Pošto čovek pripada vrsti koja neprestano teži promenama i prevazilaženju sopstvenih ograničenja Rej Kurcveil veruje da je to ključno u razvoju nanotehnologije koja će dovesti do toga da će čovek gutati male smešne pilule ,tzv. „jestive kompjutere“ koji će u našem organizmu prikupljati podatake o stanju organizma,biti neka vrsta „bio-pasvorda“ omogućavajući aktiviranje digitalnih uređaja u našoj blizini, i ono što najprivlačnije koristiće nam u lečenju bolesti tako da će svi koji dožive 2040. i 2050. biti skoro besmrtni!
Da li će ta futuristička vizija Reja Kurcveila usrećiti čovečanstvo?
Jestivi kompjuteri
San Reja Kurcveila od pre četiri godine o nanobotovima koji plove našim krvotokom i koji će nas učiniti besmrtnim iskorenjivanjem svih bolesti i usporavanjem procesa starenja, bi mogao postati realnost mnogo pre nego što se moglo očekivati. Nik Bilton je nedavno u Njujork tajmsu pisao o tome da dve kompanije Proteus Digital Health i HQ rade na sledećoj generaciji „jestivih kompjutera” – malenih, smeštenih u pilule, koje će mo gutati, kao i svake druge pilule, sa mlekom ili vodom. Kada se te pilule budu našle u telu, na scenu stupaju specijalni senzori i transmiteri, pomoću kojih će ti jestivi kompjuteri moći da rade mnoge čudesne stvari – od prikupljanja svih mogućih podataka o stanju naših organizama, igranja uloge „bio-pasvorda” za aktiviranje digitalnih uređaja koji se nalaze u našoj blizini, pa do najprivlačnije koristi, a to je lečenje bolesti i konačno dostizanje besmrtnosti.
U intervjuu, koji je tada dao časopisu Computerworld, Kurcveil je izrazio uverenje da će svi oni koji dožive 2040. i 2050. biti skoro besmrtni. Ubrzani razvoj nanotehnologije će dovesti do toga da će se ljudska egzistencija svesti na kolaboraciju ljudi i mašina, tako da će nanobotovi, ploveći kroz krvotok, postepeno potpuno zameniti krv.
To može zvučati kao naučna fantastika, ali Kurcveil još tvrdi da će istraživanja, koja su u toku, veoma brzo omogućiti da se kombinacijom nanotehnologije i biotehnologije leče, pored dijabetesa i gojaznosti, i najkomplikovanije bolesti, kao što su Alchajmerova bolest i kancer. A pored toga došlo bi do skoka kognitivnih sposobnosti i dužine života.
„To će biti zaista radikalni skokovi”, rekao je tom prilikom Kurcveil, i nastavio, „Realizacijom nanobotova će se eliminisati biološke bolesti i starenje. Ja mislim da će već za 20 godina nanotehnologije preuzeti mnoge od naših bioloških funkcija. A za 30-40 godina će biti eliminisane sve bolesti i starenje. Ti nanobotovi će istraživati i kontrolisati sve naše ćelije i organe i odmah na licu mesta vršiti potrebne popravke i korekcije poremećaja koji dovode do bolesti i starenja. To će voditi do nezamislivog napretka u održavanju zdravlja i produžetku života”.
Naravno, ljudi će stradati od prirodnih nepogoda i saobraćajnih nesreća, ali će većina trauma biti izlečiva. Kada se nanobotovi budu nalazili u krvi, ili je čak potpuno zamene, sve povrede će biti izlečene trenutno, dok će se udovi i ostali delovi tela moći regenerisati.
Danas istraživači sa MIT-ja već koriste nano čestice da pomoću njih prebacuju gene ubice u borbi protiv zloćudnih karcinoma. Prošlog meseca su sa tog univerziteta stigli izveštaji da se pomoću nano tehnologija već leči kancer jajnika, jedan od najsmrtonosnijih.
Početkom godine i naučnici sa Univerziteta u Londonu su saopštili da su, koristeći nano tehnologiju, ovladali tehnikom ubijanja kancerogenih ćelija kod miševa uz pomoć specijalnih gena, pružajući nadu za spas pacijentima koji boluju od neizlečivih kancera. Ta tehnika ne oštećuje zdrave ćelije.
Kurcveil je uveren da dodavanjem tih mikroskopskih mašina u naša tela mi nećemo biti manje ljudi nego što smo sada i što smo bili pre 500 godina. On tvrdi da čovek po definiciji pripada vrsti koja neprestalno teži da prevazilazi svoja ograničenja i da menja predodžbu o tome ko je on. Još otkada je čovek počeo koristiti štap da dohvati granu do koje nije mogao dopreti rukom, on je prevazišavši sebe uz pomoć oruđa počeo da menja predodžbu o tome ko je on. To je prava ljudska priroda, da se stalno menja.
