Da li su našim saznanjima o Nikoli Tesli i Edgaru Kejsu promakla dva važna detalja:
O Teslinom spiritualnom iskustvu o čemu je ostavio pisani trag. Nakon što je nekoliko dana bio bolestan i prikovan za postelju dogodilo se nešto nesvakidašnje: „Čitave noći svako vlakno mog mozga bilo je napeto u iščekivanju, ali ništa se nije desilo do ranog jutra, kada sam zaspao, ili možda zadremao, i video oblak kako nosi anđeoske figure božanske lepote. Jedna od njih pogledala je prema meni sa ljubavlju i ja postepeno prepoznah moju majku.” Kasnije je saznao da mu je majka baš te noći umrla.
Edgar Kejs je bio prorok, vidovnjak, vizionar, psihičar i mistik, koji je u stanju dubokog samoindukovanog transa osobama koje su se nalazile pred njim do najsitnijih detalja, čitao prošlost i budućnost, ali i one živote iz prethodnih inkarnacija, ustanovivši da su mnogi od njih bili inkarnirani za trajanja Atlantide i da u sebi još uvek nose sebičnost, sklonost porobljavanju i destruktivnost, i da se ponovo pojavljuju da završe posao koji su onda započeli. Te individue su često ekstremisti sa unutrašnjom sposobnošću da čine dobra ili zla dela. Od toga u kom pravcu će oni razvijati svoju karmu može također zavisiti budućnost naše civilizacije. Ono što se trenutno dešava sa tom civilizacijom neodoljivo podseća na te Kejsove reči izrečene pre skoro jednog veka.
Polazeći od naslova koji se sastoji od imena i prezimena dva ljudska bića nije teško pretpostaviti da će glavne likove tako naslovljene priče predstavljati dve ličnosti, i to najverovatnije poznate po nečemu što su uradile, čime su se bavile ili po nekom ne baš beznačajnom tragu koji su ostavile u bližoj ili daljoj prošlosti čovečanstva. Ono prvo ime koje glasi Nikola Tesla nije potrebno posebno predstavljati, jer, teško da se može naći na čitavoj planeti iole obrazovana osoba koja nije barem čula za njega. Oni malo obrazovaniji, čiji broj nije zanemarljiv, će, osim onoga po čemu je postao slavan i ostao upamćen, čak znati i mnoge detalje iz njegove biografije. Stoga bi na samom početku potencijalnog čitaoca moglo zaintrigirati pitanje: Ko je Edgar Kejs? Jer njegovo ime se ne pojavljuje u školskim udžbenicima, a za njega teško da su ikada čuli oni prosečni savremenici ovog modernog doba, čak ako su i visokoobrazovani, ukoliko, naravno, ne pate od defekta viška radoznalosti i širine vidika, koji se tako vešto u to isto doba sputavaju, pa čak i kažnjavaju. Zato se nameće da bi priču koja u naslovu nosi njegovo ime trebalo nakon kratkog uvoda nastaviti sa poglavljem:
Ko je bio Edgar Kejs
Možda je njegovo predstavljanje najbolje početi sa jednim kratkom opisnom rečenicom. Edgar Kejs (Edgar Cayce)je bio spavajući prorok, vidovnjak, vizionar, psihičar i mistik, najveći u svim tim kategorijama koga je Amerika ikada porodila, a verovatno i najveći na zapadnoj hemisferi svih vremena.
Za njega se može reći da je posedovao neke natprirodne sposobnosti sa kakvima se ljudi veoma retko rađaju. Mogao je da, sledeći precizno utvrđen ritual, dok je ležao na svom omiljenom kauču u Virdžinija biču, gde je proveo najveći deo svog života, potone u stanje dubokog samoindukovanog transa u kojem je čitao prošlost i budućnost, i to do najsitnijih detalja. Prvo se početkom prošlog veka proslavio kao iscelitelj jer je samo na osnovu imena neke osobe i adrese gde živi, i to bilo gde na planeti, mogao tokom tog transa dati kompletnu zdravstvenu dijagnozu svih bolesti te osobe sa spiskom lekova koje bi trabala da uzima za kompletno izlečenje. Podrazumeva se da su to bili prirodni lekovi, jer Edgar nije posedovao nikakve farmaceutske kvalifikacije.
