Да ли су нашим сазнањима о Николи Тесли и Едгару Кејсу промакла два важна детаља:
О Теслином спиритуалном искуству о чему је оставио писани траг. Након што је неколико дана био болестан и прикован за постељу догодило се нешто несвакидашње: „Читаве ноћи свако влакно мог мозга било је напето у ишчекивању, али ништа се није десило до раног јутра, када сам заспао, или можда задремао, и видео облак како носи анђеоске фигуре божанске лепоте. Једна од њих погледала је према мени са љубављу и ја постепено препознах моју мајку.” Касније је сазнао да му је мајка баш те ноћи умрла.
Едгар Кејс је био пророк, видовњак, визионар, психичар и мистик, који је у стању дубоког самоиндукованог транса особама које су се налазиле пред њим до најситнијих детаља, читао прошлост и будућност, али и оне животе из претходних инкарнација, установивши да су многи од њих били инкарнирани за трајања Атлантиде и да у себи још увек носе себичност, склоност поробљавању и деструктивност, и да се поново појављују да заврше посао који су онда започели. Те индивидуе су често екстремисти са унутрашњом способношћу да чине добра или зла дела. Од тога у ком правцу ће они развијати своју карму може такођер зависити будућност наше цивилизације. Оно што се тренутно дешава са том цивилизацијом неодољиво подсећа на те Кејсове речи изречене пре скоро једног века.
Полазећи од наслова који се састоји од имена и презимена два људска бића није тешко претпоставити да ће главне ликове тако насловљене приче представљати две личности, и то највероватније познате по нечему што су урадиле, чиме су се бавиле или по неком не баш безначајном трагу који су оставиле у ближој или даљој прошлости човечанства. Оно прво име које гласи Никола Тесла није потребно посебно представљати, јер, тешко да се може наћи на читавој планети иоле образована особа која није барем чула за њега. Они мало образованији, чији број није занемарљив, ће, осим онога по чему је постао славан и остао упамћен, чак знати и многе детаље из његове биографије. Стога би на самом почетку потенцијалног читаоца могло заинтригирати питање: Ко је Едгар Кејс? Јер његово име се не појављује у школским уџбеницима, а за њега тешко да су икада чули они просечни савременици овог модерног доба, чак ако су и високообразовани, уколико, наравно, не пате од дефекта вишка радозналости и ширине видика, који се тако вешто у то исто доба спутавају, па чак и кажњавају. Зато се намеће да би причу која у наслову носи његово име требало након кратког увода наставити са поглављем:
Ко је био Едгар Кејс
Можда је његово представљање најбоље почети са једним кратком описном реченицом. Едгар Кејс (Edgar Cayce)је био спавајући пророк, видовњак, визионар, психичар и мистик, највећи у свим тим категоријама кога је Америка икада породила, а вероватно и највећи на западној хемисфери свих времена.
За њега се може рећи да је поседовао неке натприродне способности са каквима се људи веома ретко рађају. Могао је да, следећи прецизно утврђен ритуал, док је лежао на свом омиљеном каучу у Вирџинија бичу, где је провео највећи део свог живота, потоне у стање дубоког самоиндукованог транса у којем је читао прошлост и будућност, и то до најситнијих детаља. Прво се почетком прошлог века прославио као исцелитељ јер је само на основу имена неке особе и адресе где живи, и то било где на планети, могао током тог транса дати комплетну здравствену дијагнозу свих болести те особе са списком лекова које би трабала да узима за комплетно излечење. Подразумева се да су то били природни лекови, јер Едгар није поседовао никакве фармацеутске квалификације.
Затим је 1923. године, захваљујући самоуком истраживачу религијских и филозофских феномена Артуру Ламерсу из Охаја, открио способност да у том истом дубоком трансу може да прочита, до у најситније детаље, комплетну биографију присутне особе о којој претходно ништа није знао, чак ни име. И то не само биографију из живота који сада живи, већ и свих претходних живота. То је био за њега прави шок јер је рођен и одгојен у прилично конзервативној ортодоксној хришћанској средини у којој се о могућности реинкарнације није смело ни помишљати. Требало му је неколио година и још стотине очитавања претходних живота да то прихвати и на крају постане експерт и за тај, бар што се западне хемисфере тиче, прилично изазован модел тумачења стварности.