Kao što je Kurcveil tada sugerisao, jedini način da se produži život i iskorene bolesti, je ubacivanje sićušnih kompjutera i senzora u naša tela, Ti kompjuteri će u početku morati da se povremeno menjaju ubacivanjem novih, kao što se danas lekovi u obliku pilula uzimaju u redovnim propisanim intervalima. Ali u bliskoj budućnosti nanobotovi će postati permanantni funkcionalni delovi naših tela.
Ti jestivi kompjuteri bi se mogli smatrati sledećim logičnim korakom u trendu razvoja nosivih digitalnih, kompjuterima nalik sprava, samo što će u tom slučaju te nosive sprave biti unutar tela. U slučaju Proteus Digital Health jestivih kompjutera, njima neće biti potrebna ni energija, jer će oni energiju dobijati iz naših tela. Bakar i magnezijum će u interakciji sa kiselinama iz tela proizvoditi struju i tako predstavljati žive baterije. Kao ljudska bića, mi će mo se postepeno navikavati na tu novootkrivenu mogućnost da će kompjuteri, radeći unutar naših tela, prikupljati sve moguće podatke o našem ponašanju i funkcionisanju telesnih procesa, te ih razmenjivati sa drugim kompjuterima i uređajima. Biće potreban još samo mali napor imaginacije da se prihvati ta činjenica da su kompjuteri postali deo nas i naših prirodnih procesa.
Na kraju se može postaviti pitanje da li će futuristička vizija Reja Kurcveila usrećiti čovečanstvo?
Mogućnost da će konačno biti rešen problem lečenja i starenja se može činiti neprocenjivom dobiti. Jedini problem bi mogla da predstavlja privatnost, jer će podatci kojima će raspolagati ti jestivi kompjuteri pomoću umreženosti biti dostupni svima, pa i onima koji bi ih mogli zloupotrebiti.
Međutim, da se iza tih perspektiva, osim privlačnosti i uzgredne sumnjičavosti, mogu kriti i mnogo strašniji scenariji, upozorio je u tom intervjuu sam autor tih vizija Rej Kurcveil, skrenuvši pažnju da bi u narednih 30 godina ti nanobotovi mogli steći sposobnost samoreplikacije, tako da bi, nakon izvesnog broja ciklusa replikacije, oni, tako umnoženi, mogli da počnu da razaraju, to jest jedu, telo domaćina. Ako bi se to dogodilo, to bi mogao biti prvi slučaj takozvane ne-biološke kuge.
Tako je još 2013. godine o Reju Kurcveilu i njegovim futurističkim vizijama pisao Dominik Basulto (Dominic Basulto), digitalni mislilac i elektronski umetnik. Pomenuti intervju koji je Rej dao časopisu Computerworld je iz 2009.
Nastavak snova
On je do 2015, nastavljajući sa svojim futurisanjem, predvideo da će do 2030. nanobotovi spojiti ljudski um sa kompjuterima u oblaku, tako da će se naši umovi praktično fizički spojiti sa internetom. Baš kao što bežičnim mrežama danas možemo, spajanjem sa serverima iz oblaka, hiljadama puta pojačati dejstvo naših komunikacijskih sprava, kao što je pametni telefon, tako će mo uskoro moći pojačati i proširiti dejstvo i sposobnosti naših mozgova.
On je tada verovao da nas nanotehnologija neće učiniti manje ljudima, nego upravo suprotno, da će nanobotovi pojačati ne sami našu inteligenciju, nego nas i emocionalno usavršiti.
Do 2030. će također biti moguća i reinkrnacija, tako što će se uz pomoć nanobotova izvlačiti pamćenje iz čovekovog mozga, omogućavajući da se nakon nečije fizičke smrti stvori reinkarnirana digitalna verzija te mrtve osobe.
Svakako da je najvažnija godina za Kurcveila 2045, kada bi trebalo da se ostvari ono što futuristi nazivaju „singularnost”, a to je tačka na kojoj će veštačka inteligencija u potpunosti prevazići čoveka, koji neće više biti sposoban da prati razvoj tehnologije, što će njegov život nepovratno promenuti.
Jedna od glavnih posledica singularnosti biće mogućnost učitavanja celokupnog ljudskog uma iz mozga u kompjuter, uključujući i svest. U tome je Kurcveila podržao i legendarni Stiven Hoking, koji je smatrao da ljudski mozak predstavlja programirani kompjuter, te ga je stoga teorijski moguće kopirati na običan kompjuter i tako omogućiti neki oblik produženog života nakon fizičke smrti.
Ako se naš um učita u uverljivu virtuelnu stvarnost, onda bi i naše telo trebalo da postane virtuelno. „Virtuelna tela će biti veoma detaljna i uverljiva poput stvarnih. Biće nam potrebna tela, jer nam je intelekt usmeren prema telu, ali to neće trebati da bude biološko, osetljivo telo, koje je podložno kvarovima”, tvrdio je tada Kurcveil. To „virtuelno” telo će čoveku pružiti samo osećaj pravog tela, poput likova u video igri.