Zatim je 1923. godine, zahvaljujući samoukom istraživaču religijskih i filozofskih fenomena Arturu Lamersu iz Ohaja, otkrio sposobnost da u tom istom dubokom transu može da pročita, do u najsitnije detalje, kompletnu biografiju prisutne osobe o kojoj prethodno ništa nije znao, čak ni ime. I to ne samo biografiju iz života koji sada živi, već i svih prethodnih života. To je bio za njega pravi šok jer je rođen i odgojen u prilično konzervativnoj ortodoksnoj hrišćanskoj sredini u kojoj se o mogućnosti reinkarnacije nije smelo ni pomišljati. Trebalo mu je nekolio godina i još stotine očitavanja prethodnih života da to prihvati i na kraju postane ekspert i za taj, bar što se zapadne hemisfere tiče, prilično izazovan model tumačenja stvarnosti.
Ali ono što je još važnije od tih čudesnih sposobnpsti je činjenica da se tokom 43 godine Edgar Kejs više od 14.000 puta podvrgavao tim stanjima transa koja su trajala po nekoliko časova i bila iscrpljujuća, jer se ponekad dešavalo da su se te sesije ponavljale uzastopno danima. Oni koji su želeli da im bude pročitana njihova reinkarnacijaska istorija morali su da se unapred najave i čekaju mesecima da na njih dođe red. Međutim, možda najvažniji detalj iz njegove nesvakidašnje biografije je podatak da je ta svoja čitanja iz dubokog transa naplaćivao minimalno, samo onoliko koliko je smatrao da mu treba da obezbedi sebi i svojoj porodici najnužnije uslove za život, jer je sve to, sa čime se zahvaljujući natprirodnom daru bavio, smatrao svojom obavezom i dužnošću prema čovečanstvu.
Kada se krene sa nabrajanjima svega onoga po čemu je Edgar Kejs bio izuzetan čini se da nema kraja fascinacijama. Ali, najfascinantnijim se čini podatak da se on, nakon što bi se probudio iz transa, nije sećao ničega što je u tom stanju potpune uronjenosti u podsvest izgovorio. Stoga su sva ta njegova čitanja zapisivana, pošto je svakoj seansi prisustvovala čitava ekipa daktilografa, stenografa i onih koji su pomno pratili svaku izgovorenu reč. Sva ta čitanja, a bilo ih je tačno 14.246, su kao pisani dokumenti pohranjena u specijalnom institutu, koji je u Virdžinija biču osnovan za njegovog života, a još i danas za nove generacije istraživača predstavljaju neiscrpan izvor informacija za dalja proučavanja svega onoga što je u obliku proročanstava, otkrovenja, analiza i podataka iz najdavnije prošlosti izgovorio. Mnogi današnji naučnici naslućuju da se u njegovim čitanjima mogu naći odgovori na mnoga pitanja koja još od pamtiveka čekaju da bidu odgovorena. A što se otkrovenja tiče smatra se da je Edgar Kejs možda ponudio čovečanstvu čak i više otkrovenja od samoga Isusa Hrista.
Nakon svih nabrojanih čudesa kojima je bio sklon, ali i posvećen, svakako da se nameće pitanje kako je sve to on uspevao da izvede i odakle je i od koga dobijao sve te silne podatke. Prema vlastitom tumačenju on je sve informacije dobijao iz dva izvora. Jedan je podsvest u kojoj su pohranjena sva sećanja i sva iskustva iz svih života, to jest inkarnacija. On je posedovao jedinstvenu sposobnost da može prodreti u podsvest bilo koje osobe i odatle pročitati čitavu njenu istoriju. Drugi izvor su zapisi Akaša. To je onaj fundamentalni eterični medij u kojem su registrovani i u obliku memorije pohranjeni svaka misao, svaka izgovorena reč, svaki zvuk i svaki pokret u čitavom univerzumu, i to od njegovog postanka. On smatra da to registrovanje i zapisivanje funkcioniše na principu vibracija, te da se pristup toj nesagledivoj kosmičkoj memoriji može uspostaviti podešavanjem sa odgovarajućim nivoima svesti, to jest sa frekvencijom vibracija na kojoj se odvijalo to memorisanje.
