Пошто човек припада врсти која непрестано тежи променама и превазилажењу сопствених ограничења Реј Курцвеил верује да је то кључно у развоју нанотехнологије која ће довести до тога да ће човек гутати мале смешне пилуле ,тзв. „јестиве компјутере“ који ће у нашем организму прикупљати податаке о стању организма,бити нека врста „био-пасворда“ омогућавајући активирање дигиталних уређаја у нашој близини, и оно што најпривлачније користиће нам у лечењу болести тако да ће сви који доживе 2040. и 2050. бити скоро бесмртни!
Да ли ће та футуристичка визија Реја Курцвеила усрећити човечанство?
Јестиви компјутери
Сан Реја Курцвеила од пре четири године о наноботовима који плове нашим крвотоком и који ће нас учинити бесмртним искорењивањем свих болести и успоравањем процеса старења, би могао постати реалност много пре него што се могло очекивати. Ник Билтон је недавно у Њујорк тајмсу писао о томе да две компаније Proteus Digital Health и HQ раде на следећој генерацији „јестивих компјутера” – малених, смештених у пилуле, које ће мо гутати, као и сваке друге пилуле, са млеком или водом. Када се те пилуле буду нашле у телу, на сцену ступају специјални сензори и трансмитери, помоћу којих ће ти јестиви компјутери моћи да раде многе чудесне ствари – од прикупљања свих могућих података о стању наших организама, играња улоге „био-пасворда” за активирање дигиталних уређаја који се налазе у нашој близини, па до најпривлачније користи, а то је лечење болести и коначно достизање бесмртности.
У интервјуу, који је тада дао часопису Computerworld, Курцвеил је изразио уверење да ће сви они који доживе 2040. и 2050. бити скоро бесмртни. Убрзани развој нанотехнологије ће довести до тога да ће се људска егзистенција свести на колаборацију људи и машина, тако да ће наноботови, пловећи кроз крвоток, постепено потпуно заменити крв.
То може звучати као научна фантастика, али Курцвеил још тврди да ће истраживања, која су у току, веома брзо омогућити да се комбинацијом нанотехнологије и биотехнологије лече, поред дијабетеса и гојазности, и најкомпликованије болести, као што су Алцхајмерова болест и канцер. А поред тога дошло би до скока когнитивних способности и дужине живота.
„То ће бити заиста радикални скокови”, рекао је том приликом Курцвеил, и наставио, „Реализацијом наноботова ће се елиминисати биолошке болести и старење. Ја мислим да ће већ за 20 година нанотехнологије преузети многе од наших биолошких функција. А за 30-40 година ће бити елиминисане све болести и старење. Ти наноботови ће истраживати и контролисати све наше ћелије и органе и одмах на лицу места вршити потребне поправке и корекције поремећаја који доводе до болести и старења. То ће водити до незамисливог напретка у одржавању здравља и продужетку живота”.
Наравно, људи ће страдати од природних непогода и саобраћајних несрећа, али ће већина траума бити излечива. Када се наноботови буду налазили у крви, или је чак потпуно замене, све повреде ће бити излечене тренутно, док ће се удови и остали делови тела моћи регенерисати.
Данас истраживачи са МИТ-ја већ користе нано честице да помоћу њих пребацују гене убице у борби против злоћудних карцинома. Прошлог месеца су са тог универзитета стигли извештаји да се помоћу нано технологија већ лечи канцер јајника, један од најсмртоноснијих.
Почетком године и научници са Универзитета у Лондону су саопштили да су, користећи нано технологију, овладали техником убијања канцерогених ћелија код мишева уз помоћ специјалних гена, пружајући наду за спас пацијентима који болују од неизлечивих канцера. Та техника не оштећује здраве ћелије.
Курцвеил је уверен да додавањем тих микроскопских машина у наша тела ми нећемо бити мање људи него што смо сада и што смо били пре 500 година. Он тврди да човек по дефиницији припада врсти која непрестално тежи да превазилази своја ограничења и да мења предоџбу о томе ко је он. Још откада је човек почео користити штап да дохвати грану до које није могао допрети руком, он је превазишавши себе уз помоћ оруђа почео да мења предоџбу о томе ко је он. То је права људска природа, да се стално мења.
