњу којој су изложене у својим кратким животима, умире много више од болести узрокованих невероватним притисцима и стресовима на све виталне функција њихових  организама, који се не могу спречити ни огромним дозама лекова, него услед оних милионских покоља у којима морају умирати због неког још узвишенијег циља. Према подацима експерата Европске уније у њеним државама чланицама годишње на фармама само од срчаних проблема умре 90 милиона пилића, јер се њихова јадна срдашца не могу изборити са енормним, хемијски стимулисаним растом телесне масе, како би се остварили што већи профити и зарадило што више милиона евра.

Тај не баш тако неважан егзистенцијални аспект вештачки створених птичијих популација, који је итекако повезан са феноменом оног такозваног, по њима названог грипа, уопште не интересује нити квази научнике, нити новинаре, а нити оне све дебље конзументе, који се наивно сладе њиховим јефтиним месом.

Па чему онда служи тај идиотски птичији грип?

Ова алтернативна повест феномена птичијег грипа остала би свакако недоречена уколико се на самом крају не би одговорило на можда кључно питање: чему је, након толико већ измишљених вируса, требао још и H5N1, од којег чак, барем за сада, нису у великим количинама умирали људи, него пернате домаће животиње?  На то питање

најбољи и најлогичнији одговор је дао славни немачки биолог, специјалиста за

вирусне преваре, Стефан Ланка.

Он сматра да се и у случају тог измишљеног вируса ради о комерцијалним разлозима, само што мотиви нису биле зараде на лечењу и вакцинама, него се уз његову помоћ обезбеђивало елегантно покриће за повремене тржишне корекције,  без којих није могућ опстанак капиталистичког система. Јер, као што је одавно познато, главна слабост тог система је у тешко контролисаној похлепи његових главних субјеката, произвођача свих могућих врста потрошних роба. У слепој и патолошкој потреби за што већим и што бржим зарадама и обртима капитала они веома често не маре баш много да ли је те робе заиста потребно у толиким количинама, које су они замислили у својим болесним главама.

Тако се с времена на време догађа да се и на тржишту живинског меса нађу огромне количине тог производа које не могу да се продају, што аутоматски доводи до пада цена, на који су те болесне главе изузетно осетљиве. У таквим случајевима на сцену ступа H5N1. Сценарио је добро познат и уходан, или неки дечак пронађе мртвог гаврана у некој бари, или се на некој фарми тестовима утврди да је неколико пилади заражено опасним вирусом. Затим се по кратком поступку из превентивних разлога побије одређен број милиона пилади, тачно онолико колико је планирано. Цене живинског меса на тржишту се аутоматски врате на ниво на којем су биле, или за почетак чак и већи. Што би наш народ рекао: просто ко пасуљ.

Због тога, када се негде у неком од оних мега маркета појави одједном пилетина у пола цене, па се око ње гладни потрошачи чак и потуку, а понекад падну и мртве главе, онда је то сигуран знак да би ускоро требао да се негде појави онај фамозни H5N1.

Али, тај фамозни H5N1 би могао да одигра и веома важну улогу у последњим фазама реализације оног још фамознијег „великог ресета”. Јер, као што се већ одавно зна и види, главна тачка тог ресета је депопулација планете, која је већ у току и спроводи се на више фронтова. Један од њих је изазивање финансијских и привредних поремећаја, који би требало да на крају доведу до масовне глади и помора становништва. Више је него очигледно да је прехрамбена индустрија, а са њом и перадарство, као њена главна полуга, кључ успеха тог дела плана  „великог ресета”. Стога би у наредном периоду требало очекивати да ће се описане специјалне антипилеће операције све чешће организовати, и то са паролом: до последњег пилета.

Генерал честитао Сергеју

И тако се тај циркус са H5N1 наставља ево већ пуних двадесет година. Поред тих повремених ванредних стања и покоља, кад затреба, редовно се, као што је речено, у одређеним временским размацима оглашавају високи званичници са апокалиптичним изјавама.  Тек толико да се не заборави да су и људи на списку потенцијалних жртава. Тако је 2015, тачно 10 година након оне најаве Дејвида Набара да ће предстојећа пандемија птичијег грипа убити 150 милиона људи, Бернхард Руф, директор Лајпцишког центра за високозаразне болести изјавио: „Ми ћемо бити сретни ако преживимо ову 2015. и предстојећу пандемију. У самој Немачкој најмање 40 милиона људи ће бити инфицирано, од тога 150,000 ће умрети. Економија ће бити у колапсу. Читав свет  ће бити паралзован.

А онда, 12. маја 2023. појављује се мртви галеб у једној бари у околини Москве и савесни градоначелник Сергеј Собјанин са својим декретом, шест дана касније. Узимајући у обзир презентирану кратку повест феномена званог птичији грип, онда се та најновија специјална антипилећа операција инаугурирана од стране московског градоначелника не може сматрати баш оригиналном. Како би се рекло, чисти плагијат. Ако је већ хтео да се прослави и нагласи своју приврженост и блискост светским здравственим преварантима, могао је измислити и нешто оригиналније, по чему би се можда прославио и остао упамћен као још један од руских генијалаца.

Додуше, има ту ипак и једна мала оригиналност, јер се по први пута од дивљих птица појавио галеб, што се до сада, колико памћење служи, није никада десило. Тако да би, захваљујући том ситном детаљу, Собјанин ипак могао по нечему оригиналном остати упамћен.

Поред галеба, градоначелника Собјанина би могла да извуче могућност да је можда Русија изабрана од стране Светске здравствене организације да организује ову најновију специјалну операцију у знак обележавања 20-те годишњице од оних првих које су биле уприличене 2003. У том случају се Собјанину не би заиста могло ништа замерити, јер Русија није смела пропустити једну такву прилику и такву част. А од њега није било у читавој Русији погодније и поузданије личности да ту операцију започне.

За добро обављен посао вероватно је похваљен од Генерала Тедроса – терористе, (General Tedros the Terrorist), како га од миља зову Колакушић и компанија. Он свакако није заборавио онај терор који је Сергеј спроводио над грађанима Москве на почетку ковид пандемије и све оне његове напоре да се по сваку цену уведу сточни биљези за грађане Русије, те  му је сигурно и честитао, и то поверљиво, мејлом, јер није смео јавно због оне друге специјалне операције – украјинске.

А кад се већ споменула Украјина, не би требало одбацити могућност да те инфициране галебове нису, уз сателитску подршку НАТО-а, неприметно убацили на руску територију украјински дронови. Што делује сасвим прихватљиво, јер се биолошки арсенали већ одавно сматрају незаобилазним средствима приликом планирања војних дејстава. А за ту намену није се могло наћи боље оружје од  H5N1, за који у енглеском језику постоји још и назив „avian influenza”, што звучи баш онако милитаристички – натовски.

У тој могућности се назире и одговор на оно питање: откуд сада галебови? Јер су Украјинци вероватно изабрали галебове, пошто они до сада нису били на удару H5N1,  па на њих нико не би обратио пажњу. Међутим, изгледа да су их Руси прокужили.

                                             

Podelite sa drugima:

Povezani članci