Када је направљена и славно проглашена вакцина против дечије парализе у Америци се за две недеље број вакцинисане деце оболеле од полиа попео на преко 200.
Да подсетимо: то је вакцина коју је произвео Џонас Едвард Салк коме је за то тадашњи амерички председник Двајт Ајзенхауер доделио Златну медаљу Америчког конгреса.
Да је све било режирано са циљем да се људи држе у апсолутном мраку и у заблуди да су просвећени и да све знају указује и пример из Бостона где је забележено 2000 нових случајева оболелих од полиа, у Њујоркју се број удвостручио а на Род ајленду и у Висконсину се повећао чак за 500%.
Из свега предоченог није тешко закључити у каквом мраку и незнању своје животе проводе савременици такозваног модерног доба, убеђени да је то доба, захваљујући напретку технологије и науке, најбоље од свих могућих доба, истовремено не бивајући свесни да су се, управо захваљујући напретку технологије и науке, и то оне њене лажне и корумпиране верзије, у толикој мери дегенерисали и уназадили, осрамотивши читав род Хомо сапиеанса, тако да ће се тешко извући из каљуге у коју све дубље тону.
(наставак претходног текста)
За само две недеље број вакцинисане деце оболеле од полиа се попео на преко 200. 6. маја 1955. News Chronicle је цитирао највећег државног ауторитета за вирусе, Карла Екланда (Carl Eklund), који је изјавио да у читавој земљи само вакцинисана деца оболевају од полиомијелитиса, и то у оним областима у којима није било забележеног случаја полиа за више од 3/4 године. У исто време у 9 од 10 случајева парализа се појавила у убоденој руци.
То је све узроковало панику у Белој кући. Америчка влада је 8. маја хитно зауставила производњу вакцина. Недуго након тога пријављено је још 2,000 нових случајева у Бостону, где је вакцинисано на хиљаде деце. У вакцинисаном Њујорку број случајева парализе се удвостручио, на Рода ајленду и у Висконсину се повећао чак за 500%. На основу свега тога, јасно је да није потребно поседовати неки високи научни ниво да би се закључило да је Салкова полио вакцина и све оно што се десило у вези ње била једна велика лакрдија и светски скандал незамисливих размера. А када се још узме у обзир да је, према расположивим статистикама непосредно пре лансирања тог пројекта израде вакцина и хитног почетка вакцинација у периоду између 1923-1953, број учесталости полиа у Америци и Великој Британији драстично опао, преко 50%, онда се може поставити питање зашто је та Салкова вакцина тако нападно слављена и промовисана. Ништа од свега тога није поменуто у Википедији.
ДДТ – дихлоро-дифенил-трихлороетан
Само неколико година пре описане америчке полио вакцинацијске катастрофе та болест се спонтано појавила на Филипинима. У ствари није то било баш спонтано, већ у саврешеној координацији са масовном применом оног поменутог инсектицида званог ДДТ. На крају Другог светеског рата америчке трупе стациониране на Филипинима започеле су свакодневно распршивање ДДТ-ја, да би се изборили са неподношљивим мувама. Само две године касније познати медицински часопис Journal of the American Medical Association је објавио да је обогаљеност, која веома наликује полиу, међу америчким војницима толико распрострањена и да представља други најучесталији узрок смрти, одмах иза борбених активности.У исто време међу локалним становништвом у суседним областима, у којима није вршено распршивање ДДТ-ја, сличних случајева парализе није уопште било. То би се могло сматрати још једним од потенцијалних доказа који указује на прави узрок полиомијелитиса.
За пуни назив ДДТ-ја, дихлоро-дифенил-трихлороетан мало је ко чуо, као што је исто тако мало познато да је та хемикалија, коју је 1878. први смућкао аустријски хемичар Отмар Зеидлер (Othmar Zeidler), изузетно токсична. Швајцарац Пол Херман Милер (Paul Hermann Müller) је 1939. године открио да је та супстанца употребљива за убијање инсеката, за што је добио Нобелову награду за медицину 1948. Од тада је почела још масовнија употреба ДДТ-ија против свих могућих врста инсеката и гамади, без обзира што се добро знало да представља веома опасан неуротоксин, да изазива осип коже, узрокује парализу, да је канцероген и да може бити и смртоносан.
Масовна индустријска производња ДДТ-ија почела је почетком четрдесетих. У почетку је кориштен као инсектицид и за борбу против маларије, да би, захваљујући добро осмишљеној пропаганди, по већ уходаној капиталистичкој шеми, ускоро постао такозвана „панцеа” – лек за све. ДДТ, пакован на све могуће начине постао је неизбежан део тадашње свакодневнице, такорећи прави хит. Осим оних малих паковања за свакодневну личну употребу, као што су спрејови и пудери, без којих се више није могао замислити живот, са њим су пуњене огромне цистерне на точковима уз помоћ којих је распршивањем вршена ДДТ-зација јавних површина, улица, паркова, купалишта, а из авиона су запрашиване пољопривредне површине засејане усевима и фарме за узгој животиња. Тако да се та чудесна супстанца могла наћи у свакој кући, у кревету, кухињи, купатилу, у дворишту, на људској кожи, на сваком могућем месту, њиме је била покривена читава планета.