Као што је Курцвеил тада сугерисао, једини начин да се продужи живот и искорене болести, је убацивање сићушних компјутера и сензора у наша тела, Ти компјутери ће у почетку морати да се повремено мењају убацивањем нових, као што се данас лекови у облику пилула узимају у редовним прописаним интервалима. Али у блиској будућности наноботови ће постати перманантни функционални делови наших тела.
Ти јестиви компјутери би се могли сматрати следећим логичним кораком у тренду развоја носивих дигиталних, компјутерима налик справа, само што ће у том случају те носиве справе бити унутар тела. У случају Proteus Digital Health јестивих компјутера, њима неће бити потребна ни енергија, јер ће они енергију добијати из наших тела. Бакар и магнезијум ће у интеракцији са киселинама из тела производити струју и тако представљати живе батерије. Као људска бића, ми ће мо се постепено навикавати на ту новооткривену могућност да ће компјутери, радећи унутар наших тела, прикупљати све могуће податке о нашем понашању и функционисању телесних процеса, те их размењивати са другим компјутерима и уређајима. Биће потребан још само мали напор имагинације да се прихвати та чињеница да су компјутери постали део нас и наших природних процеса.
На крају се може поставити питање да ли ће футуристичка визија Реја Курцвеила усрећити човечанство?
Могућност да ће коначно бити решен проблем лечења и старења се може чинити непроцењивом добити. Једини проблем би могла да представља приватност, јер ће податци којима ће располагати ти јестиви компјутери помоћу умрежености бити доступни свима, па и онима који би их могли злоупотребити.
Међутим, да се иза тих перспектива, осим привлачности и узгредне сумњичавости, могу крити и много страшнији сценарији, упозорио је у том интервјуу сам аутор тих визија Реј Курцвеил, скренувши пажњу да би у наредних 30 година ти наноботови могли стећи способност саморепликације, тако да би, након извесног броја циклуса репликације, они, тако умножени, могли да почну да разарају, то јест једу, тело домаћина. Ако би се то догодило, то би могао бити први случај такозване не-биолошке куге.
Тако је још 2013. године о Реју Курцвеилу и његовим футуристичким визијама писао Доминик Басулто (Dominic Basulto), дигитални мислилац и електронски уметник. Поменути интервју који је Реј дао часопису Computerworld је из 2009.
Наставак снова
Он је до 2015, настављајући са својим футурисањем, предвидео да ће до 2030. наноботови спојити људски ум са компјутерима у облаку, тако да ће се наши умови практично физички спојити са интернетом. Баш као што бежичним мрежама данас можемо, спајањем са серверима из облака, хиљадама пута појачати дејство наших комуникацијских справа, као што је паметни телефон, тако ће мо ускоро моћи појачати и проширити дејство и способности наших мозгова.
Он је тада веровао да нас нанотехнологија неће учинити мање људима, него управо супротно, да ће наноботови појачати не сами нашу интелигенцију, него нас и емоционално усавршити.
До 2030. ће такођер бити могућа и реинкрнација, тако што ће се уз помоћ наноботова извлачити памћење из човековог мозга, омогућавајући да се након нечије физичке смрти створи реинкарнирана дигитална верзија те мртве особе.
Свакако да је најважнија година за Курцвеила 2045, када би требало да се оствари оно што футуристи називају „сингуларност”, а то је тачка на којој ће вештачка интелигенција у потпуности превазићи човека, који неће више бити способан да прати развој технологије, што ће његов живот неповратно променути.
Једна од главних последица сингуларности биће могућност учитавања целокупног људског ума из мозга у компјутер, укључујући и свест. У томе је Курцвеила подржао и легендарни Стивен Хокинг, који је сматрао да људски мозак представља програмирани компјутер, те га је стога теоријски могуће копирати на обичан компјутер и тако омогућити неки облик продуженог живота након физичке смрти.
Ако се наш ум учита у уверљиву виртуелну стварност, онда би и наше тело требало да постане виртуелно. „Виртуелна тела ће бити веома детаљна и уверљива попут стварних. Биће нам потребна тела, јер нам је интелект усмерен према телу, али то неће требати да буде биолошко, осетљиво тело, које је подложно кваровима”, тврдио је тада Курцвеил. То „виртуелно” тело ће човеку пружити само осећај правог тела, попут ликова у видео игри.
