Kada je napravljena i slavno proglašena vakcina protiv dečije paralize u Americi se za dve nedelje broj vakcinisane dece obolele od polia popeo na preko 200.
Da podsetimo: to je vakcina koju je proizveo Džonas Edvard Salk kome je za to tadašnji američki predsednik Dvajt Ajzenhauer dodelio Zlatnu medalju Američkog kongresa.
Da je sve bilo režirano sa ciljem da se ljudi drže u apsolutnom mraku i u zabludi da su prosvećeni i da sve znaju ukazuje i primer iz Bostona gde je zabeleženo 2000 novih slučajeva obolelih od polia, u Njujorkju se broj udvostručio a na Rod ajlendu i u Viskonsinu se povećao čak za 500%.
Iz svega predočenog nije teško zaključiti u kakvom mraku i neznanju svoje živote provode savremenici takozvanog modernog doba, ubeđeni da je to doba, zahvaljujući napretku tehnologije i nauke, najbolje od svih mogućih doba, istovremeno ne bivajući svesni da su se, upravo zahvaljujući napretku tehnologije i nauke, i to one njene lažne i korumpirane verzije, u tolikoj meri degenerisali i unazadili, osramotivši čitav rod Homo sapieansa, tako da će se teško izvući iz kaljuge u koju sve dublje tonu.
(nastavak prethodnog teksta)
Za samo dve nedelje broj vakcinisane dece obolele od polia se popeo na preko 200. 6. maja 1955. News Chronicle je citirao najvećeg državnog autoriteta za viruse, Karla Eklanda (Carl Eklund), koji je izjavio da u čitavoj zemlji samo vakcinisana deca obolevaju od poliomijelitisa, i to u onim oblastima u kojima nije bilo zabeleženog slučaja polia za više od 3/4 godine. U isto vreme u 9 od 10 slučajeva paraliza se pojavila u ubodenoj ruci.
To je sve uzrokovalo paniku u Beloj kući. Američka vlada je 8. maja hitno zaustavila proizvodnju vakcina. Nedugo nakon toga prijavljeno je još 2,000 novih slučajeva u Bostonu, gde je vakcinisano na hiljade dece. U vakcinisanom Njujorku broj slučajeva paralize se udvostručio, na Roda ajlendu i u Viskonsinu se povećao čak za 500%. Na osnovu svega toga, jasno je da nije potrebno posedovati neki visoki naučni nivo da bi se zaključilo da je Salkova polio vakcina i sve ono što se desilo u vezi nje bila jedna velika lakrdija i svetski skandal nezamislivih razmera. A kada se još uzme u obzir da je, prema raspoloživim statistikama neposredno pre lansiranja tog projekta izrade vakcina i hitnog početka vakcinacija u periodu između 1923-1953, broj učestalosti polia u Americi i Velikoj Britaniji drastično opao, preko 50%, onda se može postaviti pitanje zašto je ta Salkova vakcina tako napadno slavljena i promovisana. Ništa od svega toga nije pomenuto u Vikipediji.
DDT – dihloro-difenil-trihloroetan
Samo nekoliko godina pre opisane američke polio vakcinacijske katastrofe ta bolest se spontano pojavila na Filipinima. U stvari nije to bilo baš spontano, već u savrešenoj koordinaciji sa masovnom primenom onog pomenutog insekticida zvanog DDT. Na kraju Drugog sveteskog rata američke trupe stacionirane na Filipinima započele su svakodnevno raspršivanje DDT-ja, da bi se izborili sa nepodnošljivim muvama. Samo dve godine kasnije poznati medicinski časopis Journal of the American Medical Association je objavio da je obogaljenost, koja veoma nalikuje poliu, među američkim vojnicima toliko rasprostranjena i da predstavlja drugi najučestaliji uzrok smrti, odmah iza borbenih aktivnosti.U isto vreme među lokalnim stanovništvom u susednim oblastima, u kojima nije vršeno raspršivanje DDT-ja, sličnih slučajeva paralize nije uopšte bilo. To bi se moglo smatrati još jednim od potencijalnih dokaza koji ukazuje na pravi uzrok poliomijelitisa.