Истовремено са хистеричном пропагандом и манијом у употреби савесни научници и разни експерти су водили донкихотовску борбу, указујући, уз помоћ научних доказа који су се гомилали, да је та супстанца не само нездрава за човека, него и веома опасна. Тако се у класичном медицинском уџбенику Harrison’s Principle of Internal Medicine, могла наћи тврдња да је обогаљеност насталу услед тровања тешким металима веома тешко клинички разликовати од полиа. У то време угледни ендокринолог Мортон Бискинд дошао је у својим истраживањима до сличног закључка, наводећи физиолошке доказе да су симптоми тровања ДДТ-ијем веома слични симптомима полиа. Навео је и резултате студија Лилија и његових сарадника из Националног института за здравље – NIH, објављене 1944. и 1947. у којима је доказано да ДДТ изазива дегенерацију ћелија кичмене мождине код свих врста животиња, укључујући и човека.
Бискинд је на крају скренуо пажњу на парадоксалну ситуацију да је 1945. године, када је ДДТ лансиран за широку употребу у Сједињеним државама и већини осталих земаља, већ постојао импресиван број резултата токсиколошких истраживања која су без икакаве сумње доказала да је то једињење изузетно отровно за све облике живота, од инсеката до сисара. Такођер је било познато да се веома тешко у потпуности елиминише из живог организма, остајући депонован у разним ткивима годинама и деценијама након уношења.
А оно што представља највећу иронију је да је све то било познато и оним такозваним виролозима или ловцима на вирусе, на челу са Џонасом Салком, који су и даље тврдоглаво и фанатично трагали за вирусом као узрочником дечије парализе и полиа, те на крају 1955. смућкали ону вештичију супу, коју су назвали вакцином. И не само то, још већа иронија се десила када се чак саветовало да прскање станова, одеће и коже свих укућана, па чак и деце, представља изузетно ефикасну превентиву за спречавање полиа. Наравно, да све то не би било могуће без најинтензивније кампање масовног тровања светске популације у читавој историји човечанства.
Тихо пролеће
И ко зна како би се то све завршило да се амерички биолог Реичел Карсон (Rachel Carson), посматрајући ту катастрофу и безумље, није на крају одлучила да напише књигу у којој је скренула пажњу на фаталне реперкусије прскања инсеката токсичним спрејовима на сва остала жива бића, нарочито птице. Књигу је управо због њих назвала
Тихо пролеће (Silent Spring), са којим је на симболичан начин хтела да упозори да смо, уколико се настави тим путем, веома близу дана када се више неће чути цвркут птица, то јест завладаће вечна тишина. Монструозни конгломерат од преко 800 хемијских компанија је реаговао хистерично тврдећи да ће оно што захтева Рејчел у својој књизи довести до катаклизме, због штеточина које ће се намнижити, уколико се престане са употребом њихових пестицида, те тако изазвати пропаст фармера и читаве пољопривреде.
Књига Тихо пролеће је објављена 1962. године и била од првог дана суочена са оркестрираном пропагандом, а ауторка заједно са издавачем изложена непријатним понижењима. Први од јавних личности који је проговорио похвално о њој био је, ко би други, него председник Џон Фицџералд Кенеди, који је 1963. наложио да се одрже прва саслушања и покрене истрага о употреби пестицида у пољопривреди. Рејчел је том приликом припремила писани документ на 55 страница, у којем је навела све референце за научне материјале које је користила, као и листу тадашњих најугледнијих научника, који су манускрипт књиге прочитали и са свим изложеним се сложили. Књига Тихо пролеће је симболички означила почетак борбе за очување природе од разорног утицаја хемикалија. Међутим, проћи ће читавих десет година пре него што ће се тек 1972. званично законом забранити употреба ДДТ-ја. Рејчел то неће доживети, али ће постхумно бити награђена Медаљом слободе председника САД.
Мада ће Рејчел Карсон остати у историји упамћена као пионир борбе за очување природе и живота на Земљи, а њена појава и све оно што је урадила бити оцењено као позитивно, ипак они пробирљивији и строжији посматрачи и тумачи свега онога од чега је историја сачињена приметиће свакако да у причи о Рејчел Карсон, а нарочито о књизи са којом се прославила има доста тога недореченог. Џим Вест, поменути оштри критичар неконтролисаног продора хемикалија у свакодневни живот, је закључио да је: „Књига Рејчел Карсон добра, али је ограничена само на штету почињену животињама, док не садржи никакве статистичке податке, описе, трендове и анализе штетних утицаја на самог човека.” Такви истраживачи и експерти, као што је Бискинд или Скоби (Scobey), који је 1952. године у својој студији: „The Poison Cause of Poliomyelitis And Obstructions To Its Investigation”, јасно описао штетан утицај ДДТ-ија на човека, нису уопште ни поменути у књизи Тихо пролеће.