Ко је у ствари био Реј Курцвеил?
Родио се 12. фебруара 1948. од секуларних јеврејских родитеља, који су из Аустрије емигрирали у Њујорк пред сами почетак Другог светског рата. Као петогодишњи дечак одлучио је да буде проналазач. Као што ће се касније показати, постаће заиста проналазач, али и футуриста, то јест предсказивач будућности. Са 7 година конструисао је роботско луткарско позориште и роботску игру. Компјутерима се почео бавити са 12 (1960), када је у читавом Њујорку било само десетак компјутера. Тада је сам правио рачунске уређаје и статистичке програме. Са 14 година написао је чланак у којем је разрадио своју теорију неокортекса.
Током средње школе, док је седећи зурио у школске уџбенике, мисли су му лутале по пројектима који су се ројили у његовој глави. Ујак, инжењер који је био запослен у Беловим лабораторијама, га је тих година подучавао основама компјутерске науке, тако да је 1963. као петнаестогодишњак направио свој први компјутерски програм. Он је направио софтвер за препознавање узорака са којим је анализирао радове класичних композитора, на основу чега је успео да сам синтетише своје сопствене мелодије у сличним стиловима. Као седамнаестогодишњак се 1965. појавио на CBS телевизији где је у специјалној емисији одсвирао на клавиру композицију коју је компоновао компјутер, који је он сам конструисао.
Белој кући код председника Линдона Џонсона 1965. године)
Још као средњошколац био је повезан са тадашњим водећим научницима и пионирима на пољу вештачке интелигенције, Марвином Минским (Marvin Minsky) са МИТ-ја и Френком Розенблатом (Frank Rosenblatt) са Корнела, повремено их и посећујући. Касније ће 1970. дипломирати компјутерске науке на МИТ-ју, бивајући читаво време студија у блиској вези са Марвином Минским. Током студија ће 1968. основати властиту компанију, која ће се бавити помагањем студентима у проналажењу одговарајућих колеџа, а коју ће убрзо продати и на томе зарадити данашњих $750,000. 1974. ће основати другу компанију Kurzweil Computer Products, која ће се бавити израдом програма за оптичко препознавање слова. Истраживања на тим програмима ће га одвести до конструкције синтисајзера за претварање текста у звук, помоћу којег би и слепи могли да читају. Курцвеил ће и ту компанију ускоро продати, и то чувеним Ксероксу (Xerox), који ће га запослити као консултанта, на чему ће бити ангажован све до 1995.
Осамдесетих година ће Курцвеил своју стваралачку и предузетничку енергију усмерити ка електронској музичкој технологији. Након сусрета са Стиви Вондером 1982, који му се жалио да тадашњи музички синтисајзери производе веома лошу репродукцију звука традиционалних инструмената, Курцвеил се бацио на посао и конструисао нову генерацију синтисајзера, способних да скоро савршено имитирају стварне музичке инструменте. Тиме ће се бавити нова компанија Kurzweil Music Systems, коју је основао исте године. Две године касније, 1984. ће та компанија избацити на тржиште ту нову генерацију синтисајзера познату под именом Kurzweil K250. Ту компанију ће 1990. такођер продати корејској компанији Young Chang, коју ће 2006. преузети Hyundai. Следеће 2007. ће га корејски гигант запослити као главног менаџера за стратешке операције.
У међувремену Курцвеила није прошла манија оснивања компанија. 1996. је основао компанију Kurzweil Educational Systems, (KESI), са којом ће се поново вратити истраживању препознавања узорака, али овога пута да би помогао не само слепима, него и онима са неуролошким поремећајима. Та компанија ће током деведесетих лансирати два образовна софтвера Kurzweil 1000 и Kurzweil 3000, пре него што ће и ту компанију, по већ устаљеном обичају, продати. Да би одмах затим основао компанију Medical Learning Company.
