Ljiljana Čolić
Kao neko ko se trudio da jedro srpske prosvete otrgne od zloslutnih stranih vetrova, osećam potrebu da podsetim patriotsku srpsku intelektualnu javnost na stavove koje sam zastupala i zastupam
Kako u ostatku sveta, tako i kod nas, o prosvetnoj problematici u svim razdobljima i epohama mnogo se pisalo i pisaće se. Kako i ne bi kad je reč o formiranju stvaralaca budućnosti svakog naroda i države.
Koliko je bilo promašaja i dugotrajno nanete štete u nepromišljenim obrazovnim reformskim lutanjima od 2000. do danas, istorija će tek dati potpuni sud, mada su bolne posledice već sada itekako vidljive i prisutne.
Krajem februara 2004. već sama najava mog imenovanja na funkciju ministra prosvete u Vladi Republike Srbije bila je crveno svetlo za znak opasnosti i pripremu orkestrirane hajke koja će pratiti svih šest i po meseci mog rada.
Tih dana, na naslovnoj strani jednog dnevnog lista osvanuo je članak Ko je ova žena?, a „ta žena“ je u datom trenutku bila profesor Beogradskog univerziteta i poslanik u Saveznoj skupštini SRJ. Ukratko, znalo se i ko sam i šta sam, a pogotovo su bili poznati moji jasni i nepokolebljivi nacionalni stavovi koje sam, kao najaktivniji član Spoljnopolitičkog odbora, iskazivala u brojnim kontaktima sa stranim kolegama i na međunarodnim parlamentarnim skupovima.
Kao neko ko se trudio da jedro srpske prosvete otrgne od zloslutnih stranih vetrova, osećam potrebu da podsetim patriotsku srpsku intelektualnu javnost na stavove koje sam pre devetnaest godina zastupala, iza kojih i danas stojim a opisala sam ih u knjizi „Put – pripovest jednog neuspešnog ministra prosvete“. Evo nekoliko odlomaka:
Već trećeg dana po stupanju dužnost, trebalo je da se obratim učesnicima međunarodne konferencije o zajedničkim projektima školskih uprava Ministarstva prosvete i evropskih partnera. Radilo se o tzv. Tvining projektu o regionalnoj decentralizaciji upravljanja obrazovanjem u Srbiji.
S obzirom na to da je i ovaj, kao i brojni drugi projekti započeo još 2001/2. godine, rekla sam kako se osećam kao neko ko na pozorišnu predstavu stiže tek na početku trećeg čina. Naglasila sam da je u ove projekte uloženo mnogo novca i truda i da ćemo preispitati da li je rezultat bio toga vredan.
Tom prilikom naglasila sam da je Srbiji potrebna evropska porodica u kojoj će živeti kao njen ravnopravan i odrasli član, a to znači pripadati Evropi, ali i ostati svoj.
Usledio je stampedo poseta ambasadora zapadnih zemalja, predstavnika međunarodnih institucija, vladinih i nevladinih organizacija.
Svi su se interesovali za nastavak saradnje. Nisam ni slutila da smo toliko omiljeni u međunarodnom društvu.
Učešće stranih partnera najviše je bilo zastupljeno kroz seminare i osnivanje regionalnih centara za stručno usavršavanje nastavnika. Centar za evaluaciju bio je glavni korisnik kredita koji smo dobili od Svetske banke. NJegov ukupan iznos bio je 10 miliona dolara. Poređenja radi, ta suma je 2% godišnjeg budžeta Ministarstva prosvete i sporta.
Na sastanku sa odlazećim kolegijumom radi primopredaje dužnosti, u sećanju mi je najupečatljivije ostalo držanje prof. Srbijanke Turajlić, perjanice Bolonjske reforme, i njenih upozorenja koja su nekoliko puta započinjala rečima: „Mi moramo…“ Vidno iznervirana, konačno upitah: „A zašto baš moramo, da neće možda ponovo da nas bombarduju?“
Na kraju smo svi krenuli na svoje zadatke – mi prvenstveno da saniramo štetu, najviše nanetu osnovnom obrazovanju, a oni da uz svesrdnu pomoć svojih nalogodavca, ugrožavaju svaki naš potez i odluku. Za to su imali punu podršku brojnih štampanih i elektronskih medija.