Za puni naziv DDT-ja, dihloro-difenil-trihloroetan malo je ko čuo, kao što je isto tako malo poznato da je ta hemikalija, koju je 1878. prvi smućkao austrijski hemičar Otmar Zeidler (Othmar Zeidler), izuzetno toksična. Švajcarac Pol Herman Miler (Paul Hermann Müller) je 1939. godine otkrio da je ta supstanca upotrebljiva za ubijanje insekata, za što je dobio Nobelovu nagradu za medicinu 1948. Od tada je počela još masovnija upotreba DDT-ija protiv svih mogućih vrsta insekata i gamadi, bez obzira što se dobro znalo da predstavlja veoma opasan neurotoksin, da izaziva osip kože, uzrokuje paralizu, da je kancerogen i da može biti i smrtonosan.
Masovna industrijska proizvodnja DDT-ija počela je početkom četrdesetih. U početku je korišten kao insekticid i za borbu protiv malarije, da bi, zahvaljujući dobro osmišljenoj propagandi, po već uhodanoj kapitalističkoj šemi, uskoro postao takozvana „pancea” – lek za sve. DDT, pakovan na sve moguće načine postao je neizbežan deo tadašnje svakodnevnice, takoreći pravi hit. Osim onih malih pakovanja za svakodnevnu ličnu upotrebu, kao što su sprejovi i puderi, bez kojih se više nije mogao zamisliti život, sa njim su punjene ogromne cisterne na točkovima uz pomoć kojih je raspršivanjem vršena DDT-zacija javnih površina, ulica, parkova, kupališta, a iz aviona su zaprašivane poljoprivredne površine zasejane usevima i farme za uzgoj životinja. Tako da se ta čudesna supstanca mogla naći u svakoj kući, u krevetu, kuhinji, kupatilu, u dvorištu, na ljudskoj koži, na svakom mogućem mestu, njime je bila pokrivena čitava planeta.
Istovremeno sa histeričnom propagandom i manijom u upotrebi savesni naučnici i razni eksperti su vodili donkihotovsku borbu, ukazujući, uz pomoć naučnih dokaza koji su se gomilali, da je ta supstanca ne samo nezdrava za čoveka, nego i veoma opasna. Tako se u klasičnom medicinskom udžbeniku Harrison’s Principle of Internal Medicine, mogla naći tvrdnja da je obogaljenost nastalu usled trovanja teškim metalima veoma teško klinički razlikovati od polia. U to vreme ugledni endokrinolog Morton Biskind došao je u svojim istraživanjima do sličnog zaključka, navodeći fiziološke dokaze da su simptomi trovanja DDT-ijem veoma slični simptomima polia. Naveo je i rezultate studija Lilija i njegovih saradnika iz Nacionalnog instituta za zdravlje – NIH, objavljene 1944. i 1947. u kojima je dokazano da DDT izaziva degeneraciju ćelija kičmene moždine kod svih vrsta životinja, uključujući i čoveka.
Biskind je na kraju skrenuo pažnju na paradoksalnu situaciju da je 1945. godine, kada je DDT lansiran za široku upotrebu u Sjedinjenim državama i većini ostalih zemalja, već postojao impresivan broj rezultata toksikoloških istraživanja koja su bez ikakave sumnje dokazala da je to jedinjenje izuzetno otrovno za sve oblike života, od insekata do sisara. Također je bilo poznato da se veoma teško u potpunosti eliminiše iz živog organizma, ostajući deponovan u raznim tkivima godinama i decenijama nakon unošenja.
A ono što predstavlja najveću ironiju je da je sve to bilo poznato i onim takozvanim virolozima ili lovcima na viruse, na čelu sa Džonasom Salkom, koji su i dalje tvrdoglavo i fanatično tragali za virusom kao uzročnikom dečije paralize i polia, te na kraju 1955. smućkali onu veštičiju supu, koju su nazvali vakcinom. I ne samo to, još veća ironija se desila kada se čak savetovalo da prskanje stanova, odeće i kože svih ukućana, pa čak i dece, predstavlja izuzetno efikasnu preventivu za sprečavanje polia. Naravno, da sve to ne bi bilo moguće bez najintenzivnije kampanje masovnog trovanja svetske populacije u čitavoj istoriji čovečanstva.