за технолошка достигнућа од председника Била Клинтона)
Крајем деведесетих је померио своје истраживачко тежиште ка инвестицијама. 1999. је основао свој први хеџ фонд (hedge fund) под називом “FatKat” (Financial Accelerating Transactions from Kurzweil Adaptive Technologies), са крајњим циљем да унапреди способност инвестиционог софтвер програма вештачке интелигенције, која управља хеџ фондом, да лакше и брже препознаје узорке у флуктуацији валута и трендове у мењању власништва над деоницама. У својој књизи „The Age of Spiritual Machines: When Computers Exceed Human Intelligence” (Доба спиритуалних машина: Када ће компјутери превазићи људску интелигенцију) из 1999, је изразио уверење да се из људске еволуције може закључити да ће једног дана људи неизоставно произвести машине које су интелигентније од њих. А такођер је тврдио да ће сходно томе компјутери бити далеко супериорнији од највећих финансијских умова у доношењу профитабилних инвестиционих одлука.
Децембра 2012. године чувени Гугл је, на инсистирање ко-оснивача Ларија Пејџа, запослио Курцвеила, и то не као консултанта, него као стално запосленог, да руководи пројектима који се баве учењем машина и процесуирањем језика или краће речено, вештачком интелигенцијом. Захваљујући неколико наредних година проведених на том радним месту појавиће се они изуми, као што су, Гугл наочаре и директна говорна комуникација између човека и електронских уређаја.
Из свега наведеног није тешко закључити да је Курцвеил бавећи се проналазаштвом истовремено био опседнут футуристичким визијама, и то искључиво предвиђајући будући развој технологија и њихов утицај на човеков живот, трудећи се да својим проналасцима та своја предвиђања учини остварљивим. Није на одмет напоменути да су се нека од његових веома важних раних предвиђања из осамдесетих остварила. У првом реду интернет, који је тада у свом примитивном облику био доступан само војсци, великим корпорацијама и истраживачким центрима. Он је предвидео да ће интернет просто експлодирати и да ће сваки човек имати приступ разним базама података и изворима свих могућих врста информација и да ће, што је још важније, бити бежични. Затим је тада предвидео данашње паметне телефоне и таблете, на што су тадашњи критичари вртели прстима на слепоочницама. И на крају је предвидео да ће компјутер ускоро победити најбољег шахисту света, што се и догодило 1997, када је Гари Каспаров изгубио од компјутера званог Deep Blue.
Реј Курцвеил је члан Проналазачке куће славних, Националне академије за инжењеринг, добитник Националне медаље за технологију и носилац 21 почасних доктората. Имао је до сада част да буде примљен у аудијенцију код три америчка председника. Медијски гигант PBS га је уврстио међу 16 „револуционара” проналазача, који су у последња два века стварали Америку. А магазин Inc. га је ставио на осмо место на листи најфасцинантнијих предузетника у Сједињеним државама и још га прогласио „правим наследником Едисона”.
Реј Курцвеил као пророк
Можда се најконтраверзнијим Курцвеиловим предвиђањем може учинити оно о сингуларности, са којим се детаљно бавио у књизи „The Singularity Is Near” (Сингуларност је близу), која је објављена 2005. Према његовом познатом закону „law of accelerating returns” (закон убрзавајућег прираштаја), технологије, као што су компјутери, генетика, нанотехнологија, роботика и вештачка интелигенција развијају се експоненцијалном брзином, тако да ће неминовно једног дана достићи тачку сингуларитета на којој ће машинска интелигенција постати далеко моћнија од човека, и то не само од једног човека, него од читаве људске расе. Он предвиђа да ће та интелигенција зрачити читавим универзумом све док га потпуно не прожме. Сингуларност је такођер тачка на којој ће се машинска и људска интелигенција стопити. То ће се, као што је речено, догодити 2045.
Бил Гејтс је у свом коментару о тој књизи рекао: „ Реј Курцвеил је најбоља особа коју ја знам у предвиђању будућности вештачке интелигенције. Његова интригантна нова књига предвиђа будућност у којој ће нове информатичке технологије тако далеко и тако брзо напредовати да ће омогућити човечанству да превазиђе своја биолошка ограничења – трансформишући наше животе на начин који још не можемо замислити”.