Али оно што је још важније од тих чудесних способнпсти је чињеница да се током 43 године Едгар Кејс више од 14.000 пута подвргавао тим стањима транса која су трајала по неколико часова и била исцрпљујућа, јер се понекад дешавало да су се те сесије понављале узастопно данима. Они који су желели да им буде прочитана њихова реинкарнацијаска историја морали су да се унапред најаве и чекају месецима да на њих дође ред. Међутим, можда најважнији детаљ из његове несвакидашње биографије је податак да је та своја читања из дубоког транса наплаћивао минимално, само онолико колико је сматрао да му треба да обезбеди себи и својој породици најнужније услове за живот, јер је све то, са чиме се захваљујући натприродном дару бавио, сматрао својом обавезом и дужношћу према човечанству.
Када се крене са набрајањима свега онога по чему је Едгар Кејс био изузетан чини се да нема краја фасцинацијама. Али, најфасцинантнијим се чини податак да се он, након што би се пробудио из транса, није сећао ничега што је у том стању потпуне уроњености у подсвест изговорио. Стога су сва та његова читања записивана, пошто је свакој сеанси присуствовала читава екипа дактилографа, стенографа и оних који су помно пратили сваку изговорену реч. Сва та читања, а било их је тачно 14.246, су као писани документи похрањена у специјалном институту, који је у Вирџинија бичу основан за његовог живота, а још и данас за нове генерације истраживача представљају неисцрпан извор информација за даља проучавања свега онога што је у облику пророчанстава, откровења, анализа и података из најдавније прошлости изговорио. Многи данашњи научници наслућују да се у његовим читањима могу наћи одговори на многа питања која још од памтивека чекају да биду одговорена. А што се откровења тиче сматра се да је Едгар Кејс можда понудио човечанству чак и више откровења од самога Исуса Христа.
Након свих набројаних чудеса којима је био склон, али и посвећен, свакако да се намеће питање како је све то он успевао да изведе и одакле је и од кога добијао све те силне податке. Према властитом тумачењу он је све информације добијао из два извора. Један је подсвест у којој су похрањена сва сећања и сва искуства из свих живота, то јест инкарнација. Он је поседовао јединствену способност да може продрети у подсвест било које особе и одатле прочитати читаву њену историју. Други извор су записи Акаша. То је онај фундаментални етерични медиј у којем су регистровани и у облику меморије похрањени свака мисао, свака изговорена реч, сваки звук и сваки покрет у читавом универзуму, и то од његовог постанка. Он сматра да то регистровање и записивање функционише на принципу вибрација, те да се приступ тој несагледивој космичкој меморији може успоставити подешавањем са одговарајућим нивоима свести, то јест са фреквенцијом вибрација на којој се одвијало то меморисање.
Едгар Кејс је улазећи до најситнијих детаља у реинкарнацијску историју ентитета којима се бавио утврдио да добар део њихових душа потиче још из доба оне древне потонуле Атлантиде. Тако да је тим поводом једном приликом рекао да се стотине хиљада људи управо сада реинкарнира, а који носе у себи стремљења из некада високо технолошки развијене цивилизације Атлантиде. Проблеми које су они имали тада, као што су себичност, склоност поробљавању и деструктивност, се поново појављују попут незавршеног посла. Те индивидуе су често екстремисти са унутрашњом способношћу да чине добра или зла дела. Од тога у ком правцу ће они развијати своју карму може такођер зависити будућност наше цивилизације. Оно што се тренутно дешава са том цивилизацијом неодољиво подсећа на те Кејсове речи изречене пре скоро једног века.
Шта је још Никола Тесла носио у себи осим проналазачког генија?
У покушају одговора на то питање можда би било најбоље почети од податка да је оне несагледиве космичке меморије зване Акаша, о којој је Едгар Кејс често говорио, и сам Тесла итекако био свестан, када је једном приликом рекао: „Мој мозак је само пријемник. У свемиру постоји нека језгра из кога ми црпимо знање, снагу, инспирацију. Нисам продро у тајне тог језгра, али знам да оно постоји.” Поред тога Тесли су се у појединим периодима живота пред очима појављивале разне појаве чудних боја, понекад јарких попут ватре, затим слике и визије, које нису припадале реалности у којој се налазио, а које су знале трајати дужи период времена. Тешко је успевао да их поништи, констатујући да обичан живот најчешће губи битку са реалношћу тих визија. Он је такођер поседовао способност да уз помоћ материјализације концепата и идеја са великом прецизношћу визуализује своје изуме приликом експеримената, тако да му нису били потребни модели, нити цртежи. Што се све може сматрати да ни Тесли нису биле стране паранормалне способности.
