Фото : Лична архива)
Аутор: Проф.Биљана Ковачевић
Реците ми ‒ јер не знам ‒ како се мајци честита рођендан и какве јој се жеље украсе плавим мастилом на маленој честитки што се стави у букет миришљавог пољског цвећа? Тепа ли јој се мама и мати, или дође време кад се она већ именом зове? Кад мајка престане да се грли или се у загрљају кроз живот иде, колико год да има година, макар јој и седе власи израсле?
Моја би Жељка данас напунила шездесет и три године. Не знам како би изгледала, да ли би свој витак стас у криву линију претворила и смањила се, можда би и даље певала кад се заигра и кад се у друштву мерак деси. Мада ‒ нису то велике године, то је ситниш у Божјој руци, као што није мало ни тридесет и осам, кад се може поднети смртни бол и из детињих руку нестати.
Сећам се како сам једне зиме пошла с дедом и баком на пут у Нови Сад и Праг, у Београд смо свраћали, светла великог града била су снажна у мом виду, уживала сам пењући се покретним степеницама, тога у Книну није било, и понекад бих се јавила кад мама зовне, али после првог пута нисам више смела да јој чујем глас, она би ме дозивала, бака је пружала слушалицу, а ја сам знала ‒ ако је чујем, бризнућу у плач јер није са мном. И тако сам се веселила путовању возом и маленим купеима, све док она не позове и не сетим се да сам сама.
Данас ми понекад њени пријатељи и бивши ђаци пошаљу фотографије које нађу на дну старих кутија и успомена. На једној слици ‒ скоро сам је добила на дар ‒ она стоји испред книнске гимназије са својим ученицима, висока и лепа, гледа их док је слушају, све је мирно, онако како треба да буде кад се живи у топлим акордима јесени. На једној другој, из београдских дана, закопчала се у топлу зимску јакну, поред Дунава у Будимпешти шета се с колегама кејом, ветар јој ломи ситне боре на лицу и она се радосно смеје.
Питала сам скоро пријатеље који су љути што их родитељи зову ‒ како се с родитељима разговара кад одрастемо, шта им говоримо, да ли све прећутимо, па их малим бригама не узнемиравамо, пустимо их само да буду ту, у свему шта нам дају и што ми од њих примамо. Шта уопште добијамо, јесам ли у криву кад мислим да је то љубав већа од дворца, она што се привије уз кости да ни један ударац не боли кад се озледимо, никада?
Својој Жељки не знам шта бих рекла, сем оног што сам схватила ‒ кад год сам љута и запалила бих свет, лупам кључевима о сто или будем непријатна, сетим се да је дуго нисам видела, не чујем је, и не знам шта би ми она испричала, као оних дана у јулу пре двадесет и пет година, кад сам с тетком ишла у куповину на Каленић пијацу, гледала неку децу и с муком се трудила да сваку чежњу у себи укротим; помислила бих зашто су они бољи од мене, па је њихова мама жива?
Ни данас не знам шта бих је питала, како бих јој говорила оно што живим, јер ја не знам ‒ како се с мајком разговара. Помислим да је из руке не бих испустила, да бих је даноноћно грлила и жалила јој се на свет који је у пакленим мукама, водила је да пливамо, да испаркирамо тешки ауто, прочитала бих јој песму коју сам написала, рекла да не волим математику и да сам се у роман затворила, прочитала бих јој сва написана писма, не бисмо никад на гробље ишле, седеле бисмо испод крошње липе, светлост би се у плећима преламала, певале бисмо Тихо, ноћи и ја бих заспала, звала бих је именом и мати, шта год она каже, камо среће да је никад не морам позвати, да је ту, поред мене, у свему оном што ми је дивно дала.
Али ево, чудим се самој себи, волела бих кад бих је позвала, а она се јавила. Шта бих јој рекла, шта се мајци без које се тужно дише ‒ каже, и шта она на свој рођендан одговара?
Реците ми ‒ јер не знам ‒ била бих вам захвална.