Узимајући у обзир стваралачки опус Реја Курцвеила, његову опседнутост машинама и технологијама, те његове визије хумане трансгресије и симбиотичког стапања човека и вештачке интелигенције у нераздвојиву целину, он се без претенциозности може назвати гуруом и пророком нове религије трансхуманизма. Са тим се сигурно сложила већина главних промотера и протагониста такозваног „хајтек” сектора из калифорнијске Силиконске долине, чија предузетничка идеологија почива на вештачкој интелигенцији и њеној темељној улози у трансформацији човека у продужену руку машине отеловљене у дигиталној технологији. Стога и не чуди импресионираност Била Гејтса, свакако најеминентнијег представника тог покрета, Курцвеиловом појавом и његовим пророчанском визијама, а који је и сам изникао из тог миљеа.
Да та религија, као и све остале религије, поседује спиритуалну и езотеријску димензију тврди Егил Аспрем, професор историје религија на Универзитету Стокхолм, специјализован у езотеризму, историји магије, алтернативним спиритуалностима и релацији између езотеризма и науке, у свом трактату под насловом: „The Magus of Silicon Valley: Immortality, Apocalypse, and God Making in Ray Kurzweil’s Transhumanism” (Мађионичар из Силиконске долине: Бесмртност, апокалипса и креација Бога у трансхуманизму Реја Курцвеила).
Он сматра да трансхуманизам дели кључне концептуалне елементе са такозваним езотеријским струјама, те да те сличности нису случајне, већ да потичу из прометејске „дубоке структуре”, која се протеже кроз већи део западне интелектуалне историје и која је дошла до изражаја у езотеријским струјама и трансхуманистичком покрету. У том смислу се Курцвеилове трансхумане амбиције могу сматрати технологизацијом дискурзивних чворова асоцираних са езотеризмом, од којих су кључни потрага за бесмртношћу, преображај света и креација богова.
Шта је у ствари трансхуманизам? То је радикални утопијски покрет, чији је циљ развој и примена технологија за унапређивање и побољшање човека, а који је заснован на претпоставци да човечанство поседује моћ да превазиђе своја биолошка ограничења, те да је таква трансцеденција пожељна и чак потребна за дугорочни опстанак. Оруђа за превазилажење биологије и достизање истинских потенцијала се налазе у новим технологијама, као што су биотехнологија, нанотехнологија и вештачка интелигенција. Неспутано кориштење тих технологија се сматра авенијом која води тоталној слободи и преображају у врсту бесмртних, свезнајућих космичких полубогова.
Термин, трансхуманизам, први је пао на памет Џулијану Хакслију, унуку „Дарвиновог булдога” Томаса Хенрија Хакслија и брату писца и творца футуристичких дистопија Алдоса Хакслија. Он је у једном свом есеју из 1957. написао: „Људска врста може, ако жели, да превазиђе себе – не само спорадично, кроз појединце, већ у целости, као човечанство. Треба нам име за ово ново веровање. Можда ће трансхуманизам служити: човеку да остане човек, али превазилазећи себе, уочавајући нове могућности како за себе, тако и за своју људску природу”.
У податцима да је Џулијан, креатор термина трансхуманизам, био први директор UNESCO, председник Британског еугеничког друштва и први председник Британске хуманистичке асоцијације, назире се не само иронија, него и улога коју ће то веровање играти у деценијама након његове смрти 1975. године.
Трансхуманизам ће се претворити у прави друштвени покрет крајем осамдесетих прошлог века оснивањем првих институција и часописа, њему посвећених. 1986. је основан Foresight Institute, 1991. Extropy Institute, крајем деведесетих The World Transhumanist Association, а 2000. Singularity Institute. 1988. је почео да излази часопис Extropy: The Journal of Transhumanist Thought, а 1998. the Journal of Transhumanism. Мада се трансхуманистички покрет проширио по читавом свету, гравитациони центар је остао у Силиконској долини, јер су идеолошки, политички и спиритуални идеали трансхуманизма имали најплодније тло за развијање и раст у језгру америчке „хајтек” индустрије.
У центру тог миљеа неприкосновено је стајао Реј Курцвеил, који ће 2008. бити ко-оснивач Singularity University, заједно са већ поменутим Гугловим CEO Лари Пејџом. Локација универуитета много говори о његовој важност и будућем утицају. Био је лоциран на South Bay, врата до врата са NASA Ames Research Center, а неколико блокова од the Googleplex-аи Stanford University-ија.