Ko je u stvari bio Rej Kurcveil?
Rodio se 12. februara 1948. od sekularnih jevrejskih roditelja, koji su iz Austrije emigrirali u Njujork pred sami početak Drugog svetskog rata. Kao petogodišnji dečak odlučio je da bude pronalazač. Kao što će se kasnije pokazati, postaće zaista pronalazač, ali i futurista, to jest predskazivač budućnosti. Sa 7 godina konstruisao je robotsko lutkarsko pozorište i robotsku igru. Kompjuterima se počeo baviti sa 12 (1960), kada je u čitavom Njujorku bilo samo desetak kompjutera. Tada je sam pravio računske uređaje i statističke programe. Sa 14 godina napisao je članak u kojem je razradio svoju teoriju neokorteksa.
Tokom srednje škole, dok je sedeći zurio u školske udžbenike, misli su mu lutale po projektima koji su se rojili u njegovoj glavi. Ujak, inženjer koji je bio zaposlen u Belovim laboratorijama, ga je tih godina podučavao osnovama kompjuterske nauke, tako da je 1963. kao petnaestogodišnjak napravio svoj prvi kompjuterski program. On je napravio softver za prepoznavanje uzoraka sa kojim je analizirao radove klasičnih kompozitora, na osnovu čega je uspeo da sam sintetiše svoje sopstvene melodije u sličnim stilovima. Kao sedamnaestogodišnjak se 1965. pojavio na CBS televiziji gde je u specijalnoj emisiji odsvirao na klaviru kompoziciju koju je komponovao kompjuter, koji je on sam konstruisao.
Beloj kući kod predsednika Lindona Džonsona 1965. godine)
Još kao srednjoškolac bio je povezan sa tadašnjim vodećim naučnicima i pionirima na polju veštačke inteligencije, Marvinom Minskim (Marvin Minsky) sa MIT-ja i Frenkom Rozenblatom (Frank Rosenblatt) sa Kornela, povremeno ih i posećujući. Kasnije će 1970. diplomirati kompjuterske nauke na MIT-ju, bivajući čitavo vreme studija u bliskoj vezi sa Marvinom Minskim. Tokom studija će 1968. osnovati vlastitu kompaniju, koja će se baviti pomaganjem studentima u pronalaženju odgovarajućih koledža, a koju će ubrzo prodati i na tome zaraditi današnjih $750,000. 1974. će osnovati drugu kompaniju Kurzweil Computer Products, koja će se baviti izradom programa za optičko prepoznavanje slova. Istraživanja na tim programima će ga odvesti do konstrukcije sintisajzera za pretvaranje teksta u zvuk, pomoću kojeg bi i slepi mogli da čitaju. Kurcveil će i tu kompaniju uskoro prodati, i to čuvenim Kseroksu (Xerox), koji će ga zaposliti kao konsultanta, na čemu će biti angažovan sve do 1995.
Osamdesetih godina će Kurcveil svoju stvaralačku i preduzetničku energiju usmeriti ka elektronskoj muzičkoj tehnologiji. Nakon susreta sa Stivi Vonderom 1982, koji mu se žalio da tadašnji muzički sintisajzeri proizvode veoma lošu reprodukciju zvuka tradicionalnih instrumenata, Kurcveil se bacio na posao i konstruisao novu generaciju sintisajzera, sposobnih da skoro savršeno imitiraju stvarne muzičke instrumente. Time će se baviti nova kompanija Kurzweil Music Systems, koju je osnovao iste godine. Dve godine kasnije, 1984. će ta kompanija izbaciti na tržište tu novu generaciju sintisajzera poznatu pod imenom Kurzweil K250. Tu kompaniju će 1990. također prodati korejskoj kompaniji Young Chang, koju će 2006. preuzeti Hyundai. Sledeće 2007. će ga korejski gigant zaposliti kao glavnog menadžera za strateške operacije.
U međuvremenu Kurcveila nije prošla manija osnivanja kompanija. 1996. je osnovao kompaniju Kurzweil Educational Systems, (KESI), sa kojom će se ponovo vratiti istraživanju prepoznavanja uzoraka, ali ovoga puta da bi pomogao ne samo slepima, nego i onima sa neurološkim poremećajima. Ta kompanija će tokom devedesetih lansirati dva obrazovna softvera Kurzweil 1000 i Kurzweil 3000, pre nego što će i tu kompaniju, po već ustaljenom običaju, prodati. Da bi odmah zatim osnovao kompaniju Medical Learning Company.
za tehnološka dostignuća od predsednika Bila Klintona)
Krajem devedesetih je pomerio svoje istraživačko težište ka investicijama. 1999. je osnovao svoj prvi hedž fond (hedge fund) pod nazivom “FatKat” (Financial Accelerating Transactions from Kurzweil Adaptive Technologies), sa krajnjim ciljem da unapredi sposobnost investicionog softver programa veštačke inteligencije, koja upravlja hedž fondom, da lakše i brže prepoznaje uzorke u fluktuaciji valuta i trendove u menjanju vlasništva nad deonicama. U svojoj knjizi „The Age of Spiritual Machines: When Computers Exceed Human Intelligence” (Doba spiritualnih mašina: Kada će kompjuteri prevazići ljudsku inteligenciju) iz 1999, je izrazio uverenje da se iz ljudske evolucije može zaključiti da će jednog dana ljudi neizostavno proizvesti mašine koje su inteligentnije od njih. A također je tvrdio da će shodno tome kompjuteri biti daleko superiorniji od najvećih finansijskih umova u donošenju profitabilnih investicionih odluka.
