Маријана Столић: Бомбе су јој спасле живот

Маријана Столић: Бомбе су јој спасле живот

Манастир Грачаница (Фото: Википедија )

Како је четрнаестогодишња девојчица, пред очима петогодишњег брата, из неког села поред Гњилана, постала жена у једном трену, док су је четворица одраслих мушкараца, у дворишту њеног дома, черечили сатима

Често смо боравили у том ограђеном игралишту, у центру града, који је требало да личи на какав парк за децу.

Око њега пар клупа и иста екипа родитеља која се ту скупљала већ годинама чувајући децу. Тако и тог јула, влажног и тешког, ишчекујући годишње одморе стајале смо једна до друге окружене вриском деце и буком саобраћаја, ја жалећи се на врућину и своју хроничну несаницу, кад је мирним гласом рекла: „Ја не спавам већ петнаест година.“

Не сећам се тачно сваке њене речи, оштре попут зарђалог ножа који су јој држали под грлом, крваве као њихове помахнитале очи и њена распорена утроба од четрнаест лета само, лепљиве попут ваздуха испуњеног мирисом балеге неког села код Гњилана, опоре као гађење на њихово дахтање и урликање од ужитка над њеним избезумљеним лицем девојчице, али се сећам да ми је након свега рекла: „Ово наглас још нисам изговорила ником“. Благо се осмехнула и протресла главом, као да тера неке невидљиве мушице сећања даље од себе.

Узела је влажну марамицу, девојчицама пребрисала руке и отворила им кесу Смокија. Села је на клупу и рондала по малој торбици тражећи телефон. Позвала је мужа. Да каже да су у парку и да су добро, да пита је л’ јео и каже да су добро, пита хоће ли после у неку набавку и каже да су добро.

Добро смо, деца су добро, добро сам, добро је, добро, добро…

„Он много брине“, казала је.

Мислим да сам још увек стајала поред те клупе, пробајући да удахнем дубоко, да изгледам прибрано, да изгледам као да нисам управо чула у свега пар реченица причу од које се земља под ногама отвара, од које се занеми заувек, од које се не спава деценијама, од које никада више не будеш исти. Причу како је четрнаестогодишња девојчица, пред очима свог петогодишњег брата, из неког села поред Гњилана, постала жена у једном дану, трену, док је четворица одраслих мушкараца, у дворишту њеног дома, испред куће коју је њен покојни отац голим рукама подигао, черечило сатима све док нису зазвиждале бомбе на пар стотина метара далеко. Бомбе. Бомбе су јој спасиле живот.

Гледала сам је дуго пробајући да докучим од чега ли је саздана тако прозирна, плава и горда. Од чега ли је сазидала себи овај живот, ове блиставе девојчице над којима бди као кобац, овог мужа који много брине. Од чега је почела да би дошла довде, а да ником наглас није рекла и куд баш мени да каже. Нисам скидала поглед са тих дугих танких прстију којима је поправљала кикице девојчицама, везивала им пертле. Ти се прсти и те руке се нису тресле попут мојих док је говорила.

У даху је рекла „Извини, можда није требало да ти причам, давно је било. Добро сам ја сад. Све је добро“.

Села сам до ње, шкрипала су ми плућа празна без ваздуха. Хтела сам јој нешто прикладно рећи, да не звучи патетично ни глупо, да јој кажем како је храбра јер је жива и што уме да се смеје и да брине и воли, и што није ни љута, ни бесна, ни уморна стално к’о ја, што ретко гунђа и на децу и на живот.

Ал’ нисам…рекла сам јој: „Хвала ти“.

То сам вече седела и грлила оно што највише волим. Дуго, дуго у ноћ.

(Извор: Pixabay.com)

Јер добро смо, деца су добро, добро сам, добро је, добро, добро…

Одселили смо се убрзо након тога и изгубиле контакт.

Али неких дана, као ове ноћи сад, често мислим на њу. На њених четрнаест година узетих у секунди и осталих петнаест које је провела будна. Широм отворених очију, бдијући ноћима над оном девојчицом у себи, да јој више нико никада не науди.

Прошла је поноћ, већ је четвртак.

Волела бих да знам да вечерас ипак негде спава.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Лола, 22. 12. 2016)

Podelite sa drugima:

Povezani članci