Edgar Kejs je ulazeći do najsitnijih detalja u reinkarnacijsku istoriju entiteta kojima se bavio utvrdio da dobar deo njihovih duša potiče još iz doba one drevne potonule Atlantide. Tako da je tim povodom jednom prilikom rekao da se stotine hiljada ljudi upravo sada reinkarnira, a koji nose u sebi stremljenja iz nekada visoko tehnološki razvijene civilizacije Atlantide. Problemi koje su oni imali tada, kao što su sebičnost, sklonost porobljavanju i destruktivnost, se ponovo pojavljuju poput nezavršenog posla. Te individue su često ekstremisti sa unutrašnjom sposobnošću da čine dobra ili zla dela. Od toga u kom pravcu će oni razvijati svoju karmu može također zavisiti budućnost naše civilizacije. Ono što se trenutno dešava sa tom civilizacijom neodoljivo podseća na te Kejsove reči izrečene pre skoro jednog veka.
Šta je još Nikola Tesla nosio u sebi osim pronalazačkog genija?
U pokušaju odgovora na to pitanje možda bi bilo najbolje početi od podatka da je one nesagledive kosmičke memorije zvane Akaša, o kojoj je Edgar Kejs često govorio, i sam Tesla itekako bio svestan, kada je jednom prilikom rekao: „Moj mozak je samo prijemnik. U svemiru postoji neka jezgra iz koga mi crpimo znanje, snagu, inspiraciju. Nisam prodro u tajne tog jezgra, ali znam da ono postoji.” Pored toga Tesli su se u pojedinim periodima života pred očima pojavljivale razne pojave čudnih boja, ponekad jarkih poput vatre, zatim slike i vizije, koje nisu pripadale realnosti u kojoj se nalazio, a koje su znale trajati duži period vremena. Teško je uspevao da ih poništi, konstatujući da običan život najčešće gubi bitku sa realnošću tih vizija. On je također posedovao sposobnost da uz pomoć materijalizacije koncepata i ideja sa velikom preciznošću vizualizuje svoje izume prilikom eksperimenata, tako da mu nisu bili potrebni modeli, niti crteži. Što se sve može smatrati da ni Tesli nisu bile strane paranormalne sposobnosti.
Svakako da je posedovanje tih sposobnosti pobudilo njegov interes za te fenomene, koristeći svaku priliku da to interesovanje podeli i sa svojim prijateljima naučnicima. Na prvom mestu sa Vilijamom Kruksom, jednim od najpoznatijih fizičara druge polovine 19-og i početka 20-og veka, dugogodišnjim članom Kraljevskog naučnog društva, čak i njegovim predsednikom od 1915-1918. godine, koji je veliki deo svoje istraživačke energije posvetio upravo spiritualizmu i paranormalnim pojavama, pokušavajući da ih naučno verifikuje. Sa njim je Tesla imao veoma bogatu prepisku i mnoge direktne kontakte.
Drugi od Teslinih bliskih prijatelja iz tog spiritističkog kruga britanskih naučnika je bio fizičar Oliver Lodž, koji je, po sopstvenom svedočenju, održavao redovne komunikacije sa svojim sinom, nakon njegove pogibije u Prvom svetskom ratu. Treći je bio Lord Kelvin, koji se bavio teozofijom i pokušavao da strukturu materije, ali i spiritualne fenomene objasni uz pomoć etra, što je bilo veoma blisko i samom Tesli.
I sam Tesla je imao jedno spiritualno iskustvo o čemu je ostavio pisani trag. Jednom prilikom nakon što je nekoliko dana bio bolestan i prikovan za postelju dogodilo se nešto nesvakidašnje: „Čitave noći svako vlakno mog mozga bilo je napeto u iščekivanju, ali ništa se nije desilo do ranog jutra, kada sam zaspao, ili možda zadremao, i video oblak kako nosi anđeoske figure božanske lepote. Jedna od njih pogledala je prema meni sa ljubavlju i ja postepeno prepoznah moju majku.” Kasnije je saznao da mu je majka baš te noći umrla. Odmah je napisao pismo svom prijatelju Vilijamu Kruksu u kojem je opisao to što mu se desilo.
Da li su se Edgar Kejs i Nikola Tesla ikada sreli?
Uzimajući sve navedeno u obzir, ali i činjenicu da su obojica bili savremenici istog doba i da su im se oni najproduktivniji delovi života preklopili, ispunivši veći deo prve polovine prošlog veka, onda se mogućnost susreta i kontakta Edgara Kejsa i Nikole Tesle čini veoma verovatnom, pogotovu ako se uzme u obzir još i činjenica da su u većem delu tog vremena preklopljenih životnih linija živeli veoma blizu jedan drugog. Idući dalje u potrazi za nagoveštajima koji bi ukazivali na tu mogućnost, dolazi se do možda i najvažnije činjenice koja bi ih mogla povezati, a to su upravo sve te nabrojane natprirodne sposobnosti kojima su obojica bili obdareni,a koja se ne daju lako objasniti, pogotovo ako se to pokušava u domenu takozvanog naučnog pogleda na svet.
