Na mestu gde su nastale tri najveće svetske monoteističke religije nastao je pre šeset godina fenomen Kululam – muzička harmonija koju su osmislila tri Izraelca, uz pomoć koje je moguće grupu sastavljenu od potpuno različitih ljudi dovesti u savršeni sklad i jednozvučje, tj. da inspirišu harmoniju među svim ljudima sveta, harmoniju čitavog čovečanstva, i da je šire van izraelskih granica, po čitavom svetu. Neki predviđaju da to znači da je čovečanstvo konačno dospelo na prag nekog novog „mračnog doba“, sličnog onom koje se dogodilo u „mračnom” srednjem veku, kada su muslimani, hrišćani i Jevreji živeli na Pirinejskom poluostrvu pod arapskom okupacijom puna tri veka u potpunoj harmoniji. Oni također poručuju da to znači, kao što se kaže u pesmi „Jednog dana“ iz tog projekta ispevanoj u Haifi 14. februara 2018. godine: da neće više biti ratova, da će deci ponovo biti dozvoljeno da se igraju, da nikada više neće biti ubijana i da će im biti dozvoljeno ne samo da se igraju, nego i da se rađaju.
Reč kululam nastala je kombinacijom nekoliko reči koje se u obliku slogova pojavljuju u njoj, a u kojoj se također tokom njenog izgovaranja naslućuje srednjeistočno cvrkutanje nalik izražavanju radosti – „koolooloo”. Da bi se naslutila i simbolika koja se u njoj krije svakako da je potrebno naglasiti da je u toj reči sadržana hebrejska reč „kulam“, koja znači „svi”, a u kojoj se skriva još jedna hebrejska reč „olam“, koja znači „svet”. A ono „kool” na početku je ona kratka žargonska poštapalica ili uzvik iz engleskog jezika, koja se obično upotrebljava u prilikama i situacijama kada se žele u trenutku ushićenja na kratak i upečatljiv način izraziti prijateljska osećanja prema nekoj osobi ili entuzijazam prema nekoj ideji ili projektu.
To su sve imali u vidu trojica Izraelaca Or Tajčer, Ben Jafet i Mišal Šahaf (Or Taicher, Ben Yaffet and Michal Shahaf), kada su započeli svoj projekat, koji su krstili sa tom reči kompleksnog i višeslojnog značenja. A osnovna ideja tog projekta je muzika, za koju su smatrali da poseduje jedinstvenu sposobnost da okupi i zbliži ljude koji potiču iz različitih životnih miljea. Čvrsto su verovali da, kroz magičnu moć muzike, ljudi različitog porekla, stepena obrazovanja, položaja u društvu, i koji pripadaju čak i različitim kulturama i religijama mogu, okupljeni zajedno kroz pevanje na katarzičan i emotivan način osetiti onu suptilnu sponu koja ih povezuje i čini neraskidivom i jedinstvenom celinom.
I da na taj način pokažu kako se jednostavnim rasporedom različitih zvukova, stopljenih u jednom trenutku vremena, stvara elegantno i veoma efikasno oruđe uz pomoć kojeg je moguće grupu sastavljenu od potpuno različitih ljudi dovesti u savršeni sklad i jednozvučje.
Ali glavna ideja, koju su Or Tajčer, Ben Jafet i Mišal Šahaf imali u svojim glavama kada su osnovali pokret Kululam, je da se to kreativno i kolabirativno muzičko iskustvo iskoristi ne samo za ojačavanje kolektivnog duha i društvenog tkiva malih i izolovanih zajednica, nego da tom muzičkom harmonijom inspiriše harmoniju među svim ljudima sveta, harmoniju čitavog čovečanstva.
Kada su se aprila 2017. Or, Ben i Mišal udružili u pokušaju da na originalan i nesvakidašnji način ponovo povežu u to vreme prilično podeljeno i antagonizovano izraelsko društvo, nisu verovatno ni sanjali u šta će se sve to na kraju pretvoriti. Ideja da se to učini uz pomoć muzičkog ritma i pesme, čiji je inicijator bio Ben Jafet, inače muzičar i dirigent po vokaciji, nakon što je prožela sve segmente izraelskog društva, neočekivano brzo se, probivši religijske i etničke barijere, proširila na sve konfesije. Da bi se, na njihovo veliko iznenađenje nastavila širiti van izraelskih granica, po čitavom svetu, na sve kontinente. Tako da su bili primorani da napuste svoje profesionalne karijere i potpuno se posvete projektu Kululam, koji se pretvorio u globalni fenomen.