Decembra 2012. godine čuveni Gugl je, na insistiranje ko-osnivača Larija Pejdža, zaposlio Kurcveila, i to ne kao konsultanta, nego kao stalno zaposlenog, da rukovodi projektima koji se bave učenjem mašina i procesuiranjem jezika ili kraće rečeno, veštačkom inteligencijom. Zahvaljujući nekoliko narednih godina provedenih na tom radnim mestu pojaviće se oni izumi, kao što su, Gugl naočare i direktna govorna komunikacija između čoveka i elektronskih uređaja.
Iz svega navedenog nije teško zaključiti da je Kurcveil baveći se pronalazaštvom istovremeno bio opsednut futurističkim vizijama, i to isključivo predviđajući budući razvoj tehnologija i njihov uticaj na čovekov život, trudeći se da svojim pronalascima ta svoja predviđanja učini ostvarljivim. Nije na odmet napomenuti da su se neka od njegovih veoma važnih ranih predviđanja iz osamdesetih ostvarila. U prvom redu internet, koji je tada u svom primitivnom obliku bio dostupan samo vojsci, velikim korporacijama i istraživačkim centrima. On je predvideo da će internet prosto eksplodirati i da će svaki čovek imati pristup raznim bazama podataka i izvorima svih mogućih vrsta informacija i da će, što je još važnije, biti bežični. Zatim je tada predvideo današnje pametne telefone i tablete, na što su tadašnji kritičari vrteli prstima na slepoočnicama. I na kraju je predvideo da će kompjuter uskoro pobediti najboljeg šahistu sveta, što se i dogodilo 1997, kada je Gari Kasparov izgubio od kompjutera zvanog Deep Blue.
Rej Kurcveil je član Pronalazačke kuće slavnih, Nacionalne akademije za inženjering, dobitnik Nacionalne medalje za tehnologiju i nosilac 21 počasnih doktorata. Imao je do sada čast da bude primljen u audijenciju kod tri američka predsednika. Medijski gigant PBS ga je uvrstio među 16 „revolucionara” pronalazača, koji su u poslednja dva veka stvarali Ameriku. A magazin Inc. ga je stavio na osmo mesto na listi najfascinantnijih preduzetnika u Sjedinjenim državama i još ga proglasio „pravim naslednikom Edisona”.
Rej Kurcveil kao prorok
Možda se najkontraverznijim Kurcveilovim predviđanjem može učiniti ono o singularnosti, sa kojim se detaljno bavio u knjizi „The Singularity Is Near” (Singularnost je blizu), koja je objavljena 2005. Prema njegovom poznatom zakonu „law of accelerating returns” (zakon ubrzavajućeg priraštaja), tehnologije, kao što su kompjuteri, genetika, nanotehnologija, robotika i veštačka inteligencija razvijaju se eksponencijalnom brzinom, tako da će neminovno jednog dana dostići tačku singulariteta na kojoj će mašinska inteligencija postati daleko moćnija od čoveka, i to ne samo od jednog čoveka, nego od čitave ljudske rase. On predviđa da će ta inteligencija zračiti čitavim univerzumom sve dok ga potpuno ne prožme. Singularnost je također tačka na kojoj će se mašinska i ljudska inteligencija stopiti. To će se, kao što je rečeno, dogoditi 2045.
Bil Gejts je u svom komentaru o toj knjizi rekao: „ Rej Kurcveil je najbolja osoba koju ja znam u predviđanju budućnosti veštačke inteligencije. Njegova intrigantna nova knjiga predviđa budućnost u kojoj će nove informatičke tehnologije tako daleko i tako brzo napredovati da će omogućiti čovečanstvu da prevaziđe svoja biološka ograničenja – transformišući naše živote na način koji još ne možemo zamisliti”.
Uzimajući u obzir stvaralački opus Reja Kurcveila, njegovu opsednutost mašinama i tehnologijama, te njegove vizije humane transgresije i simbiotičkog stapanja čoveka i veštačke inteligencije u nerazdvojivu celinu, on se bez pretencioznosti može nazvati guruom i prorokom nove religije transhumanizma. Sa tim se sigurno složila većina glavnih promotera i protagonista takozvanog „hajtek” sektora iz kalifornijske Silikonske doline, čija preduzetnička ideologija počiva na veštačkoj inteligenciji i njenoj temeljnoj ulozi u transformaciji čoveka u produženu ruku mašine otelovljene u digitalnoj tehnologiji. Stoga i ne čudi impresioniranost Bila Gejtsa, svakako najeminentnijeg predstavnika tog pokreta, Kurcveilovom pojavom i njegovim proročanskom vizijama, a koji je i sam iznikao iz tog miljea.
