„…српски речено, нема шаптања, преписивања и притисака на грађанина, бирача у процесу демократског избора.“
Оно што не изговориш данас, сутра увек можеш боље; оно што изговориш погрешно, никада нећеш моћи да повучеш или поправиш а сва објашњења откривају разлоге брзоплетости и фрустрације прикривене у незадовољство које измиче позицију озбиљног саговорника и на неозбиљне теме.
Пођимо од предпоставке да сви занају шта је демократија. Они целовито образовани знају све о тој појави, појму и термину, они мање школовани знају довољно да себе доживе достојним учешћа, разговора и оцене а они једва информисани, тек понекад додају по коју мудрост и повуку се на безбедну раздаљину од амбиса који прети “владавини народа”. Своди се на то да народ, на непосредним изборима треба да изабере своје представнике који ће у ограниченом временском року (мандат) вршити јавна овлашћења на начин који гарантује највећем броју његових припадника остварење свих права која живот у демократској заједници чине битно другачијим од осталих познатих облика организација друштва.
Дакле, центар иницијативе развоја појма чини грађанин и његово слободно, ничим ометено и неусловљено право да бира своје предстванике. Од њега све почиње, због њега се све дешава и у његовом благостању завршава, правно (легалитет и суверенитет) и политички (легитимитет као претварач количине у квалитет). Или, српски речено, нема шаптања, преписивања и притисака на грађанина, бирача у процесу демократског избора.
Међутим, они први, они што све знају о демократији, долазе с времена на време (а то време најчешће бива после дугих периода проведених у политичкој дефанзиви која најефикасније развија незадовољство, острашћеност, пристрасност и склоности присвајању неприпадајућих овлашћења), на идеју да треба бранити неким људима да учествују у демократским политичким процесима због свега што су чинили док су били на власти уместо њих, демократских свезналица. Техника спровођења ове генијалне идеје своди се на рад изненада (ad hoc) изабраних тела која би оцењивала степен штетности нечијих чинидби и због тога им забрањивала да у одређеном временском периоду учествују у друштвеном животу.
Шта то заправо значи а што генијалци не дозвољавају да се каже? То значи да они који су основ читавог догађаја, грађани, бирачи, од стране генијалаца, бивају суштински деградирани увођењем необориве предпоставке њихове недораслости слободи избора јер, према мишљењу лустрационих делатника, нису у стању да без помоћи опазе и вреднују штетност понашања неких од њих, па им је за слободу доношења одлука на демократским изборима неопходна комисијска асистенција од напреднијих грађана који су то правилно уочили. Дакле, они који би да заштите грађане, то намеравају да учине тако што ће читаву своју активност засновати на неповерењу у “памет” бирача која дораста до такве очигледности коју лустрациона комисија треба да обавезујуће прогласи за све: прво за оне који више не могу бити бирани, а затим и за оне који треба да их слободно не бирају док комисија то не одобри! Нека Аристотел пукне од муке.
Уместо да сву своју опозиционо акумулирану енергију управе на демонстрацију нових друштвених вредности међу којима неће бити места за лустрационе кандидате, генијалци немају времена за тако нешто па би да бране и искључују.
Ко подрива темеље демократије?