Свакако да је поседовање тих способности побудило његов интерес за те феномене, користећи сваку прилику да то интересовање подели и са својим пријатељима научницима. На првом месту са Вилијамом Круксом, једним од најпознатијих физичара друге половине 19-ог и почетка 20-ог века, дугогодишњим чланом Краљевског научног друштва, чак и његовим председником од 1915-1918. године, који је велики део своје истраживачке енергије посветио управо спиритуализму и паранормалним појавама, покушавајући да их научно верификује. Са њим је Тесла имао веома богату преписку и многе директне контакте.
Други од Теслиних блиских пријатеља из тог спиритистичког круга британских научника је био физичар Оливер Лоџ, који је, по сопственом сведочењу, одржавао редовне комуникације са својим сином, након његове погибије у Првом светском рату. Трећи је био Лорд Келвин, који се бавио теозофијом и покушавао да структуру материје, али и спиритуалне феномене објасни уз помоћ етра, што је било веома блиско и самом Тесли.
И сам Тесла је имао једно спиритуално искуство о чему је оставио писани траг. Једном приликом након што је неколико дана био болестан и прикован за постељу догодило се нешто несвакидашње: „Читаве ноћи свако влакно мог мозга било је напето у ишчекивању, али ништа се није десило до раног јутра, када сам заспао, или можда задремао, и видео облак како носи анђеоске фигуре божанске лепоте. Једна од њих погледала је према мени са љубављу и ја постепено препознах моју мајку.” Касније је сазнао да му је мајка баш те ноћи умрла. Одмах је написао писмо свом пријатељу Вилијаму Круксу у којем је описао то што му се десило.
Да ли су се Едгар Кејс и Никола Тесла икада срели?
Узимајући све наведено у обзир, али и чињеницу да су обојица били савременици истог доба и да су им се они најпродуктивнији делови живота преклопили, испунивши већи део прве половине прошлог века, онда се могућност сусрета и контакта Едгара Кејса и Николе Тесле чини веома вероватном, поготову ако се узме у обзир још и чињеница да су у већем делу тог времена преклопљених животних линија живели веома близу један другог. Идући даље у потрази за наговештајима који би указивали на ту могућност, долази се до можда и најважније чињенице која би их могла повезати, а то су управо све те набројане натприродне способности којима су обојица били обдарени,а која се не дају лако објаснити, поготово ако се то покушава у домену такозваног научног погледа на свет.
Први опипљив траг у тој потрази представља сведочење најпознатијег југословенског дисидента Михајла Михајлова, који је током емигрантских година посветио доста времена у проучавању лика и дела Николе Тесле. Он је у оном поменутом Кејсовом институту у Вирџинија Бичу, у којем се чувају сва читања Едгара Кејса, пронашао неколико дебелих свезака Теслиних записа о парапсихолошким темама, што представља доказ да се тим паранормалним појавама, чијим се субјектом и сам сматрао, детаљније бавио и о томе оставио писане трагове. А чињеница да су ти трагови пронађени у Кејсовом институту у Вирџинија бичу може се сматрати посредним доказом да је између њих двојице морао постојати барем неки контакт.
А уколико се у решавању те мале мистерије,након тог првог трага покуша пронаћи неки директан доказ да је између те две веома интересантне личности постојала и нека дубља и суптилнија веза, онда се као први и најприкладнији извор информација намеће, ко би други, него интернет, то јест онај славни претраживач звани Гугл. Додуше, ни Гугл није више оно што је некада био, или обећавао, али за прву помоћ и оријентацију може да буде користан. Ако се у њега укуцају имена двојице јунака ове приче са још понеком фразом, било на српском, било на енглеском, не добија се баш много трагова. У ствари на српском нема уопште помена та два имена у неком заједничком контексту, док се на енглеском може наћи само један прилог са насловом: „Edgar Cayce’s Health and Life Readings for Nikola Tesla”, иза којег би се могло крити управо оно за чим се трагало.