Da ta religija, kao i sve ostale religije, poseduje spiritualnu i ezoterijsku dimenziju tvrdi Egil Asprem, profesor istorije religija na Univerzitetu Stokholm, specijalizovan u ezoterizmu, istoriji magije, alternativnim spiritualnostima i relaciji između ezoterizma i nauke, u svom traktatu pod naslovom: „The Magus of Silicon Valley: Immortality, Apocalypse, and God Making in Ray Kurzweil’s Transhumanism” (Mađioničar iz Silikonske doline: Besmrtnost, apokalipsa i kreacija Boga u transhumanizmu Reja Kurcveila).
On smatra da transhumanizam deli ključne konceptualne elemente sa takozvanim ezoterijskim strujama, te da te sličnosti nisu slučajne, već da potiču iz prometejske „duboke strukture”, koja se proteže kroz veći deo zapadne intelektualne istorije i koja je došla do izražaja u ezoterijskim strujama i transhumanističkom pokretu. U tom smislu se Kurcveilove transhumane ambicije mogu smatrati tehnologizacijom diskurzivnih čvorova asociranih sa ezoterizmom, od kojih su ključni potraga za besmrtnošću, preobražaj sveta i kreacija bogova.
Šta je u stvari transhumanizam? To je radikalni utopijski pokret, čiji je cilj razvoj i primena tehnologija za unapređivanje i poboljšanje čoveka, a koji je zasnovan na pretpostavci da čovečanstvo poseduje moć da prevaziđe svoja biološka ograničenja, te da je takva transcedencija poželjna i čak potrebna za dugoročni opstanak. Oruđa za prevazilaženje biologije i dostizanje istinskih potencijala se nalaze u novim tehnologijama, kao što su biotehnologija, nanotehnologija i veštačka inteligencija. Nesputano korištenje tih tehnologija se smatra avenijom koja vodi totalnoj slobodi i preobražaju u vrstu besmrtnih, sveznajućih kosmičkih polubogova.
Termin, transhumanizam, prvi je pao na pamet Džulijanu Haksliju, unuku „Darvinovog buldoga” Tomasa Henrija Hakslija i bratu pisca i tvorca futurističkih distopija Aldosa Hakslija. On je u jednom svom eseju iz 1957. napisao: „Ljudska vrsta može, ako želi, da prevaziđe sebe – ne samo sporadično, kroz pojedince, već u celosti, kao čovečanstvo. Treba nam ime za ovo novo verovanje. Možda će transhumanizam služiti: čoveku da ostane čovek, ali prevazilazeći sebe, uočavajući nove mogućnosti kako za sebe, tako i za svoju ljudsku prirodu”.
U podatcima da je Džulijan, kreator termina transhumanizam, bio prvi direktor UNESCO, predsednik Britanskog eugeničkog društva i prvi predsednik Britanske humanističke asocijacije, nazire se ne samo ironija, nego i uloga koju će to verovanje igrati u decenijama nakon njegove smrti 1975. godine.
Transhumanizam će se pretvoriti u pravi društveni pokret krajem osamdesetih prošlog veka osnivanjem prvih institucija i časopisa, njemu posvećenih. 1986. je osnovan Foresight Institute, 1991. Extropy Institute, krajem devedesetih The World Transhumanist Association, a 2000. Singularity Institute. 1988. je počeo da izlazi časopis Extropy: The Journal of Transhumanist Thought, a 1998. the Journal of Transhumanism. Mada se transhumanistički pokret proširio po čitavom svetu, gravitacioni centar je ostao u Silikonskoj dolini, jer su ideološki, politički i spiritualni ideali transhumanizma imali najplodnije tlo za razvijanje i rast u jezgru američke „hajtek” industrije.
U centru tog miljea neprikosnoveno je stajao Rej Kurcveil, koji će 2008. biti ko-osnivač Singularity University, zajedno sa već pomenutim Guglovim CEO Lari Pejdžom. Lokacija univeruiteta mnogo govori o njegovoj važnost i budućem uticaju. Bio je lociran na South Bay, vrata do vrata sa NASA Ames Research Center, a nekoliko blokova od the Googleplex-ai Stanford University-ija.
Univerzitet je imao obrazovnu i savetodavnu funkciju, utemeljenu na Kurcveilovim idejama, da obrazuje, inspiriše, i obogaćuje znanjem lidere, kako bi im pomogao u primeni eksponencijalno razvijajuće tehnologije u borbi sa ogromnim izazovima sa kojima je suočeno čovečanstvo. Fokusiranjem na privlačenje pod svoje okrilje budućih biznis lidera i inovatora iz čitavog sveta, generacije veoma uticajnih individua su tako bile izložene uticaju Kurcveilovih ideja.