Sem u razgovoru sa Srbijankom Turajlić, glagol bombardovati, u još naglašenijem vidu, kasnije sam upotrebila i u razgovoru sa britanskim ambasadorom. Došao je ljut zbog moje namere da sprečim uvođenje nastave engleskog jezika od prvog razreda osnovne škole. A razlog kojim sam se rukovodila bila je nesporna činjenica da Srbija na čitavoj svojoj teritoriji nema ni približno dovoljno kvalifikovanog nastavnog kadra, što sam dotičnom i predočila.
Razgovarali smo na engleskom, a moj odgovor na njegov neodmereno žustar napad započela sam rečenicom: „Vi ste me sada tako žestoko bombardovali svojim napadom da ne znam kako da se branim.“ Reč bombing izgovorila sam namerno bar za jednu oktavu više nego što je bilo potrebno.
– Kako nemate dovoljno kadra kad kod vas svaki čovek na ulici govori engleski?
– Tačno, ali to ne znači da može i da ga predaje. Uostalom, ako već sada, bez engleskog u prvom razredu tako dobro masovno njime vladamo, to znači da nam nastava od prvog razreda nije ni potrebna.
Od početka smo vodili borbu sa vremenom jer škola podleže svojim redovnim godišnjim ciklusima i sprovođenje zvaničnih odluka koje se ne donesu u predviđenom roku, moralo bi da čeka tek narednu školsku godinu.
Izabrali smo prioritet, a to je bilo donošenje Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama obrazovanja i vaspitanja. Radilo se o krovnom sistemskom zakonu i pritisnuti rokom, imali smo mogućnost samo da promenimo postojeće zakonske odredbe koju su u najvećoj meri ugrozile nastavni proces.
Izdvajam iz ekspozea pred početak rasprave o predloženom tekstu Zakona o izmenama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, 27. maja 2004:
Tekst Zakona koji je pred vama u dobroj meri rezultat je i zvaničnih službenih izveštaja školskih uprava širom Srbije, kao i stručnih službi u samom Ministarstvu prosvete i sporta u vezi sa tokom i problemima započete reforme obrazovanja.
Školstvo u Srbiji ima dugu tradiciju, vrednu svakog poštovanja i nijedna reforma, koliko god potrebna i opravdana, ne sme tu tradiciju potpuno potisnuti niti zanemariti.
U evropski prostor obrazovanja treba da stupimo uvažavajući sve potrebe za inovacijama i promenama koje takav proces podrazumeva i koje smo spremni da ostvarimo i ispoštujemo, ali nema potrebe da u taj prostor ulazimo praznih ruku. Uostalom, generacije naših stručnjaka već decenijama širom sveta doprinose napretku savremene civilizacije.
Nastavu treba lišiti suvišnih i nepotrebnih sadržaja, treba izmeniti planove i programe, obezbediti drugačiji pristup učenju i podučavanju, podržavati stalno usavršavanje nastavnika.
Potrebno je promeniti međusobne odnose učesnika u procesu obrazovanja i vaspitanja – odnose na relaciji yčenik – nastavnik – roditelj. Oni moraju dobiti novi karakter, ali uz međusobno uvažavanje specifične uloge svakog od ovih subjekata, kako školski poredak ne bi prerastao u anarhiju i time narušio svrhu obrazovanja, a ona se ne može ostvariti bez određenog nivoa vaspitanja i discipline.
Srbiji su potrebni obrazovani, stručno osposobljeni mladi ljudi koje škola neće izmoriti i dezorijentisati, već naprotiv probuditi trajnu želju za sticanjem novih saznanja i za novim profesionalnim izazovima.
Pred početak skupštinskog zasedanja na hodniku me je presreo moj prethodnik Gašo Knežević i ponudio ‘džentlmenski’ dogovor:
– Ostavi seminare i pustićemo ti Zakon.
– Čoveče, pa ja zbog tvojih seminara ovaj zakon i menjam, odgovorih.
Ilustracije radi, evo nekoliko primera seminara za nastavnike u osnovnoj i srednjoj školi, naslovljen „Učionica dobre volje“:
– Sedeći u krug svi učesnici radionice osobi do sebe kroz stisnute zube treba da postave pitanje: „Komšinice (komšija), ima li memle u vašim muštiklama”, a ta treba da odgovori: „Ne, nema ali pitaću svog komšiju (komšinicu)”. Isto pitanje ponavljalo bi se sve dok se ne završi ceo krug.