Није на одмет напоменути да искусни истраживачи већ одавно знају да, уколико се на Гугловом понуђеном менију не појави ниједан прилог у вези онога што су тражили, то не треба да значи да такво нешто не постоји, него да су можда сви трагови избрисани како би се спречило узнемиравање радознале јавности којекаквим глупостима и измишљотинама. А ако се појави само један прилог, као у случају Едгара Кејса и Николе Тесле, онда би то могло да значи да их је можда било много више, а да се тај један омакао оним такозваним „чекерима”, и тако остао неизбрисан. Јер и они су људи, а грешити је људски – Errare humanum est.
На то евентуално брисање упућује и неколико прилога са тог менија у којима се њих двојица ипак помињу, али у контексту у којем се одбацује било каква могућност да су се икада срели или контактирали. Што може да изазове сумњу, јер, ако се нешто категорички пориче, онда би то могло да се схвати као индиректна потврда да то што се пороче стварно постоји, а да се из неких разлога крије. Друго правило којега се истраживачи који користе Гугл морају придржавати је поузданост информација, то јест њихових аутора. Аутор тог јединог понуђеног текста у којем се Тесла чак појављује као Кејсов клијент или ентитет је извесни Алекс Путни (Alex Putney), који би се након кратке провере могао сврстати у категорију такозваних „блогера”. Отварањем његове интернет странице: Human-Resonance.org и летимичним прелиставањем свега што је презентирано стиче се утисак да се ради о веома озбиљном и амбициозном алтернативном истраживачу широког спектра интересовања као што су археологија, космологија, астрофизика, антропологија, палеонтологија, биологија, акустика, енергије и још много тога што није баш лако сврстати у посебне лако схватљиве и препознатљиве категорије.
Ту се може између осталог наћи десетак књига и двадесетак прилично опширних есеја, и то у електронској верзији, наравно, бесплатно, тако да би ономе који би се за такве теме заинтересовао требало барем пола године да све то проучи. Мало детаљнијим загледањем током прелиставања може се наићи на доста тема које би се могле сврстати у оне озлоглашене такозване „теорије завера”, што и не би требало да аутоматски одбије потенцијалног читаоца, јер је данас било коме ко претендује на неку памет сасвим јасно да је све оно што се у такозваним медијима главног тока проглашава теоријом завере у ствари скоро стопроцентна истина и да представља не само поуздан, него и једини извор информација о ономе што се стварно око нас дешава. А ако се узме у обзир још и податак да је маја месеца 2020. године Фејсбук суспендовао страницу Алекса Путнија, онда би у поузданост и квалитет онога о чему он пише требало још мање сумњати.
Поменути есеј о здравственим и животним читањима Едгара Кејса о Николи Тесли представља у ствари поглавље књиге под насловом Санскрит. На самом почетку тог прилично опширног поглавља Алекс Путни наводи да су се двојица јунака ове приче не само познавала, него да је кроз Кејсаова читања у дубоком трансу њихова блиска сарадња трајала пуних 18 година. Да би нешто касније навео да су они Теслини проналасци из каснијих година били омогућени кроз директну везу са космичким Извором уз помоћ такозваног каналисања током сеанси са Едгаром Кејсом, којих је изведено на десетине и које су на закулисни начин биле организоване и контролисане од стране америчких обавештајних служби на челу са ЦИА-ом.
Алекс Путни такођер наводи да је онај поменути институт у Вирџинија бичу, „The Association for Research and Enlightenment (ARE)”, у којем је архивирано свих оних 14.246 Кејсових читања, основан уз обилату финансијску подршку њујоршких берзанских мешетара браће Блументал, Едвина и Мортона, те још једног њиховог суграђана Дејвида Кана, иначе све тројице Јевреја, што се у таквим случајевима подразумева. У деценијама које су уследиле након Кејсове смрти контролу над институтом преузеле су оне поменуте обавештајне службе на челу са ЦИА-ом, и то уз пуну сагласност двојице његових синова, који су се, барем што се јевности тиче, формално бринули о том непроцењиво вредном очевом наслеђу. Они стварни старатељи су се вешто побринули да се отежа или потпуно онемогући приступ до оних читања која се тичу Николе Тесле, јер су сва читања накнадно заведена не под именом, него користећи специјалне нумеричке ознаке из којих је немогуће закључити на кога се односе. Тако да уколико би се неко заинтересовао за Николу Теслу и његове проналске не би имао на располагању никакав кључ како да дође до материјала који се односе на њега. Морао би практично да, у потрази за његовим именом, прегледа свих 14.246 читања.