Osnovni postulati nove religije
Nakon što se 2045. dostigne ona tačka singulariteta, i kada dođe do eksplozije inteligencije koja je do tada, zahvaljujući veštačkoj inteligenciji, eksponencijalno rasla, ta super-inteligentna VI neće biti skrivena na nekom tajnom mestu, u nekoj skrivenoj istraživačkoj podzemnoj laboratoriji. Ona će biti stvorena i pohranjena u razgranatoj mreži nanobota i istovremeno ugrađena u ljudske organizme, povezujući naše individualne mozgove, kako međusobno, tako i sa celim svetom. Ti unapređeni ljudi 2045. neće imati samo telepatske sposobnosti, već i mogućnosti da, ukoliko to požele, međusobno kompletno spoje ličnosti i memorije, formirajući takozvani „kolektivni um košnice.”
Kada se to dogodi svet će zauvek i nepovratno biti promenjen. Kurcveil smatra da će svestan oblak molekularnih mašina, u šta će se čovečanstvo pretvoriti, započeti transformaciju i preuređivanje materije od koje je sačinjena naša planeta. Na kraju će sva materija i energija solarnog sistema postati deo šireće mreže inteligencije. Sve ono što nas okružuje će se transformisati u jedan ogromni mozak. Materija će postati inteligentna, svesna i prožeta duhom. Šireći se eksponencijalno taj proces će obuhvatiti i galaksiju, dok se na kraju čitav univerzum ne probudi. Inteligencija i svest su sudbina univerzuma, a mesijanska uloga čovečanstva je da to omogući.
Kao što je u manjoj ili većoj meri slučaj u svim religijama, suočavanje sa smrću, te pokušaji da se pronađe način kako da se ona izbegne, predstavlja i u transhumanističkoj religiji jednu od glavnih tema. Za razliku od većine religijskih sistema u kojima se telo tretira kao nosač onog važnijeg spiritualnog dela bića, za transhumanizam telo predstavlja onaj suštinski deo, te mu se shodno tome pridaje daleko veći značaj. Transhumanisti se zgražavaju nad praksom ostalih religija, čije doktrine telu ne pridaju baš veliki značaj, i to kako njegovoj dužini, tako i načinu na koji ga tretiraju nakon smrti, tako da ga ili zakopavaju u zemlju, ili spaljuju. Za njih telo sadrži suštinske informacije uz pomoć kojih bi se primenom pomenutih tehnologija trebala postići besmrtnost. Uništavanjem tela gubi se zauvek mogućnost njegove kasnije reanimacije.
Zbog toga, prema transhumanističkoj doktrini, telu, to jest životu, treba omogućiti što duže trajanje, i to ne samo u živom stanju, nego i u mrtvom. Dok je telo živo treba mu život produžiti, bilo uz pomoć načina života – vežbama, dijetama, saplementima, ili primenom sadašnjih i budućih tehnologija, kao što su genske terapije, i nanoroboti, koji će iznutra, intravenozno vršiti intervencije i popravke delova tela. Poznato je da se Kurcveil hvalio da redovno u svoje telo ubacuje 200 različitih saplemenata. A nakon što telo umre, onda bi ga trebalo sačuvati, ili celog, ili barem neke delove, u duboko zamrznutom stanju, primenom kriogeničkih postupaka, kako bi se kasnije uz pomoć onih futurističkih tehnologija oživelo i uklopilo u simbiotičku koegzistenciju sa veštačkom i kosmičkom inteligencijom.
Dok se potraga za besmrtnošću može smatrati uobičajenom karakteristikom transhumanističke religije, dotle se kontakt sa već umrlim, kao i njegovo uskrsnuće još uvek smatra jeretičkim. Kurcveilova ideja o tome kako se to može postići, čak i kada telo nije očuvano, oslanja se isključivo na veštačku inteligenciju i moć kompjutera. Po njemu ljudski um predstavlja algoritam za preopoznavanje uzoraka i da su karakteristike individualnih umova – njihovo znanje i osobenosti, rezultat specijalne vrste podataka uz pomoć kojih algoritam vrši proračun.
Taj pogled, koji je u suprotnosti sa klasičnom kognitivnom naukom, stavlja algoritam u centar, umanjujući ulogu biološkog tkiva mozga i nervnog sistema, koje svodi na običnu podlogu, ignorišući tako u potpunosti evolutivne i razvojne procese, ima barem dve važne implikacije. Prvo, da bi ljudski umovi, u principu, mogli raditi jednako dobro i na bazi silikona; i drugo, da bi se ljudski umovi mogli replicirati kopiranjem podataka između pojedinih „uređaja”, kao što se kopiraju „fajlovi” sa jednog kompjutera na drugi. Na taj način bi se dva centralna filozofska problema – priroda uma i ličnog identiteta, svela na obični inženjering.