Универзитет је имао образовну и саветодавну функцију, утемељену на Курцвеиловим идејама, да образује, инспирише, и обогаћује знањем лидере, како би им помогао у примени експоненцијално развијајуће технологије у борби са огромним изазовима са којима је суочено човечанство. Фокусирањем на привлачење под своје окриље будућих бизнис лидера и иноватора из читавог света, генерације веома утицајних индивидуа су тако биле изложене утицају Курцвеилових идеја.
Основни постулати нове религије
Након што се 2045. достигне она тачка сингуларитета, и када дође до експлозије интелигенције која је до тада, захваљујући вештачкој интелигенцији, експоненцијално расла, та супер-интелигентна ВИ неће бити скривена на неком тајном месту, у некој скривеној истраживачкој подземној лабораторији. Она ће бити створена и похрањена у разгранатој мрежи нанобота и истовремено уграђена у људске организме, повезујући наше индивидуалне мозгове, како међусобно, тако и са целим светом. Ти унапређени људи 2045. неће имати само телепатске способности, већ и могућности да, уколико то пожеле, међусобно комплетно споје личности и меморије, формирајући такозвани „колективни ум кошнице.”
Када се то догоди свет ће заувек и неповратно бити промењен. Курцвеил сматра да ће свестан облак молекуларних машина, у шта ће се човечанство претворити, започети трансформацију и преуређивање материје од које је сачињена наша планета. На крају ће сва материја и енергија соларног система постати део ширеће мреже интелигенције. Све оно што нас окружује ће се трансформисати у један огромни мозак. Материја ће постати интелигентна, свесна и прожета духом. Ширећи се експоненцијално тај процес ће обухватити и галаксију, док се на крају читав универзум не пробуди. Интелигенција и свест су судбина универзума, а месијанска улога човечанства је да то омогући.
Као што је у мањој или већој мери случај у свим религијама, суочавање са смрћу, те покушаји да се пронађе начин како да се она избегне, представља и у трансхуманистичкој религији једну од главних тема. За разлику од већине религијских система у којима се тело третира као носач оног важнијег спиритуалног дела бића, за трансхуманизам тело представља онај суштински део, те му се сходно томе придаје далеко већи значај. Трансхуманисти се згражавају над праксом осталих религија, чије доктрине телу не придају баш велики значај, и то како његовој дужини, тако и начину на који га третирају након смрти, тако да га или закопавају у земљу, или спаљују. За њих тело садржи суштинске информације уз помоћ којих би се применом поменутих технологија требала постићи бесмртност. Уништавањем тела губи се заувек могућност његове касније реанимације.
Због тога, према трансхуманистичкој доктрини, телу, то јест животу, треба омогућити што дуже трајање, и то не само у живом стању, него и у мртвом. Док је тело живо треба му живот продужити, било уз помоћ начина живота – вежбама, дијетама, саплементима, или применом садашњих и будућих технологија, као што су генске терапије, и нанороботи, који ће изнутра, интравенозно вршити интервенције и поправке делова тела. Познато је да се Курцвеил хвалио да редовно у своје тело убацује 200 различитих саплемената. А након што тело умре, онда би га требало сачувати, или целог, или барем неке делове, у дубоко замрзнутом стању, применом криогеничких поступака, како би се касније уз помоћ оних футуристичких технологија оживело и уклопило у симбиотичку коегзистенцију са вештачком и космичком интелигенцијом.
Док се потрага за бесмртношћу може сматрати уобичајеном карактеристиком трансхуманистичке религије, дотле се контакт са већ умрлим, као и његово ускрснуће још увек сматра јеретичким. Курцвеилова идеја о томе како се то може постићи, чак и када тело није очувано, ослања се искључиво на вештачку интелигенцију и моћ компјутера. По њему људски ум представља алгоритам за преопознавање узорака и да су карактеристике индивидуалних умова – њихово знање и особености, резултат специјалне врсте података уз помоћ којих алгоритам врши прорачун.
Тај поглед, који је у супротности са класичном когнитивном науком, ставља алгоритам у центар, умањујући улогу биолошког ткива мозга и нервног система, које своди на обичну подлогу, игноришући тако у потпуности еволутивне и развојне процесе, има барем две важне импликације. Прво, да би људски умови, у принципу, могли радити једнако добро и на бази силикона; и друго, да би се људски умови могли реплицирати копирањем података између појединих „уређаја”, као што се копирају „фајлови” са једног компјутера на други. На тај начин би се два централна филозофска проблема – природа ума и личног идентитета, свела на обични инжењеринг.