Prva velika spektakularna multietnička, multiverska i višejezična Kululam predstava odigrala 14. februara 2018, nepunu godinu dana od početka projekta, u Haifi, kada se okupilo 3,000 Izraelaca koji se prethodno nisu poznavali, i koji su u ritualnom transu, dirigentski vođeni od strane Bena Jafeta pevali na tri jezika, engleskom, hebrejskom i arapskom, pesmu Jednog dana (One day), američkog repera Matisjahua (Matisyahu).
Jednog dana, jednog dana, …….
Ponekad ležim na mesečini,
Zahvalan bogu što dišem.
Molim ga da me ne uzima još,
Jer ima razloga što sam ovde.
Ponekad se gušim u suzama,
Ali ne dozvoljavam da izgubim veru.
Čak i kada sam okružen negativnostima,
Ja znam da će se jednog dana sve preokrenuti.
Jer, čitavog života sam čekao,
I molio sa da ljudi kažu,
Da mi nećemo da se međusobno borimo,
Da neće više biti ratova,
I da će se naša deca ponovo igrati.
Jednog dana, jednog dana, …….
14. juna te iste 2018. godine, na samom kraju muslimanskog verskog praznika ramazanskog Bajrama, u ponoć, među zidinama Davidovog hrama u starom Jerusalemu okupilo se 800 vernika, pripadnika sve tri konfesije, uključujući i crkvenevelikodostojnike, da zajedno, upražnjavajući Kululam ritual pevanja legendarne pesme Jedna ljubav (One love), Boba Marlija, na engleskom, hebrejskom i arapskom, pokažu na simboličan i upečatljiv način kako različite religije mogu služiti i kao mostovi ka ljubavi, toleranciji i milosrđu.
Kululam u Johanezburgu i Južnoj Africi 14. oktobra 2018.
Kululam u Sao Paolu 3. decembra 2019
Kululam u Parizu 13. novembra 2022.
Kululam u Los Anđelesu 15. decembra 2022.
Kululam verzija pesme „Jednog dana” je bila odabrana od strane UNESKO i Evropske radio unije da bude na Svetski dan radija emitovana istovremeno na preko 2,000 radio stanica širom sveta u slavu dijaloga, tolerancije i mira. To se dogodilo tačno jednu godinu i jedan dan nakon onog istorijskog Kululama, kada se u Haifi okupilo 3,000 različitih ljudi da otpevaju „Jednog dana” na tri različita jezika. Sve se to na neki čudan, i ko zna od koga sinhronizovan način, događa u nadi da će „Jednog dana” svakog dana u celom svetu vladati mir.
Neodoljiva simbolika
Možda na kraju ne bi bilo na odmet skrenuti pažnju na neku čudnu simboliku koja se krije u fenomenu Kululam. Taj fenomen je nastao tačno na mestu na kojem su nastale tri najveće svetske monoteističke religije. Ne bi se također bilo na odmet prisetiti da su pripadnici i sledbenici tih religija tokom onog takozvanog mračnog srednjovekovnog doba živeli na Pirinejskom poluostrvu, u današnjoj Španiji, koje je tada bilo pod arapskom okupacijom, puna tri veka u miroljubivoj koegzistenciji, ispunjenoj međusobnim uvažavanjem, tolerancijom i ljubavi.
A onda je došla renesansa, zatim prosvetiteljstvo i sa njim razne vrste prosvetljenja, koji su sa sobom doneli ratove, prvo one religijskom netrpeljivošću inspirisane krstaške, zatim međuetničke, međudržavne, građanske, pa na kraju i dva svetska. Osim ratova doneli su i ostala prateća moralna zla, kao što su mržnja, isključivost, zavist i prezir prema svima onima koji se od strane nekih otuđenih autoriteta proglase manje vrednim i nedostojnim postojanja.
Možda ta simbolika, koju sa sobom donosi fenomen Kululam, krije u sebi i nagoveštaj da je čovečanstvo konačno dospelo na prag nekog novog „mračnog doba”, u kojem će ponovo, kao onomad na Pirinejskom poluostrvu, procvetati tolerancija, međusobno uvažavanje i što je najvažnije, jedinstvo među razjedinjenim ljudima, podeljenim u religije, plemena, narode i nacije. I da će, kao što kaže refren iz one pesme „Jednog dana”, ispevane u Haifi 14. februara 2018, deci ponovo biti dozvoljeno da se igraju, da nikada više neće biti ubijana i da će im biti dozvoljeno ne samo da se igraju, nego i da se rađaju.