Kurcveil se nada da će jednoga dana biti u mogućnosti da komunicira sa čovekom koji je davno umro, prvenstveno misleći na svog rano preminulog oca, jer, um je informacija, a informacija nikada ne umire. Kada tehnologija VI bude dovoljno napredovala, sve što treba učiniti da bi se mrtva osoba ponovo rodila u električnim kolima kompjutera, je da se mašinski algoritam nahrani dovoljnim brojem podataka o njoj. Sledeći Rejovo razmišljanje, kada su te informacije sintetizovane od strane algoritma i otelovljene u mediju jednog avatara, konverzacija sa „drugom stranom” će biti isto tako realna kao ona koju uspostavljaju oni spiritualni medijumi. U oba slučaja komunikacija neće biti u potpunosti perfektna i samo fragmenti umrle osobe će se nazreti kroz veo. Ali ti fragmenti će predstavljati direktan kontinuitet sa umrlim, a u medijumu će se oteloviti njegova ličnost.
Transhumanistički avatari
Jedan od Kurcveilovih najambicioznijih sledbenika, koji pripada podmladku singularista, je mladi ruski milijarder Dmitrij Itskov. On je sasvim ozbiljno prihvatio predviđanje o dolazećem singularitetu 2045. godine, te je odlučio da dobar deo svoga bogatstva uloži u projekat fizičke besmrtnosti koji će se realizovati kroz kibernetska tela zvana „avatari”. Prvi prototipovi avatara bi funkcionisali na principu daljinskog, preko mozga kontrolisanog, kompjuterskog interfejsa, sa kasnijom transplantacijom mozga i ugradnjom svesti, koristeći sličnu metafiziku uma Kurcveilovog informacijskog koncepta. Nakon što bi se dostigla tačka singulariteta avatari bi se pretvorili u polimorfna tela sastavljena od rojeva nanorobota.
Dmitrij Itskov je februara 2011. osnovao neprofitnu organizaciju „The 2045 Initiative” kojoj su se pridružili najbolji ruski specijalisti u oblasti neuronskog interfejsa, robotike, veštačkih organa i sistema. Ali Itskovljeva vizija je mnogo šira od konstrukcije avatara. On veruje da će dostizanje singulariteta neminovno uticati na spiritualnost, pa i politiku. U tom smislu on je zamislio da jedan od glavnih ciljeva Inicijative 2045 bude da se uz pomoć transhumanističke revolucije omogući premoštavanje jaza između tehnologije sa jedne strane i politike, kulture, etike i spiritualnosti sa druge.
U praksi to je značilo pokušaj lobiranja u cilju podrške od strane eminentnih spiritualnih autoriteta. U tim nastojanjima je imao itekakavog uspeha, jer ga je Dalaj Lama primio u njegovom sedištu u Daramšali 2012. godine, što je ovekovečeno prigodnom zajedničkom fotografijom na kojoj Dalaj Lama i Dmitrij Itskov drže poster projekta Avatar.
Nakon toga Inicijativa 2045 je organizovala dve međunarodne konferencije, jednu u Moskvi 2012, a drugu u Njujorku 2013. Dok je na moskovskom skupu bilo prisutno samo nekoliko ne tako poznatih imena iz sveta spiritualizma i duhovnosti, dotle se u Njujorku pojavio i sam Rej Kurcveil. Pored njega bio je prisutan i američki kvantni fizičar indijskog porekla Amit Gosvami, autor nekoliko kultnih knjiga, kao što su „Fizika duše” i „Samosvesni univerzum”, u kojima je pokušao da uz pomoć zakona kvantne fizike objasni spiritualne fenomene. Zatim tu su bila još dva eminentna teoretičara kvantne svesti, nobelovac Rodžer Penrouz i Stjuart Hamerof. I na kraju najveći američki popularizator tibetanskog budizma Robert Turman, koji je tom prilikom održao predavanje na temu: „Spajanje našeg kibernetskog i suptilnog tela”.
Bog kao artefakt
Kao što se vidi transhumanistička religija, kao i sve religije, ima svoga proroka, pa bi se čak moglo reći i svoje jevanđeliste, zatim svoju doktrinu, svoju spiritualističku, ali i utopijsku dimenziju i na kraju i svoje vernike. Njeni proroci i jevanđelisti, kao što to obično biva sa religijama, svojim idejama, idealima, vrlinama, te načinom kako su živeli, predstavljaju inspiraciju i putokaz trenutnim vernicima, ali i reklamu za one potencijalne. Ti ideali su uglavnom teško ostvarljivi, ali za buduće sledbenike dovoljno izazovni da im se posvete, najčešće upravo zahvaljujući autoritetu proroka i jevanđelista, koji stoje iza njih, a ne crkve, ukoliko se religija institucionalizuje.