Prvi opipljiv trag u toj potrazi predstavlja svedočenje najpoznatijeg jugoslovenskog disidenta Mihajla Mihajlova, koji je tokom emigrantskih godina posvetio dosta vremena u proučavanju lika i dela Nikole Tesle. On je u onom pomenutom Kejsovom institutu u Virdžinija Biču, u kojem se čuvaju sva čitanja Edgara Kejsa, pronašao nekoliko debelih svezaka Teslinih zapisa o parapsihološkim temama, što predstavlja dokaz da se tim paranormalnim pojavama, čijim se subjektom i sam smatrao, detaljnije bavio i o tome ostavio pisane tragove. A činjenica da su ti tragovi pronađeni u Kejsovom institutu u Virdžinija biču može se smatrati posrednim dokazom da je između njih dvojice morao postojati barem neki kontakt.
A ukoliko se u rešavanju te male misterije,nakon tog prvog traga pokuša pronaći neki direktan dokaz da je između te dve veoma interesantne ličnosti postojala i neka dublja i suptilnija veza, onda se kao prvi i najprikladniji izvor informacija nameće, ko bi drugi, nego internet, to jest onaj slavni pretraživač zvani Gugl. Doduše, ni Gugl nije više ono što je nekada bio, ili obećavao, ali za prvu pomoć i orijentaciju može da bude koristan. Ako se u njega ukucaju imena dvojice junaka ove priče sa još ponekom frazom, bilo na srpskom, bilo na engleskom, ne dobija se baš mnogo tragova. U stvari na srpskom nema uopšte pomena ta dva imena u nekom zajedničkom kontekstu, dok se na engleskom može naći samo jedan prilog sa naslovom: „Edgar Cayce’s Health and Life Readings for Nikola Tesla”, iza kojeg bi se moglo kriti upravo ono za čim se tragalo.
Nije na odmet napomenuti da iskusni istraživači već odavno znaju da, ukoliko se na Guglovom ponuđenom meniju ne pojavi nijedan prilog u vezi onoga što su tražili, to ne treba da znači da takvo nešto ne postoji, nego da su možda svi tragovi izbrisani kako bi se sprečilo uznemiravanje radoznale javnosti kojekakvim glupostima i izmišljotinama. A ako se pojavi samo jedan prilog, kao u slučaju Edgara Kejsa i Nikole Tesle, onda bi to moglo da znači da ih je možda bilo mnogo više, a da se taj jedan omakao onim takozvanim „čekerima”, i tako ostao neizbrisan. Jer i oni su ljudi, a grešiti je ljudski – Errare humanum est.
Na to eventualno brisanje upućuje i nekoliko priloga sa tog menija u kojima se njih dvojica ipak pominju, ali u kontekstu u kojem se odbacuje bilo kakva mogućnost da su se ikada sreli ili kontaktirali. Što može da izazove sumnju, jer, ako se nešto kategorički poriče, onda bi to moglo da se shvati kao indirektna potvrda da to što se poroče stvarno postoji, a da se iz nekih razloga krije. Drugo pravilo kojega se istraživači koji koriste Gugl moraju pridržavati je pouzdanost informacija, to jest njihovih autora. Autor tog jedinog ponuđenog teksta u kojem se Tesla čak pojavljuje kao Kejsov klijent ili entitet je izvesni Aleks Putni (Alex Putney), koji bi se nakon kratke provere mogao svrstati u kategoriju takozvanih „blogera”. Otvaranjem njegove internet stranice: Human-Resonance.org i letimičnim prelistavanjem svega što je prezentirano stiče se utisak da se radi o veoma ozbiljnom i ambicioznom alternativnom istraživaču širokog spektra interesovanja kao što su arheologija, kosmologija, astrofizika, antropologija, paleontologija, biologija, akustika, energije i još mnogo toga što nije baš lako svrstati u posebne lako shvatljive i prepoznatljive kategorije.