Ta simbolika Kukulama bi još mogla da pomogne zabludelom čovečanstvu da konačno shvati ko su Jevreji. Da shvati da oni nemaju nikakve veze sa cionizmom i Cionistima, koji ih više od jednog veka vešto i perfidno glume, na štetu i žalost ne samo Jevreja, nego i čitavog čovečanstva.
Logistika iz hiperdimenzije
A autor ove priče je shvatio da se njene simbolike tu ne završavaju kada je u jedno rano popodne u jednoj od onih bezbroj kišnih šuma, koje su se poput nekog pobedničkog oreola nanizale duž Zapadne obale Pacifika, ugledao buket borovih gljiva – pine mushroom, kako ih tamo zovu. U istom trenutku mu je bilo jasno da se radi o nekoj poruci, umotanoj u simboliku, koju je trebalo dokučiti. Jer, to se dogodilo istog dana kada mu je palo na pamet da napiše ovu priči i kada je u samu zoru započeo pisanje. Pogotovu što se u buketu nalazilo šest gljiva, koliko ih je izbrojao nakon što ih je pažljivo i gotovu u transu ritualno ubrao. Ta gljiva predstavlja jedno od najvećih prirodnih bogatstava tog kraja i nenadmašna je što se ukusa tiče, a još više mirisa kada se ubere. On se više od 40 godina druži sa gljivama, uživajući u njihovoj lepoti, a još više u ritualu taraganja i branja, ali takvo čudo nikada do tada nije doživeo – šest prekrasnih gljiva u jednom buketu. Kada ih je kasnije izvagao težile su dva ipo kilograma.
Kada je uveče nastavio sa pisanjem priče bilo mu je sasvim jasno da je taj buket borovih gljiva morao biti povezan sa pričom, te da je čak bio i njen, možda i najvažniji deo. Bila je to poruka upućena, odakle bi drugo, nego iz samog centra vaseljene. Iz one tačke u kojoj počiva ona kosmička inteligencija, koju mnogi nazivaju bogom. A ima i onih koji veruju da je svako ljudsko biće, onim svojim nematerijalnim delom, neraskidivi deo te inteligencije, čega oni uglavnom nisu svesni tokom onih delova svojih večnih života koje provode utelovljeni, samo ponekad intuitivno naslućujući tu veliku tajnu, možda i najveću u čitavom univerzumu.
Taj deo priče o čudesnom buketu gljiva dogodio se u brdima iznad grada Sišelta (Sechelt) na Obali sunčevog sjaja (Sun Shine Coast). A gde bi se drugo mogao dogoditi, ako se uzme u obzir da je Sunce svojom magijom oduvek predstavljalo predmet obožavanja, da se osnivači svih religija i duhovnih pokreta smatraju sinovima boga Sunca, i da bez njega ne bi bilo onoga što se naziva životom, ne bilo ni gljiva, ni onih koji ih, diveći im se, beru. A ne bi bilo ni onih otelovljenja, uz pomoć kojih je ljudskim bićima omogućeno da u dobro osmišljenoj igri povremeno zaborave odakle potiču i koja je svrha njihovog postojanja.
Možda će se nekome ko bude čitao ovu priču učiniti čudnim kako se moglo dogoditi da se autor našao onog dana kada je počeo da je piše baš na onom mestu gde ga je čekao onaj buket gljiva, koji je trebao da prenese važnu poruku i tako postane deo priče. To je po njemu bilo moguće zahvaljujući logističkoj podršci iz hiperdimenzije, bez koje on ne bi nikako mogao da nabasa na taj neobičan i nesvakidašnji buket baš u trenutku kada se pojavljivao ispod mahovine, tako da poruka nikada ne bi stigla do onoga kome je namenjena. Na isti način su zahvaljujući logističkoj podršci Cionisti uspeli da insceniraju onaj takozvani masakr Hamasa nad izraelskim civilima, koji će im dati savršeno opravdanje da, ubijajući palestinske civile i razarajući onaj pojas zvani Gaza, odglumivši Jevreje, izazovu mržnju prema njima.