То све оставља простор за сумњу да је књига прошла кроз дубинску рецензију и цензуру пре него што је пуштена у штампу у верзији у којој ће постати бестселер. На то указује и Џим Вест скрећући пажњу на мање познат податак да је иза издавања књиге стајала, ко би други, него Фондација Рокфелер. Таква врста финансирања и пратеће цензуре ће постати норма у свему ономе што је везано за медицину и закулисни утицај корпоративног капитала на њен развој и начин на који се она бави човеком и његовим здрављем. Књига је на крају испала таман толико револуционарна да се у јавности стекне лажни дојам да је све под демократском контролом и да капиталисти не могу радити све оно што им падне на памет, руководећи се једино зарадом и профитом.
Иза такве маске хемијска индустрија је могла неометано да измишља, производи и пласира у свакодневну употребу нове, чак отровније супстанце, као што су органофосфати, пре свега мелатион, које ће на људски организам деловати на много суптилнији, али не и мање разоран начин. Тако да ће се новим законом о употреби пестицида елиминисати они који изазивају акутне паралитичке симптоме, а одобрити они који узрокују хроничне споро напредујуће болести, чију кривицу ће стога бити далеко теже доказати на евентуалним судским процесима. А сви они милиони упропаштених и скраћених људских живота, иза којих је деценијама, као један од главних криваца, стајао ДДТ, веома брзо ће пасти у заборав, тако да их се идуће генерације неће више ни сећати, заузете бригом око нових хемијских претњи, далеко опаснијих од оних из пионирских дана индустрије хемијских чудотворних супстанци.
Мрачна зима
Тако се данашње генерације нити сећају злочина које су и на мајмунима и на људима починили Џонас Салк и њему слични, нити наслућују да је тако нешто уопште могуће да се дешава, као што не слуте да се иза науке којом су се они бавили крије квази наука, којој би се грохотом смејали они великани науке из средњег века. То све остаје сакривено иза слаткоречивих бајки са Википедије, Енциклопедије Британике и званичне научне литературе и факултетских уџбеника, у којима се све оно чиме се такви научници баве представља као велики и непроцењив допринос развоју науке, тако да су такви ликови, задуживши човечанство, заслужили да им се подижу споменици и бисте.
Данашње генерације се такођер нити сећају, нити имају појма да су генерације, које су живеле пре једног века, оболевале од парализе и ко зна којих још болести, не због неког никада доказаног вируса, него због арсена, арсеника и разних тешких метала, пажљиво упакованих у ДДТ, ДДЕ, малатион и остале органофосфате, манијачки и неконтролисано кориштених у пољопривреди, али и у свим сферама свакодневног живота. И још не знају да парализа није искорењена захваљујући Салковим вакцинама, него зато што су неуротоксини, који изазивају акутну одузетост екстремитета, замењени другом врстом токсина, изазивача хроничних болести, које нису тако уочљиве као парализа, а од којих се умире полако, али сигурно.
А да се парализа, поготову она њена дечија варијанта, не би заборавила, деца широм света се још увек вакцинишу Салковом такозваном вакцином, од које не оболевају више од парализе, јер данас нема ДДТ-ија, већ оболевају од аутизма и осталих дегенеративних болести од којих ће када одрасту, ако уопште одрасту, морати да се лече до краја живота. А да се с времена на време ипак појави епидемија дечије парализе, побринуо се највећи филантроп и хуманиста свих времена Бил Гејтс, који, захваљујући невиђеној корупцији, успева да организује кампање вакцинације деце у афричким и азијским сиромашним земљама, и то оним „оригинал” Салковим вакцинама, које не спречавају парализу, већ је изазивају.
Из свега предоченог није тешко закључити у каквом мраку и незнању своје животе проводе савременици такозваног модерног доба, убеђени да је то доба, захваљујући напретку технологије и науке, најбоље од свих могућих доба, истовремено не бивајући свесни да су се, управо захваљујући напретку технологије и науке, и то оне њене лажне и корумпиране верзије, у толикој мери дегенерисали и уназадили, осрамотивши читав род Хомо сапиеанса, тако да ће се тешко извући из каљуге у коју све дубље тону.
Али, не треба губити наду, јер, ако се поуздамо у онај хиндуистички календар, према којем се доба смењују циклички, тренутно се човечанство налази при крају Кали Југе, оног најгорег од четири доба, чији назив неодољиво подсећа на управо поменуту каљугу, што би се могло сматрати још једним доказом оне теорије да је српски језик послужио као узор Санскриту. Стога се, захваљујући томе што је она права наука ипак преживела, може наслутити да она квази неће моћи још дуго трајати, и да ће кад тад морати доћи време да се у оне куће славних уселе бисте неких других научника, док ће се од оних уклоњених можда зидати неке нове Ћеле-куле, као споменици људској глупости и успомене на једно доба, које се морало истрпити, да би после њега дошло друго, сигурно боље, јер, после Кали Југе почиње нови циклус са Сатја Југом, која је, према оном хиндуистичком календару, позната као доба истине.
А у добу истине и она Орвелова 1984, на коју тако неодољиво сва ова лакрдија подсећа, тешко да може опстати.