Crkvama, koje uglavnom rade na komercijalnim principima, je obično više stalo da pod svoje skute privuku što brojniju pastvu, nego do toga da li su ideali i vizije proroka njihove religije zaista ostvarljivi. Nešto se slično dogodilo i sa crkvom transhumanizma, naravno, ako se prihvati prilično očiigledna činjenica da bi se onaj ozloglašeni Svetski ekonomski forum, poznatiji kao WEF, mogao smatrati institucionalizovanim otelotvorenjem transhumanizma, to jest njegovom crkvom. To je čak i više nego očigledno, pogotovu za one koji su pažljivo pratili aktivnosti te organizacije poslednjih decenija, jer se transhumanizam veoma često spominje u javnim istupima njegovih čelnika, kao i u dokumentima sa njihovih skupova, tako da se lako može izvući zaključak da on predstavlja ključnu i vezivnu komponentu onog njihovog strateškog projekta zvanog Četvrta industrijska revolucija, ali i onog opskurnog „Velikog reseta”.
Vrhovni poglavar ili „papa” transhumanističke crkve, otelovljen u liku Klausa Švaba, zajedno sa svojim glavnim kardinalom zaduženim za doktrinarna i strateška pitanja, otelovljenim u liku Juvala Noe Hararija, su sigurno dobro pratili aktivnosti proroka Reja Kurcveila, pogotovu njegove vizije i proročanstva, ali se nisu baš previše obazirali na njihove detalje, jer su oni, kao uostalom i svi njihovi prethodnici, u svojim glavama imali zacrtane drugačije vizije. Te vizije će postati jasnije krajem druge decenije XXI veka sa finalnim pripremama i realizacijom dobro isplanirane pandemije zvane Kovid.
Svakako da se nije slučajno desilo da je ona na početku pomenuta kompanija za proizvodnju onih jestivih nano-kompjutera Proteus Digital Health 2019. zapala u finansijske probleme i ubrzo bankrotirala. A ono Kurcveilovo proročanstvo da će do 2020. sve bolesti biti iskorenjene, ne samo da se nije ostvarilo, nego će se tokom pandemije, uz pomoć nove generacije vakcina i ko zna kakvih još tehnologija, na one stare natovariti mnoge nove bolesti, i to mnogo opasnije i smrtonosnije. Vrhovno sveštenstvo transhumanističke crkve nije marilo za zdravlje i lečenja njihovih podanika, tako da su umesto onih nano robota u međuvremenu smislili i još uvek smišljaju drugačije tehnologije, prvo za smanjenje njihovog broja, a kasnije za kontrolu onih koji im budu potrebni živi.
Zato su im one Kurcveilove vizije o simbiotičkom spoju VI sa čovekovim mozgom i kasnijem utapanju u okean kosmičke inteligencije, ili oni Dmitrijevi avatari preko kojih će se postići besmrtnost, dobrodošli za zamajavanje i opijanje naivne pastve utopijom konačne pobede nad smrću, da bi oni mogli istovremeno neometano ostvarivati svoju transhumanističku viziju. A u toj viziji njima nije stalo da čoveku pomognu da uz pomoć VI prevaziđe svoja biološka ograničenja i na karaju napravi evolutivni skok, već upravo suprotno, da ga uz pomoć onih tajanstvenih tehnologija evolutivno unazade i podvrgnu potpunoj kontroli, pretvarajući ga u poslušnog robota.
U knjizi „Singularnost je blizu” Kurcveil je prepričao jedan kratak razgovor o religiji, koji je vodio sa svojim velikim prijateljem Bilom Gejtsom. Razgovarajući o novoj religiji bez lidera, to jest sveštenstva, koja bi se rodila nakon što se 2045. dostigne ona tačka singulariteta, na kojoj će se mašinska i ljudska inteligencija stopiti, Gejts je upitao Kurcveila: „Da li ima Boga u toj religiji?” Kurcveil je odgovorio:
„Još ne, ali biće ga. Nakon što sa inteligencijom zasitimo materiju i energiju u univerzumu on će se probuditi, postati svestan i uzvišeno inteligentan. To je jedini način na koji ja mogu zamisliti Boga.”
Dvadesetak godina kasnije, one religije čiji vernici još uvek veruju u Boga, i ne pada im ma pamet da se pitaju da li on postoji, se polako napuštaju, pa čak i zakonom zabranjuju, dok još uvek nema nagoveštaja da bi ona najnovija, transhumanistička, koja pretenduje da bude jedina, mogla ikada napustiti svoje crkveno ustrojstvo i lišiti se svojih lidera i svog sveštenstva, kojem i sam Bil Gejts pripada.
Valjda će se Bog probuditi pre 2045. i shvatiti da je đavo odneo šalu, te stvar preuzeti u svoje ruke, pre nego što veštačka inteligencija u obične artefakte pretvori i njega i proizvode njegove kreacije, koji su i bez Kurcveilovih eksponencijalno rastućih tehnologija obdareni mogućnošću da budu „besmrtni, sveznajući kosmički polubogovi”.