Tu se može između ostalog naći desetak knjiga i dvadesetak prilično opširnih eseja, i to u elektronskoj verziji, naravno, besplatno, tako da bi onome koji bi se za takve teme zainteresovao trebalo barem pola godine da sve to prouči. Malo detaljnijim zagledanjem tokom prelistavanja može se naići na dosta tema koje bi se mogle svrstati u one ozloglašene takozvane „teorije zavera”, što i ne bi trebalo da automatski odbije potencijalnog čitaoca, jer je danas bilo kome ko pretenduje na neku pamet sasvim jasno da je sve ono što se u takozvanim medijima glavnog toka proglašava teorijom zavere u stvari skoro stoprocentna istina i da predstavlja ne samo pouzdan, nego i jedini izvor informacija o onome što se stvarno oko nas dešava. A ako se uzme u obzir još i podatak da je maja meseca 2020. godine Fejsbuk suspendovao stranicu Aleksa Putnija, onda bi u pouzdanost i kvalitet onoga o čemu on piše trebalo još manje sumnjati.
Pomenuti esej o zdravstvenim i životnim čitanjima Edgara Kejsa o Nikoli Tesli predstavlja u stvari poglavlje knjige pod naslovom Sanskrit. Na samom početku tog prilično opširnog poglavlja Aleks Putni navodi da su se dvojica junaka ove priče ne samo poznavala, nego da je kroz Kejsaova čitanja u dubokom transu njihova bliska saradnja trajala punih 18 godina. Da bi nešto kasnije naveo da su oni Teslini pronalasci iz kasnijih godina bili omogućeni kroz direktnu vezu sa kosmičkim Izvorom uz pomoć takozvanog kanalisanja tokom seansi sa Edgarom Kejsom, kojih je izvedeno na desetine i koje su na zakulisni način bile organizovane i kontrolisane od strane američkih obaveštajnih službi na čelu sa CIA-om.
Aleks Putni također navodi da je onaj pomenuti institut u Virdžinija biču, „The Association for Research and Enlightenment (ARE)”, u kojem je arhivirano svih onih 14.246 Kejsovih čitanja, osnovan uz obilatu finansijsku podršku njujorških berzanskih mešetara braće Blumental, Edvina i Mortona, te još jednog njihovog sugrađana Dejvida Kana, inače sve trojice Jevreja, što se u takvim slučajevima podrazumeva. U decenijama koje su usledile nakon Kejsove smrti kontrolu nad institutom preuzele su one pomenute obaveštajne službe na čelu sa CIA-om, i to uz punu saglasnost dvojice njegovih sinova, koji su se, barem što se jevnosti tiče, formalno brinuli o tom neprocenjivo vrednom očevom nasleđu. Oni stvarni staratelji su se vešto pobrinuli da se oteža ili potpuno onemogući pristup do onih čitanja koja se tiču Nikole Tesle, jer su sva čitanja naknadno zavedena ne pod imenom, nego koristeći specijalne numeričke oznake iz kojih je nemoguće zaključiti na koga se odnose. Tako da ukoliko bi se neko zainteresovao za Nikolu Teslu i njegove pronalske ne bi imao na raspolaganju nikakav ključ kako da dođe do materijala koji se odnose na njega. Morao bi praktično da, u potrazi za njegovim imenom, pregleda svih 14.246 čitanja.
To je izgleda uradio Aleks, i to uz pomoć ko zna koliko asistenata. Što se tiče onih Teslinih zdravstvenih čitanja ona su pronađena skrivena u čitanju zavedenom pod brojem 487, a odnosila su se na dečaka starosti pet godina, što je služilo za kamuflažu, jer je Aleks detaljnim čitanjem otkrio da se u stvari radi o osobi u zrelim poznim godinama. Dobro je poznato da je Tesla u poslednje dve decenije života imao dosta zdravstvenih problema jer se, povukavši se iz javnog života, posvetio teoretskom radu na novim pronalascima, provodeći najveći deo vremena van kreveta u sedećem položaju sa vrlo malo kretanja. Također je poznato da on nije imao poverenja u zvaničnu medicinu, tako da je sasvim logično da je u tom periodu došao u kontakt sa, u to vreme već čuvenim i proslavljenim vidovnjakom i nadrilekarom, Edgarom Kejsom. Taj način lečenja je sigurno odgovarao Tesli, jer se sve obavljalo na daljinu, tako da nije čak morao ni da izlazi iz svoje sobe, a imao je na raspolaganju vrhunski lekarski tretman, zahvaljujući kojem je verovatno i doživeo duboku starost. Nije isključeno da je Kejs svom proslavljenom kolegi, za kojeg je znao da se nije baš finansijski ovajdio od pronalazaštva, svoje nadrilekarske usluge pružao besplatno.