Курцвеил се нада да ће једнога дана бити у могућности да комуницира са човеком који је давно умро, првенствено мислећи на свог рано преминулог оца, јер, ум је информација, а информација никада не умире. Када технологија ВИ буде довољно напредовала, све што треба учинити да би се мртва особа поново родила у електричним колима компјутера, је да се машински алгоритам нахрани довољним бројем података о њој. Следећи Рејово размишљање, када су те информације синтетизоване од стране алгоритма и отеловљене у медију једног аватара, конверзација са „другом страном” ће бити исто тако реална као она коју успостављају они спиритуални медијуми. У оба случаја комуникација неће бити у потпуности перфектна и само фрагменти умрле особе ће се назрети кроз вео. Али ти фрагменти ће представљати директан континуитет са умрлим, а у медијуму ће се отеловити његова личност.
Трансхуманистички аватари
Један од Курцвеилових најамбициознијих следбеника, који припада подмладку сингулариста, је млади руски милијардер Дмитриј Итсков. Он је сасвим озбиљно прихватио предвиђање о долазећем сингуларитету 2045. године, те је одлучио да добар део свога богатства уложи у пројекат физичке бесмртности који ће се реализовати кроз кибернетска тела звана „аватари”. Први прототипови аватара би функционисали на принципу даљинског, преко мозга контролисаног, компјутерског интерфејса, са каснијом трансплантацијом мозга и уградњом свести, користећи сличну метафизику ума Курцвеиловог информацијског концепта. Након што би се достигла тачка сингуларитета аватари би се претворили у полиморфна тела састављена од ројева наноробота.
Дмитриј Итсков је фебруара 2011. основао непрофитну организацију „The 2045 Initiative” којој су се придружили најбољи руски специјалисти у области неуронског интерфејса, роботике, вештачких органа и система. Али Итсковљева визија је много шира од конструкције аватара. Он верује да ће достизање сингуларитета неминовно утицати на спиритуалност, па и политику. У том смислу он је замислио да један од главних циљева Иницијативе 2045 буде да се уз помоћ трансхуманистичке револуције омогући премоштавање јаза између технологије са једне стране и политике, културе, етике и спиритуалности са друге.
У пракси то је значило покушај лобирања у циљу подршке од стране еминентних спиритуалних ауторитета. У тим настојањима је имао итекакавог успеха, јер га је Далај Лама примио у његовом седишту у Дарамшали 2012. године, што је овековечено пригодном заједничком фотографијом на којој Далај Лама и Дмитриј Итсков држе постер пројекта Аватар.
Након тога Иницијатива 2045 је организовала две међународне конференције, једну у Москви 2012, а другу у Њујорку 2013. Док је на московском скупу било присутно само неколико не тако познатих имена из света спиритуализма и духовности, дотле се у Њујорку појавио и сам Реј Курцвеил. Поред њега био је присутан и амерички квантни физичар индијског порекла Амит Госвами, аутор неколико култних књига, као што су „Физика душе” и „Самосвесни универзум”, у којима је покушао да уз помоћ закона квантне физике објасни спиритуалне феномене. Затим ту су била још два еминентна теоретичара квантне свести, нобеловац Роџер Пенроуз и Стјуарт Хамероф. И на крају највећи амерички популаризатор тибетанског будизма Роберт Турман, који је том приликом одржао предавање на тему: „Спајање нашег кибернетског и суптилног тела”.
Бог као артефакт
Као што се види трансхуманистичка религија, као и све религије, има свога пророка, па би се чак могло рећи и своје јеванђелисте, затим своју доктрину, своју спиритуалистичку, али и утопијску димензију и на крају и своје вернике. Њени пророци и јеванђелисти, као што то обично бива са религијама, својим идејама, идеалима, врлинама, те начином како су живели, представљају инспирацију и путоказ тренутним верницима, али и рекламу за оне потенцијалне. Ти идеали су углавном тешко остварљиви, али за будуће следбенике довољно изазовни да им се посвете, најчешће управо захваљујући ауторитету пророка и јеванђелиста, који стоје иза њих, а не цркве, уколико се религија институционализује.
