Foto : Lična arhiva)
Autor: Prof.Biljana Kovačević
Recite mi ‒ jer ne znam ‒ kako se majci čestita rođendan i kakve joj se želje ukrase plavim mastilom na malenoj čestitki što se stavi u buket mirišljavog poljskog cveća? Tepa li joj se mama i mati, ili dođe vreme kad se ona već imenom zove? Kad majka prestane da se grli ili se u zagrljaju kroz život ide, koliko god da ima godina, makar joj i sede vlasi izrasle?
Moja bi Željka danas napunila šezdeset i tri godine. Ne znam kako bi izgledala, da li bi svoj vitak stas u krivu liniju pretvorila i smanjila se, možda bi i dalje pevala kad se zaigra i kad se u društvu merak desi. Mada ‒ nisu to velike godine, to je sitniš u Božjoj ruci, kao što nije malo ni trideset i osam, kad se može podneti smrtni bol i iz detinjih ruku nestati.
Sećam se kako sam jedne zime pošla s dedom i bakom na put u Novi Sad i Prag, u Beograd smo svraćali, svetla velikog grada bila su snažna u mom vidu, uživala sam penjući se pokretnim stepenicama, toga u Kninu nije bilo, i ponekad bih se javila kad mama zovne, ali posle prvog puta nisam više smela da joj čujem glas, ona bi me dozivala, baka je pružala slušalicu, a ja sam znala ‒ ako je čujem, briznuću u plač jer nije sa mnom. I tako sam se veselila putovanju vozom i malenim kupeima, sve dok ona ne pozove i ne setim se da sam sama.
Danas mi ponekad njeni prijatelji i bivši đaci pošalju fotografije koje nađu na dnu starih kutija i uspomena. Na jednoj slici ‒ skoro sam je dobila na dar ‒ ona stoji ispred kninske gimnazije sa svojim učenicima, visoka i lepa, gleda ih dok je slušaju, sve je mirno, onako kako treba da bude kad se živi u toplim akordima jeseni. Na jednoj drugoj, iz beogradskih dana, zakopčala se u toplu zimsku jaknu, pored Dunava u Budimpešti šeta se s kolegama kejom, vetar joj lomi sitne bore na licu i ona se radosno smeje.
Pitala sam skoro prijatelje koji su ljuti što ih roditelji zovu ‒ kako se s roditeljima razgovara kad odrastemo, šta im govorimo, da li sve prećutimo, pa ih malim brigama ne uznemiravamo, pustimo ih samo da budu tu, u svemu šta nam daju i što mi od njih primamo. Šta uopšte dobijamo, jesam li u krivu kad mislim da je to ljubav veća od dvorca, ona što se privije uz kosti da ni jedan udarac ne boli kad se ozledimo, nikada?
Svojoj Željki ne znam šta bih rekla, sem onog što sam shvatila ‒ kad god sam ljuta i zapalila bih svet, lupam ključevima o sto ili budem neprijatna, setim se da je dugo nisam videla, ne čujem je, i ne znam šta bi mi ona ispričala, kao onih dana u julu pre dvadeset i pet godina, kad sam s tetkom išla u kupovinu na Kalenić pijacu, gledala neku decu i s mukom se trudila da svaku čežnju u sebi ukrotim; pomislila bih zašto su oni bolji od mene, pa je njihova mama živa?
Ni danas ne znam šta bih je pitala, kako bih joj govorila ono što živim, jer ja ne znam ‒ kako se s majkom razgovara. Pomislim da je iz ruke ne bih ispustila, da bih je danonoćno grlila i žalila joj se na svet koji je u paklenim mukama, vodila je da plivamo, da isparkiramo teški auto, pročitala bih joj pesmu koju sam napisala, rekla da ne volim matematiku i da sam se u roman zatvorila, pročitala bih joj sva napisana pisma, ne bismo nikad na groblje išle, sedele bismo ispod krošnje lipe, svetlost bi se u plećima prelamala, pevale bismo Tiho, noći i ja bih zaspala, zvala bih je imenom i mati, šta god ona kaže, kamo sreće da je nikad ne moram pozvati, da je tu, pored mene, u svemu onom što mi je divno dala.
Ali evo, čudim se samoj sebi, volela bih kad bih je pozvala, a ona se javila. Šta bih joj rekla, šta se majci bez koje se tužno diše ‒ kaže, i šta ona na svoj rođendan odgovara?
Recite mi ‒ jer ne znam ‒ bila bih vam zahvalna.