Međutim, ono što je daleko interesantnije i potencijalno uzbudljivije je da je Aleks Putni uspeo da pronađe i ona Kejsova čitanja o prethodnim reinkarnacijama entiteta koji se u tadašnjoj inkarnaciji zvao Nikola Tesla. Jedno od njih, zavedeno pod brojem 487-4, obavljeno 27. februara 1925. u njegovoj kancelariji u Dejtonu u državi Ohajo, je posebno intrigantno, jer se u tri navedene prethodne inkarnacije Tesla uvek pojavljuje kao pronalazač. U prvoj je bio naučnik na dvoru vladara Oda u onoj kasnije potonuloj zemlji Posejdoniji – Atlantidi. Svojim znanjima i pronalascima je pretvarao univerzalne kosmičke sile u mehaničku energiju. U sledećoj inkarnaciji se pojavljuje u visokorazvijenoj civilizaciji u Indiji 10.097 pre Hrista, u ulozi lidera i naučnika po imenu Dao (Ddao), koji je manipulišući hemijskim reakcijama stvarao eksplozivne smeše koje su korištene u odbrambenim ratovima. Da bi u trećoj inkarnaciji iz tog čitanja bio inženjer po imenu Lasdo, koji je u zemlji koja se danas zove Nemačka uspeo da konstruiše spravu na parni pogon uz pomoć koje su se mogli pokretati objekti. U vezi tog čitanja pominje se 1321. godina.
U jednom od narednih čitanja održanom 7. juna 1934. godine Kejs je detaljno opisao entitet po imenu Aks-tel (Ax-tell), koji se kao izaslanik jedne od one dve rivalske frakcije sa Atlantide Sinovi zakona jednog (The Sons of the Law of One) sa ekspertskim naučnim znanjem pojavljuje u Egiptu da bi pomogao u rekonstrukciji te zemlje. Međutim, ono što je najinteresantnije u tom čitanju je povezivanje na spiritualnom nivou te atlantiđanske inkarnacije sa onom najnovijom u telu Nikole Tesle, sa opisom munja koje su parale nebo one noći kada je to telo rođeno i sa stavljanjem svega toga u širi kosmički kontekst.
Manipulacije stvaralačkim nasleđem jedne prastare duše
Ali to najnovije ponovno rađanje bi se također moglo staviti u kontekst onog prethodnog iz 14. veka nakon kojeg, kako se čini, nije shvaćen potencijal energije pare. Jer, nije isključeno da je Džejms Vat prilikom konstruisanja svoje parne mašine četiri veka kasnije koristio nacrte onog inženjera Lasda, što je moglo isprovocirati njegovu prastaru dušu da se nedugo nakon toga useli u fetus začet u materici Georgine, zvane Đuke, žene pravoslavnog sveštenika Milutina, i u ličkom selu Smiljan 1856. godine ugleda ponovo zemaljski svet one noću koju su parale munje, te pod imenom Nikola Tesla ponovo preuzme stvar u svoje ruke.
Nakon svega onoga što se sa tim Nikolom Teslom dogodilo, i još uvek se događa, stiče se utisak da stvaralački i pronalazački genije one prastare atlantiđanske duše sve teže biva shvaćen, pa čak i zloupotrebljavan u vremenima u kojima svojim novim inkarnacijama pokušava pomoći čovečanstvu da ponovo ovlada naučnim znanjima iz daleke prošlosti. Nakon opsežne pretrage po onim silinom Kejsovim čitanjima i Aleks Putni je stekao sličan utisak, ali i uverenje da je iz te dokumentacije, koja je data na uvid javnosti, sigurno pažljivo odstranjeno i pohranjeno na drugom mestu sve ono što je Tesla uz pomoć Kejsa uspeo da izvuče iz one Akaša memorije univerzuma i pretoči u pronalaske, koji bi mogli da budu od koristi ne samo čovečanstvu, nego i onim silama koje tom čovečanstvu ne misle dobro. Aleks je ne samo u pomenutom poglavlju, nego i u većini ostalih ponuđenih tekstova, prezentirao svoje viđenje na koji način se već koriste, ili bolje rečeno zloupotrebljavaju, neki od tih Teslinih ideja i pronalazaka, ali i nagoveštaje šta bi tek moglo da se dogodi u budućnosti.