Logistika iz hiperdimenzije se ne bavi takvim trivijalnostima i bizarnostima, koje uglavnom dovode do velikih tragedija i ljudskih patnji. Zahvaljujući toj logistici omogućena je komunikacija onog pomenutog nematerijalnog dela ljudskih bića sa hiperdimenzijom, u kojoj taj deo predstavlja delić one kosmičke inteligencije. U toj hiperdimenziji se pravi detaljan plan onog pomenutog dela večnog života koji svako ljudsko biće provodi dok je otelovljeno. Iz nje se na suptilan način, logistički prati i usmerava izvršavanje tog plana. Od toga da li je tokom tog dela života ta logistička podrška iz hiperdimenzije shvaćena, zavisiće i realizacija tog plana.
Ali, ne treba zaboraviti da se uz pomoć te logistike održava ljubav, univerzalni princip na kojem počiva čitav univerzum, a čiji kreator i ključni promoter je ona kosmička inteligencija. Bez te logistike Cionisti i njihovi saveznici bi odavno uništili ne samo planetu Zemlju, nego i univerzum.
O hiperdimenziji i načinu na koji ona funkcioniše autor je napisao i knjigu: „Putovanje u hiperdimenziju”, zbog toga mu nije bilo teško da u onom buketu gljiva nasluti poruku, ali i da je protumači. Na poleđini korica se može videti kako te borove gljive mogu da moćno izgledaju kada se snime iz pogodnog ugla. Njihova pojava na koricama kao da je nagovestila da će se uskoro pojaviti u buketu i tako omogućiti da se ta priča ispričana u toj knjizi nastavi.
Desilo se, sigurno ne slučajno, da je osoba koja se nalazi u pozadini tih džinovskih gljiva, pre mnogo godina u jednom pismu pomenula ruskog filozofa, pesnika, pisca i teologa Vladimira Solovjeva, rekavši da je još davno primetio da je ljubav u suštini najjednostavniji način saznavanja sveta i da njegovu pravu suštinu, kao i svoju sopstvenu, vidi samo onaj ko stvarno voli. On je tom prilikom pomenuo i izraz „muzika duše”. Nju, po njemu, čuje i oseti samo onaj ko voli. Čini se da je je tu Solovjevljevu muziku i njenu moć da u ljudima pobudi ljubav osetio Ben Jafet i iskoristio da pomogne milionima da je, u onim Kululam ritualima, i oni naslute i u svojim srcima osete. Ali da isto tako naslute i onaj „razlog što su ovde” iz pesme „Jednog dana”. Ben Jafet je itekako bio svestan one logistike iz hiperdimenzije, ali i svoje misije, koja je u njoj zamišljena i planirana.
Kao što se može zaključiti, hiperdimenzionalna logistika, delujući u dimenziji u kojoj ne postoji vreme, može ponekad da neke teško primetne detalje skladno i elegantno uklopi u kontekst nekog budućeg događaja, čiju logiku je bilo nemoguće naslutiti u vreme kada se taj detalj prikazao.
Ostalo je još možda nejasno zašto se u onom buketu našlo baš šest gljiva. I to je lako objašnjivo, jer, broj 6 simbolizuje načelo harmonije i stabilnosti. Taj broj se odnosi na astrološki znak device i simbolizira planetu Veneru. U Tarotu se povezuje sa kartom Ljubavnici. U Kineskoj tradiciji broj šest simbolizira sklad, savršenu ravnotežu i povezuje se sa nebom. U modernoj zapadnoj kulturi ovaj broj simbolizuje sreću. Vibracija šestice predstavlja istinu, red i pravdu. Broj 6 zauzima jedinstvenu poziciju mentalne snage, koja, kada se koristi pozitivno je konstruktivna, a kada se koristi negativno postaje destruktivna. Osobe koje su rođene šestog vole harmoniju, muziku i kolektivni duh.
A zar se tih šest gljiva, zbijenih i stopljenih u jednu ne bi mogli protumačiti kao simbol onog jedinstva različitih, koji su uz pomoć muzike čvrsto i neraskidivo povezani ljubavlju.
Tu bi se, barem što se ove priče tiče, završile sve simbolike. A oni koji su shvatili da se iza svega što dožive krije neki simbol i neka poruka, nastaviće da pažljivo osluškuju da se pojave sledeće, te da se možda pridruže onim Benovim Kululam ljudskim buketima, iščekujući da bi stvarno „Jednog dana” moglo da „osvane” neko novo „mračno doba” i da potraje, ako ne tri, barem jedan vek.