Црквама, које углавном раде на комерцијалним принципима, је обично више стало да под своје скуте привуку што бројнију паству, него до тога да ли су идеали и визије пророка њихове религије заиста остварљиви. Нешто се слично догодило и са црквом трансхуманизма, наравно, ако се прихвати прилично очиигледна чињеница да би се онај озлоглашени Светски економски форум, познатији као WEF, могао сматрати институционализованим отелотворењем трансхуманизма, то јест његовом црквом. То је чак и више него очигледно, поготову за оне који су пажљиво пратили активности те организације последњих деценија, јер се трансхуманизам веома често спомиње у јавним иступима његових челника, као и у документима са њихових скупова, тако да се лако може извући закључак да он представља кључну и везивну компоненту оног њиховог стратешког пројекта званог Четврта индустријска револуција, али и оног опскурног „Великог ресета”.
Врховни поглавар или „папа” трансхуманистичке цркве, отеловљен у лику Клауса Шваба, заједно са својим главним кардиналом задуженим за доктринарна и стратешка питања, отеловљеним у лику Јувала Ное Харарија, су сигурно добро пратили активности пророка Реја Курцвеила, поготову његове визије и пророчанства, али се нису баш превише обазирали на њихове детаље, јер су они, као уосталом и сви њихови претходници, у својим главама имали зацртане другачије визије. Те визије ће постати јасније крајем друге деценије XXI века са финалним припремама и реализацијом добро испланиране пандемије зване Ковид.
Свакако да се није случајно десило да је она на почетку поменута компанија за производњу оних јестивих нано-компјутера Proteus Digital Health 2019. запала у финансијске проблеме и убрзо банкротирала. А оно Курцвеилово пророчанство да ће до 2020. све болести бити искорењене, не само да се није остварило, него ће се током пандемије, уз помоћ нове генерације вакцина и ко зна каквих још технологија, на оне старе натоварити многе нове болести, и то много опасније и смртоносније. Врховно свештенство трансхуманистичке цркве није марило за здравље и лечења њихових поданика, тако да су уместо оних нано робота у међувремену смислили и још увек смишљају другачије технологије, прво за смањење њиховог броја, а касније за контролу оних који им буду потребни живи.
Зато су им оне Курцвеилове визије о симбиотичком споју ВИ са човековим мозгом и каснијем утапању у океан космичке интелигенције, или они Дмитријеви аватари преко којих ће се постићи бесмртност, добродошли за замајавање и опијање наивне пастве утопијом коначне победе над смрћу, да би они могли истовремено неометано остваривати своју трансхуманистичку визију. А у тој визији њима није стало да човеку помогну да уз помоћ ВИ превазиђе своја биолошка ограничења и на карају направи еволутивни скок, већ управо супротно, да га уз помоћ оних тајанствених технологија еволутивно уназаде и подвргну потпуној контроли, претварајући га у послушног робота.
У књизи „Сингуларност је близу” Курцвеил је препричао један кратак разговор о религији, који је водио са својим великим пријатељем Билом Гејтсом. Разговарајући о новој религији без лидера, то јест свештенства, која би се родила након што се 2045. достигне она тачка сингуларитета, на којој ће се машинска и људска интелигенција стопити, Гејтс је упитао Курцвеила: „Да ли има Бога у тој религији?” Курцвеил је одговорио:
„Још не, али биће га. Након што са интелигенцијом заситимо материју и енергију у универзуму он ће се пробудити, постати свестан и узвишено интелигентан. То је једини начин на који ја могу замислити Бога.”
Двадесетак година касније, оне религије чији верници још увек верују у Бога, и не пада им ма памет да се питају да ли он постоји, се полако напуштају, па чак и законом забрањују, док још увек нема наговештаја да би она најновија, трансхуманистичка, која претендује да буде једина, могла икада напустити своје црквено устројство и лишити се својих лидера и свог свештенства, којем и сам Бил Гејтс припада.
Ваљда ће се Бог пробудити пре 2045. и схватити да је ђаво однео шалу, те ствар преузети у своје руке, пре него што вештачка интелигенција у обичне артефакте претвори и њега и производе његове креације, који су и без Курцвеилових експоненцијално растућих технологија обдарени могућношћу да буду „бесмртни, свезнајући космички полубогови”.