Prema njegovom tumačenju tehnologija ultra niskih frekvencija (ULF), koju je izumio Nikola Tesla, već odavno se koristi za manipulacije vremenom, to jest klimom. Ona zlosutna mreža dugotalasnih antena poznata kao HAARP (The High Atmospheric Auroral Research Project), o kojoj se već odavno govori u teorijama zavera, a u medijima glavnog toka ćuti, u kombinaciji saIks-band radarima lociranim na morskim površinama (Sea-Based X-Band Radar), koristi se za veštačko izazivanje vremenskih nepogoda, naročito tornada, i to tako što se pomoću nekoliko visokoenergetskih precizno usmerenih zraka u višim slojevima atmosfere stvori takozvano plazma sočivo, od kojeg se kasnije reflektuju oni pomenuti Teslini zvučni talasi ultra niskih frekvencija (ULF) i usmeravaju ka onim tačkama na površini Zemlje na kojima su planirane vremenski nepogode.
Projekat Teslinih bežičnih tornjeva je prema Aleksu Putniju iskorišten za konstrukciju specijalnih radarskih stanica Neksrad (Nexrad – Next Generation Radar), čiju je mrežu širom SAD izgradila američka Nacionalna vremenska služba (National Weather Service), a koja se koristi za istu svrhu manipulacija vremnom, sa potencijalnom mogućnošću da se pretvore i u veoma moćno oružje. Taj sistem radi na principu izazivanjaatmosferske jonizacije pomoću onih zvučnih talasa ultra niske frekvencije. Svi ti pomenuti sistemi se koriste i kao tajno oružje za indukovanje zemljotresa i njima pokrenutih kasnijih tsunamija.
A što se onih šumskih požara tiče, koji se sve češće događaju širom planete i sa kojima se želi veštački stvoriti slika o izmišljenim klimatskim promenama, njih ne izazivaju visoke atmosferske temperature, kojima se također manipuliše i koje su samo prateći deo scenarija zastrašivanja, već specijalnom tehnologijom takozvanog spontanog palenja objekata piezoelektričnom indukcijom, koja se također zasniva na onim Teslinim zvučnim talasima ultra niskih frekvencija. Poznati su i dobro dokumentovani mnogi slučajevi kada se u nekom selu ili gradu odjednom, takoreći niotkuda, a u stvari iz same zemlje, pojavi vatra u kojoj sve izgori, a čiji uzroci se po pravilu nikada ne otkriju. Tako da za izazivanje požara bilo koje vrste već odavno nisu potrebni ni klimatski uslovi, ni šibica ili upaljač, a niti dobro uvežbani piromani, već Teslini zvučni talasi ultra niskih frekvencija.
Epilog
Naravno da sve ovo što Aleks Putni navodi kao rezultate svojih istraživačkih poduhvata ne treba uzimati zdravo za gotovo, ali pomalo uplašeni i zabrinuti od kojekakvih potencijalnih zavera, koje se u poslednje vreme poput šumskih požara šire planetom, nije na odmet barem neku od onih takozvanih teorija zavera, ako ne uzeti za ozbiljno, ono barem pažljivo pročitati i zapitati se o njihovoj mogućoj logičnoj utemeljenosti, pogotovu ako se njihovim autorima bezobzirno uskraćuje pristup onim takozvanom društvenom mrežama. A da iza tog dima, koji Aleks možda na prvi pogled bombastično naslućuje, ima i vatre, može kao upozorenje da posluži i ova upravo ispričana priča o Edgaru Kejsu i Nikoli Tesli u kojoj je na kraju, zahvaljujući jednom anonimnom radoznalom istraživaču, utvrđeno da su se oni ne samo poznavali, nego da je između njih postojala prilično duboka i višeslojna veza koja bi možda mogla imati itekako ozbiljne reperkusije na sudbinu čitavog čovečanstva. A o toj vezi, o kojoj je pažljivom pretragom, kao što je Aleks pokazao, ipak moguće dosta toga saznati, i pored činjenice da su tragovi pažljivo izbrisani, čak se može naći i dosta svedočenja onih koji su prisustvovali njihovim brojnim susretima i seansama, koja su također izbrisana, ali do kojih nije nemoguće doći, ukoliko za to postoji želja i shodno tome uloži malo napora.
