Фото фреепик Фото: Фреепик
Научници су открили да у мозгу умирућег, у посљедњим тренуцима живота, долази до изненадне активности.
Према резултатима управо објављене студије, код двоје људи код којих је констатована мождана смрт и који су искључени са апарата за одржавање живота, дошло је до изненадног скока мождане активности.
Налази објављени у Процеедингс оф тхе Натионал Ацадемy оф Сциенцес научно поткрепљују извјештаје о „искуствима блиске смрти“ – о моћним и често мистичним искуствима која се дешавају непосредно пред смрт, преноси ртс.
Они такође бацају ново свјетло на нејасну и изузетно мутну представу о томе како умиремо, напомиње неуролог, професорка Џимо Борџигин са Универзитета у Мичигену.
У малој студији са четири пацијента којима је искључена опрема за одржавање живота, проф. др Борџигин и њен тим открили су нешто изненађујуће: мозак двоје пацијената, од њих четворо који су искључени са апарата, оживио је непосредно пред смрт.
Што је још значајније, код пацијената је дошло до изненадног пораста специфичне врсте можданих таласа који обично указују на свјесну активност. Производња тих можданих таласа – званих гама таласи – код једног пацијента порасла је, непосредно прије смрти, до триста пута у односу на претходни ниво активности.
Обрасци гама таласа тог умирућег пацијента достигли су нивое веће од оних у нормалном свјесном стању мозга.
О смрти не знамо ништа
Процес кроз који наше тијело и мозак пролазе када умремо до данас је углавном неразјашњен. По конвенционалном тумачењу, смрт је једноставно изненадни завршетак животних процеса – посебно активности мозга и srcа.
Научници, заправо, не разумију шта се дешава изнутра када наизглед здрава особа доживи изненадну трауму – попут саобраћајне несреће, пада или срчаног удара – и брзо умре.
„Ако не знамо како се тачно умире, како им помоћи?“, пита се проф. Борџигин.
У пракси, особа је мртва када смрт констатује медицински стручњак. Међутим та одлука се доноси само на основу довољно дугог одсуства откуцаја srcа или можданих таласа. Након дугог периода такве неактивности, чланови породице често доносе одлуку да се пацијенту искључе апарати за дисање, и тада њихово тијело полако умире усљед недостатка кисеоника
Мозак се бори против смрти
Недавна открића указују на то да се у тим тренуцима дешава нешто сложеније и теже за откривање. Борџигинова истиче да остаје могућност да се „прикривена свијест“ – свјесно искуство које тренутно нисмо у могућности да откријемо – настави испод површине и, како се смрт приближава, навире бурна активност.
То може бити адаптивни одговор сличан налету когнитивне активности који буди спавача током апнеје – када тијело остане без ваздуха и мозак реагује рефлексно како би дошао до кисеоника.
„Мозак има изузетно осетљив механизам да осјети ниво кисеоника у нашем тијелу“, додаје професорка.
„Чак и мали пад нивоа кисеоника – мозак то осјети и стално регулише његов доток.“
То се коси са идејом о мозгу као пасивном путнику – што, тврди професорка Борџигин, има смисла.
„Мислите да када дође до срчаног застоја, када srcе стане или не пумпа крв, да мозак не ради ништа? Не вјерујем. Мозак би требало да полуди – што се управо и дешава”, рекла је она.
Њена следећа хипотеза је да „мозак испушта све остало што је у том тренутку неважно како би се фокусирао на суштинску функцију – преживљавање, или самооживљавање.“
Потребна даља истраживања
Ово истраживање смрти је далеко од првобитног подручја специјализације професорке Борџигин која се бавила циркардијалним ритмом и науком о сну.
Године 2008. проучавала је утицај можданог удара на производњу хормона у мозгу који подстичу сан, када је случајно открила нешто шокантно.
У тренуцима непосредно прије смрти, мозак лабораторијских мишева који су били прикључени на машине показао је изненадни пораст серотонина, хемикалије у мозгу која је дубоко уплетена у процесе мисли и чулних сензација.
„Серотонин је, као што вјероватно знате, есенцијални неуротрансмитер који је важан за функционисање мозга – који када не функционише може довести до психичких поремећаја“, објашњава професорка.
„Прво сам помислила да мишеви имају халуцинације.“
У конвенционалном схватању смрти, мозак је полупасивни путник којим управља srcе – и који умире када srcе стане. Међутим у том моделу нема много мјеста за оно што је Борџигиова открила: изненадни налет активности у умирућим мозговима.
Она је објавила те налазе у студији из 2013. која је открила да је мозак умирућих мишева произвео налет гама таласа – образац који указује на свјесну активност – у току срчаног удара. Али 2019. године, професорка Борџигин и њен колега Страсман су открили да мозак умирућих мишева ослобађа и навалу ДМТ-а (Диметилтриптамин), што је снажан показатељ да људски мозак ради нешто слично – јер се когнитивни феномени који се јављају код мишева обично показују и код људи, али не и обрнуто.
Међутим, ово је тешко истражити на људима јер захтијева инвазивне методе и немогуће је спроводити их на умирућим пацијентима у име науке.
Откако је прије десет година започела студије о когнитивном животу умирућих, професорка Борџигин није успјела да добије потребна средства за истраживање. Уколико успије да настави, то би могло да дâ одговор на питање како srcе и мозак раде заједно како би спречили смрт и, потенцијално, да би се боље разумјела њихова улога у одржавању у животу.
Извор:https://impulsportal.net/index.php/zanimljivosti/nauka-i-tehnologija/36886-ljudski-mozak-u-trenutku-smrti-aktivniji-nego-tokom-zivota