То је изгледа урадио Алекс, и то уз помоћ ко зна колико асистената. Што се тиче оних Теслиних здравствених читања она су пронађена скривена у читању заведеном под бројем 487, а односила су се на дечака старости пет година, што је служило за камуфлажу, јер је Алекс детаљним читањем открио да се у ствари ради о особи у зрелим позним годинама. Добро је познато да је Тесла у последње две деценије живота имао доста здравствених проблема јер се, повукавши се из јавног живота, посветио теоретском раду на новим проналасцима, проводећи највећи део времена ван кревета у седећем положају са врло мало кретања. Такођер је познато да он није имао поверења у званичну медицину, тако да је сасвим логично да је у том периоду дошао у контакт са, у то време већ чувеним и прослављеним видовњаком и надрилекаром, Едгаром Кејсом. Тај начин лечења је сигурно одговарао Тесли, јер се све обављало на даљину, тако да није чак морао ни да излази из своје собе, а имао је на располагању врхунски лекарски третман, захваљујући којем је вероватно и доживео дубоку старост. Није искључено да је Кејс свом прослављеном колеги, за којег је знао да се није баш финансијски овајдио од проналазаштва, своје надрилекарске услуге пружао бесплатно.
Међутим, оно што је далеко интересантније и потенцијално узбудљивије је да је Алекс Путни успео да пронађе и она Кејсова читања о претходним реинкарнацијама ентитета који се у тадашњој инкарнацији звао Никола Тесла. Једно од њих, заведено под бројем 487-4, обављено 27. фебруара 1925. у његовој канцеларији у Дејтону у држави Охајо, је посебно интригантно, јер се у три наведене претходне инкарнације Тесла увек појављује као проналазач. У првој је био научник на двору владара Ода у оној касније потонулој земљи Посејдонији – Атлантиди. Својим знањима и проналасцима је претварао универзалне космичке силе у механичку енергију. У следећој инкарнацији се појављује у високоразвијеној цивилизацији у Индији 10.097 пре Христа, у улози лидера и научника по имену Дао (Ddao), који је манипулишући хемијским реакцијама стварао експлозивне смеше које су кориштене у одбрамбеним ратовима. Да би у трећој инкарнацији из тог читања био инжењер по имену Ласдо, који је у земљи која се данас зове Немачка успео да конструише справу на парни погон уз помоћ које су се могли покретати објекти. У вези тог читања помиње се 1321. година.
У једном од наредних читања одржаном 7. јуна 1934. године Кејс је детаљно описао ентитет по имену Акс-тел (Ax-tell), који се као изасланик једне од оне две ривалске фракције са Атлантиде Синови закона једног (The Sons of the Law of One) са експертским научним знањем појављује у Египту да би помогао у реконструкцији те земље. Међутим, оно што је најинтересантније у том читању је повезивање на спиритуалном нивоу те атлантиђанске инкарнације са оном најновијом у телу Николе Тесле, са описом муња које су парале небо оне ноћи када је то тело рођено и са стављањем свега тога у шири космички контекст.
Манипулације стваралачким наслеђем једне прастаре душе
Али то најновије поновно рађање би се такођер могло ставити у контекст оног претходног из 14. века након којег, како се чини, није схваћен потенцијал енергије паре. Јер, није искључено да је Џејмс Ват приликом конструисања своје парне машине четири века касније користио нацрте оног инжењера Ласда, што је могло испровоцирати његову прастару душу да се недуго након тога усели у фетус зачет у материци Георгине, зване Ђуке, жене православног свештеника Милутина, и у личком селу Смиљан 1856. године угледа поново земаљски свет оне ноћу коју су парале муње, те под именом Никола Тесла поново преузме ствар у своје руке.