A uz isto tako malo napora moguće je za koji stepen promenuti ugao posmatranja svega onoga što se oko nas trenutno dešava, pa da se slika koju ta dešavanja oblikuju na platnu istorije učini za nijansu drugačijom, nego što na prvi pogled izgleda. Ako se uz to za koji stepen iskosi i ona vremenska perspektiva, te se u toj novoj vizuri obuhvati ne samo ono što se trenutno dešava, već i ono što se dešavalo u dalekoj prošlosti, onda bi se na toj novoj slici moglo naći dosta sličnosti sa onom slikom koju je svojim proročanskim čitanjima nagovestio Edgar Kejs. Pažljivim čitanjem knjige „Edgar Cayce on Atlantis”, može se videti da je preko 40.000 godina dugu istoriju Atlantide obeležio sukob dve frakcije: Sinova zakona jednog i Sinova Beliala (The Sons of the Law of One and The Sons of Belial). Prvi su ostali verni svom božanskom poreklu i svojoj spiritualnoj suštini, dok su se drugi u potpunosti okrenuli materijalizmu, telesnosti i svim onim izopačenostima koje takvo otuđenje sa sobom neminovno nosi.
Uzimajući to u obzir onda bi na toj novoj slici ono što se danas dešava neodoljivo podsećalo na nastavak preko 50.000 godina dugog rivalstva dve suprostavljene atlantiđanske frakcije, o čemu je, kao što je pomenuto, govorio i Edgar Kejs. A ako se uzme u obzir da je to rivalstvo dovelo do tri velike katastrofe u kojima se Atlantida polako raspadala, da bi nakon one treće potpuno potonula, onda ta nova slika ne izgleda ni malo ohrabrujuća. A ako se još uzme u obzir da je od one zadnje katastrofe prošlo skoro 13.000 godina, više je nego jasno da bi se trebalo početi pripremati za onu sledeću. I ako sa na kraju uzme u obzir da su sve prethodne katastrofe u većoj ili manjoj meri uzrokovane paklenim igrama sa kosmičkim silama Sinova Beliala, o čemu je Kejs također govorio u svojim čitanjima o Atlantidi, onda bi se ove najnovije igre sa klimom, zemljotresima i požarima iz priča Aleksa Putnija, u kojima se uglavnom koristi ista tehnologija do koje su nove inkarnacije večito nestašnih dečaka Beliala došle uz pomoć Tesle, mogle smatrati kao uvodom u tu sledeću katastrofu. Čini se da je na toj slici sve kristalno, ali i zlosutno jasno. Ono što jedino nije jasno je: kada će se ta sledeća katastrofa dogoditi, i koji kontinent je na redu za potonuće.
Kao što se vidi onim promenama uglova i zakrivljavanjima ravni moguće je dobiti vrlo interesantne slike. To kao da se odvija prema zakonu neke tajne kosmičke geometrije. Tako da, slično onim teorijama nekih kozmologa, prema kojima istovremeno postoji bezbroj svetova i kosmosa koje dele samo različite frekvencije vibracija na kojima funkcionišu, svaki od tih svetova postoji u bezbroj različitih varijanti, u zavisnosti od uglova kroz koje se posmatra, to jest slika stvorenih dejstvom onih zakona tajne kosmičke geometrije. Ali kada se prema nekoj od tih varijanti desi katastrofa onda će nastradati čitav taj svet bez obzira iz kog ugla bio posmatran u tom trenutku. Može se naslutiti da je i uloga tog tajnog zakona kosmičke geometrije da stvaranjem bezbroj različitih slika zavara dokone posmatrače i time omogući da se katastrofe neometano nastavljaju. Jer, i te zemaljske katastrofe su verovatno deo jednog drugog kosmičkog zakona, to jest entropije, prema kojem bi se bez nereda i sam kosmos na kraju ugasio i nestao, ukoliko bi se svi procesi u njemu, uključujući verovatno i one na Zemlji, kretali pravolinijski u pravcu beskonačnog povećanja reda . Stoga te povremene katastrofe ne bi trebalo da nas Zemljane previše uzbuđuju pošto se u krajnjoj liniji i ne događaju baš tako često. Ako je verovati Edgaru Kejsu, u proseku svakih 15~20 hiljada godina. A zahvaljujući reinkarnacijama naše duše, koje su, kako se tvrdi, večne, mogu da izdrže ko zna koliko katastrofa.