Tiho proleće
I ko zna kako bi se to sve završilo da se američki biolog Reičel Karson (Rachel Carson), posmatrajući tu katastrofu i bezumlje, nije na kraju odlučila da napiše knjigu u kojoj je skrenula pažnju na fatalne reperkusije prskanja insekata toksičnim sprejovima na sva ostala živa bića, naročito ptice. Knjigu je upravo zbog njih nazvala
Tiho proleće (Silent Spring), sa kojim je na simboličan način htela da upozori da smo, ukoliko se nastavi tim putem, veoma blizu dana kada se više neće čuti cvrkut ptica, to jest zavladaće večna tišina. Monstruozni konglomerat od preko 800 hemijskih kompanija je reagovao histerično tvrdeći da će ono što zahteva Rejčel u svojoj knjizi dovesti do kataklizme, zbog štetočina koje će se namnižiti, ukoliko se prestane sa upotrebom njihovih pesticida, te tako izazvati propast farmera i čitave poljoprivrede.
Knjiga Tiho proleće je objavljena 1962. godine i bila od prvog dana suočena sa orkestriranom propagandom, a autorka zajedno sa izdavačem izložena neprijatnim poniženjima. Prvi od javnih ličnosti koji je progovorio pohvalno o njoj bio je, ko bi drugi, nego predsednik Džon Ficdžerald Kenedi, koji je 1963. naložio da se održe prva saslušanja i pokrene istraga o upotrebi pesticida u poljoprivredi. Rejčel je tom prilikom pripremila pisani dokument na 55 stranica, u kojem je navela sve reference za naučne materijale koje je koristila, kao i listu tadašnjih najuglednijih naučnika, koji su manuskript knjige pročitali i sa svim izloženim se složili. Knjiga Tiho proleće je simbolički označila početak borbe za očuvanje prirode od razornog uticaja hemikalija. Međutim, proći će čitavih deset godina pre nego što će se tek 1972. zvanično zakonom zabraniti upotreba DDT-ja. Rejčel to neće doživeti, ali će posthumno biti nagrađena Medaljom slobode predsednika SAD.
Mada će Rejčel Karson ostati u istoriji upamćena kao pionir borbe za očuvanje prirode i života na Zemlji, a njena pojava i sve ono što je uradila biti ocenjeno kao pozitivno, ipak oni probirljiviji i strožiji posmatrači i tumači svega onoga od čega je istorija sačinjena primetiće svakako da u priči o Rejčel Karson, a naročito o knjizi sa kojom se proslavila ima dosta toga nedorečenog. Džim Vest, pomenuti oštri kritičar nekontrolisanog prodora hemikalija u svakodnevni život, je zaključio da je: „Knjiga Rejčel Karson dobra, ali je ograničena samo na štetu počinjenu životinjama, dok ne sadrži nikakve statističke podatke, opise, trendove i analize štetnih uticaja na samog čoveka.” Takvi istraživači i eksperti, kao što je Biskind ili Skobi (Scobey), koji je 1952. godine u svojoj studiji: „The Poison Cause of Poliomyelitis And Obstructions To Its Investigation”, jasno opisao štetan uticaj DDT-ija na čoveka, nisu uopšte ni pomenuti u knjizi Tiho proleće.
To sve ostavlja prostor za sumnju da je knjiga prošla kroz dubinsku recenziju i cenzuru pre nego što je puštena u štampu u verziji u kojoj će postati bestseler. Na to ukazuje i Džim Vest skrećući pažnju na manje poznat podatak da je iza izdavanja knjige stajala, ko bi drugi, nego Fondacija Rokfeler. Takva vrsta finansiranja i prateće cenzure će postati norma u svemu onome što je vezano za medicinu i zakulisni uticaj korporativnog kapitala na njen razvoj i način na koji se ona bavi čovekom i njegovim zdravljem. Knjiga je na kraju ispala taman toliko revolucionarna da se u javnosti stekne lažni dojam da je sve pod demokratskom kontrolom i da kapitalisti ne mogu raditi sve ono što im padne na pamet, rukovodeći se jedino zaradom i profitom.
Iza takve maske hemijska industrija je mogla neometano da izmišlja, proizvodi i plasira u svakodnevnu upotrebu nove, čak otrovnije supstance, kao što su organofosfati, pre svega melation, koje će na ljudski organizam delovati na mnogo suptilniji, ali ne i manje razoran način. Tako da će se novim zakonom o upotrebi pesticida eliminisati oni koji izazivaju akutne paralitičke simptome, a odobriti oni koji uzrokuju hronične sporo napredujuće bolesti, čiju krivicu će stoga biti daleko teže dokazati na eventualnim sudskim procesima. A svi oni milioni upropaštenih i skraćenih ljudskih života, iza kojih je decenijama, kao jedan od glavnih krivaca, stajao DDT, veoma brzo će pasti u zaborav, tako da ih se iduće generacije neće više ni sećati, zauzete brigom oko novih hemijskih pretnji, daleko opasnijih od onih iz pionirskih dana industrije hemijskih čudotvornih supstanci.