Након свега онога што се са тим Николом Теслом догодило, и још увек се догађа, стиче се утисак да стваралачки и проналазачки геније оне прастаре атлантиђанске душе све теже бива схваћен, па чак и злоупотребљаван у временима у којима својим новим инкарнацијама покушава помоћи човечанству да поново овлада научним знањима из далеке прошлости. Након опсежне претраге по оним силином Кејсовим читањима и Алекс Путни је стекао сличан утисак, али и уверење да је из те документације, која је дата на увид јавности, сигурно пажљиво одстрањено и похрањено на другом месту све оно што је Тесла уз помоћ Кејса успео да извуче из оне Акаша меморије универзума и преточи у проналаске, који би могли да буду од користи не само човечанству, него и оним силама које том човечанству не мисле добро. Алекс је не само у поменутом поглављу, него и у већини осталих понуђених текстова, презентирао своје виђење на који начин се већ користе, или боље речено злоупотребљавају, неки од тих Теслиних идеја и проналазака, али и наговештаје шта би тек могло да се догоди у будућности.
Према његовом тумачењу технологија ултра ниских фреквенција (ULF), коју је изумио Никола Тесла, већ одавно се користи за манипулације временом, то јест климом. Она злосутна мрежа дуготаласних антена позната као HAARP (The High Atmospheric Auroral Research Project), о којој се већ одавно говори у теоријама завера, а у медијима главног тока ћути, у комбинацији саИкс-банд радарима лоцираним на морским површинама (Sea-Based X-Band Radar), користи се за вештачко изазивање временских непогода, нарочито торнада, и то тако што се помоћу неколико високоенергетских прецизно усмерених зрака у вишим слојевима атмосфере створи такозвано плазма сочиво, од којег се касније рефлектују они поменути Теслини звучни таласи ултра ниских фреквенција (ULF) и усмеравају ка оним тачкама на површини Земље на којима су планиране временски непогоде.
Пројекат Теслиних бежичних торњева је према Алексу Путнију искориштен за конструкцију специјалних радарских станица Нексрад (Nexrad – Next Generation Radar), чију је мрежу широм САД изградила америчка Национална временска служба (National Weather Service), а која се користи за исту сврху манипулација времном, са потенцијалном могућношћу да се претворе и у веома моћно оружје. Тај систем ради на принципу изазивањаатмосферске јонизације помоћу оних звучних таласа ултра ниске фреквенције. Сви ти поменути системи се користе и као тајно оружје за индуковање земљотреса и њима покренутих каснијих тсунамија.
А што се оних шумских пожара тиче, који се све чешће догађају широм планете и са којима се жели вештачки створити слика о измишљеним климатским променама, њих не изазивају високе атмосферске температуре, којима се такођер манипулише и које су само пратећи део сценарија застрашивања, већ специјалном технологијом такозваног спонтаног палења објеката пиезоелектричном индукцијом, која се такођер заснива на оним Теслиним звучним таласима ултра ниских фреквенција. Познати су и добро документовани многи случајеви када се у неком селу или граду одједном, такорећи ниоткуда, а у ствари из саме земље, појави ватра у којој све изгори, а чији узроци се по правилу никада не открију. Тако да за изазивање пожара било које врсте већ одавно нису потребни ни климатски услови, ни шибица или упаљач, а нити добро увежбани пиромани, већ Теслини звучни таласи ултра ниских фреквенција.
Епилог
Наравно да све ово што Алекс Путни наводи као резултате својих истраживачких подухвата не треба узимати здраво за готово, али помало уплашени и забринути од којекаквих потенцијалних завера, које се у последње време попут шумских пожара шире планетом, није на одмет барем неку од оних такозваних теорија завера, ако не узети за озбиљно, оно барем пажљиво прочитати и запитати се о њиховој могућој логичној утемељености, поготову ако се њиховим ауторима безобзирно ускраћује приступ оним такозваном друштвеном мрежама. А да иза тог дима, који Алекс можда на први поглед бомбастично наслућује, има и ватре, може као упозорење да послужи и ова управо испричана прича о Едгару Кејсу и Николи Тесли у којој је на крају, захваљујући једном анонимном радозналом истраживачу, утврђено да су се они не само познавали, него да је између њих постојала прилично дубока и вишеслојна веза која би можда могла имати итекако озбиљне реперкусије на судбину читавог човечанства. А о тој вези, о којој је пажљивом претрагом, као што је Алекс показао, ипак могуће доста тога сазнати, и поред чињенице да су трагови пажљиво избрисани, чак се може наћи и доста сведочења оних који су присуствовали њиховим бројним сусретима и сеансама, која су такођер избрисана, али до којих није немогуће доћи, уколико за то постоји жеља и сходно томе уложи мало напора.