Mračna zima
Tako se današnje generacije niti sećaju zločina koje su i na majmunima i na ljudima počinili Džonas Salk i njemu slični, niti naslućuju da je tako nešto uopšte moguće da se dešava, kao što ne slute da se iza nauke kojom su se oni bavili krije kvazi nauka, kojoj bi se grohotom smejali oni velikani nauke iz srednjeg veka. To sve ostaje sakriveno iza slatkorečivih bajki sa Vikipedije, Enciklopedije Britanike i zvanične naučne literature i fakultetskih udžbenika, u kojima se sve ono čime se takvi naučnici bave predstavlja kao veliki i neprocenjiv doprinos razvoju nauke, tako da su takvi likovi, zaduživši čovečanstvo, zaslužili da im se podižu spomenici i biste.
Današnje generacije se također niti sećaju, niti imaju pojma da su generacije, koje su živele pre jednog veka, obolevale od paralize i ko zna kojih još bolesti, ne zbog nekog nikada dokazanog virusa, nego zbog arsena, arsenika i raznih teških metala, pažljivo upakovanih u DDT, DDE, malation i ostale organofosfate, manijački i nekontrolisano korištenih u poljoprivredi, ali i u svim sferama svakodnevnog života. I još ne znaju da paraliza nije iskorenjena zahvaljujući Salkovim vakcinama, nego zato što su neurotoksini, koji izazivaju akutnu oduzetost ekstremiteta, zamenjeni drugom vrstom toksina, izazivača hroničnih bolesti, koje nisu tako uočljive kao paraliza, a od kojih se umire polako, ali sigurno.
A da se paraliza, pogotovu ona njena dečija varijanta, ne bi zaboravila, deca širom sveta se još uvek vakcinišu Salkovom takozvanom vakcinom, od koje ne obolevaju više od paralize, jer danas nema DDT-ija, već obolevaju od autizma i ostalih degenerativnih bolesti od kojih će kada odrastu, ako uopšte odrastu, morati da se leče do kraja života. A da se s vremena na vreme ipak pojavi epidemija dečije paralize, pobrinuo se najveći filantrop i humanista svih vremena Bil Gejts, koji, zahvaljujući neviđenoj korupciji, uspeva da organizuje kampanje vakcinacije dece u afričkim i azijskim siromašnim zemljama, i to onim „original” Salkovim vakcinama, koje ne sprečavaju paralizu, već je izazivaju.
Iz svega predočenog nije teško zaključiti u kakvom mraku i neznanju svoje živote provode savremenici takozvanog modernog doba, ubeđeni da je to doba, zahvaljujući napretku tehnologije i nauke, najbolje od svih mogućih doba, istovremeno ne bivajući svesni da su se, upravo zahvaljujući napretku tehnologije i nauke, i to one njene lažne i korumpirane verzije, u tolikoj meri degenerisali i unazadili, osramotivši čitav rod Homo sapieansa, tako da će se teško izvući iz kaljuge u koju sve dublje tonu.
Ali, ne treba gubiti nadu, jer, ako se pouzdamo u onaj hinduistički kalendar, prema kojem se doba smenjuju ciklički, trenutno se čovečanstvo nalazi pri kraju Kali Juge, onog najgoreg od četiri doba, čiji naziv neodoljivo podseća na upravo pomenutu kaljugu, što bi se moglo smatrati još jednim dokazom one teorije da je srpski jezik poslužio kao uzor Sanskritu. Stoga se, zahvaljujući tome što je ona prava nauka ipak preživela, može naslutiti da ona kvazi neće moći još dugo trajati, i da će kad tad morati doći vreme da se u one kuće slavnih usele biste nekih drugih naučnika, dok će se od onih uklonjenih možda zidati neke nove Ćele-kule, kao spomenici ljudskoj gluposti i uspomene na jedno doba, koje se moralo istrpiti, da bi posle njega došlo drugo, sigurno bolje, jer, posle Kali Juge počinje novi ciklus sa Satja Jugom, koja je, prema onom hinduističkom kalendaru, poznata kao doba istine.
A u dobu istine i ona Orvelova 1984, na koju tako neodoljivo sva ova lakrdija podseća, teško da može opstati.