А уз исто тако мало напора могуће је за који степен променути угао посматрања свега онога што се око нас тренутно дешава, па да се слика коју та дешавања обликују на платну историје учини за нијансу другачијом, него што на први поглед изгледа. Ако се уз то за који степен искоси и она временска перспектива, те се у тој новој визури обухвати не само оно што се тренутно дешава, већ и оно што се дешавало у далекој прошлости, онда би се на тој новој слици могло наћи доста сличности са оном сликом коју је својим пророчанским читањима наговестио Едгар Кејс. Пажљивим читањем књиге „Edgar Cayce on Atlantis”, може се видети да је преко 40.000 година дугу историју Атлантиде обележио сукоб две фракције: Синова закона једног и Синова Белиала (The Sons of the Law of One and The Sons of Belial). Први су остали верни свом божанском пореклу и својој спиритуалној суштини, док су се други у потпуности окренули материјализму, телесности и свим оним изопаченостима које такво отуђење са собом неминовно носи.
Узимајући то у обзир онда би на тој новој слици оно што се данас дешава неодољиво подсећало на наставак преко 50.000 година дугог ривалства две супростављене атлантиђанске фракције, о чему је, као што је поменуто, говорио и Едгар Кејс. А ако се узме у обзир да је то ривалство довело до три велике катастрофе у којима се Атлантида полако распадала, да би након оне треће потпуно потонула, онда та нова слика не изгледа ни мало охрабрујућа. А ако се још узме у обзир да је од оне задње катастрофе прошло скоро 13.000 година, више је него јасно да би се требало почети припремати за ону следећу. И ако са на крају узме у обзир да су све претходне катастрофе у већој или мањој мери узроковане пакленим играма са космичким силама Синова Белиала, о чему је Кејс такођер говорио у својим читањима о Атлантиди, онда би се ове најновије игре са климом, земљотресима и пожарима из прича Алекса Путнија, у којима се углавном користи иста технологија до које су нове инкарнације вечито несташних дечака Белиала дошле уз помоћ Тесле, могле сматрати као уводом у ту следећу катастрофу. Чини се да је на тој слици све кристално, али и злосутно јасно. Оно што једино није јасно је: када ће се та следећа катастрофа догодити, и који континент је на реду за потонуће.
Као што се види оним променама углова и закривљавањима равни могуће је добити врло интересантне слике. То као да се одвија према закону неке тајне космичке геометрије. Тако да, слично оним теоријама неких козмолога, према којима истовремено постоји безброј светова и космоса које деле само различите фреквенције вибрација на којима функционишу, сваки од тих светова постоји у безброј различитих варијанти, у зависности од углова кроз које се посматра, то јест слика створених дејством оних закона тајне космичке геометрије. Али када се према некој од тих варијанти деси катастрофа онда ће настрадати читав тај свет без обзира из ког угла био посматран у том тренутку. Може се наслутити да је и улога тог тајног закона космичке геометрије да стварањем безброј различитих слика завара доконе посматраче и тиме омогући да се катастрофе неометано настављају. Јер, и те земаљске катастрофе су вероватно део једног другог космичког закона, то јест ентропије, према којем би се без нереда и сам космос на крају угасио и нестао, уколико би се сви процеси у њему, укључујући вероватно и оне на Земљи, кретали праволинијски у правцу бесконачног повећања реда . Стога те повремене катастрофе не би требало да нас Земљане превише узбуђују пошто се у крајњој линији и не догађају баш тако често. Ако је веровати Едгару Кејсу, у просеку сваких 15~20 хиљада година. А захваљујући реинкарнацијама наше душе, које су, како се тврди, вечне, могу да издрже ко зна колико катастрофа.