– Voditelj nasumce svakom učesniku dodeljuje ime neke voćke; breskva, trešnja, jabuka…, a onda počinje igra: „Neka breskva i trešnja zamene mesta, neka jabuka i banana zamene mesta…“
– Uzme se jedan list papira i jedna olovka; dva nastavnika, držeći zajedno jednu olovku, na dobijenom papiru imaju zadatak da nacrtaju nešto, pritom svako od njih treba da se grčevito bori da baš on bude taj koji će da crta.
Obuka traje tri dana. Seminar pohađa grupa od dvadeset nastavnika koje obučavaju dva voditelja. Honorar voditelja iznosi 50 evra dnevno. Voditelji su psiholozi.
Ovakvih budalaština bilo je bezbroj.
Među službenim materijalima koje sam zatekla u Ministarstvu nalazilo se i „Upytstvo voditeljima edukativnih radionica“. Na početku ovog dokumenta stoji:
Cilj edukativnih radionica je razvijanje određenih sposobnosti i učenje novih znanja i veština, dok je cilj psihoterapijskih radionica prevazilaženje određenih životnih problema.
Voditelj edukativne radionice može biti nastavnik sa određenim znanjima, veštinama, osetljivošću, pedagog ili psiholog, dok voditelj psihoterapijske radionice – seanse može da bude posebno edukovan psihoterapeut i niko više.
Svojevremeno sam čula da je jedna mlada žena, psiholog u jednoj zemunskoj osnovnoj školi, odbila da sa đacima obavi jednu od tih seansi rekavši: „Bojim se da posle neću moći da ih vratim u stvarnost“. Mislim da nikakav komentar nije potreban.
U mojim ministarskim danima, saradnja sa Svetskom bankom spadala je među najteže obaveze.
Posebno mi je ostao upečatljiv prvi sastanak sa predstavnicima ove institucije. Bilo je najavljeno da će u moj kabinet doći gospoda Džim Stivens i Tobi Linden – dosadašnji i novoimenovani rukovodilac projekta Svetske banke „Razvoj obrazovanja u Srbije“, a ispostavilo se da su sa sobom poveli sedmoro svojih saradnika iz Beograda, naših državljana, kako bi nam stavili do znanja da su to njihovi ljudi koji nikako ne bi trebalo da budu zaobiđeni u budućoj saradnji.
Prilikom našeg prvog susreta gospodin Stivens je sam naglasio kako je kredit Svetske banke, usmeren ka sektoru obrazovanja samo 2% našeg godišnjeg budžeta. Došlo mi je da ga upitam kako to da od nas očekuju maksimalno poštovanje njihovih sugestija ako je njihovo finansijsko učešće, kako i sam primećuje, gotovo zanemarljivo.
Ne mogu baš sa sigurnošću da tvrdim da li sam samo tako razmišljala ili čak pred njima u nekom trenutku i izgovorila kako taj novac koji nam tako dirigovano dodeljuju nije njihov, već naš. Njihov je kredit, a novac naš.
Priču o ovoj međunarodnoj instituciji čiji rad mnogi ugledni svetski naučnici i stručnjaci stavljaju pod lupu sumnje, završiću rečenicom koju sam pred izvesnom njihovom funkcionerkom, gospođom Kerolajn Jungr i njenim saradnicima, izgovorila negde početkom leta 2004:
– Dajte mi molim Vas mesec dana da udahnem vazduh!
– Dobićete vaših mesec dana, odgovoreno mi je uz osmeh.
Moja nastojanja da donacije i kredit Svetske banke preusmerim na poboljšanje materijalno-tehničkih uslova u kojima se nalazi naše obrazovanje na svim nivoima ostajala su bez rezultata. Međunarodni ugovori koje smo nasledili imali su već definisane i nepromenljive uslove. Ovu informaciju dobila sam zvaničnim putem od kolege Predraga Bubala, u to vreme ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom.
Kredit Svetske banke podrazumevao je sledeću razmeru utroška sredstava: 70% stručna komponenta, 30% sve ostalo. O stručnom delu utroška sredstava dovoljno govore sadržaji seminara finansirani iz programa pomenute međunarodne institucije. Dakle, na seminare može, a na popravku oronulih školskih zgrada, od kojih mnoge nemaju pristojne sanitarne prostorije, ne može.
Što se tiče regionalnih školskih centara, za stručno usavršavanje nastavnika, zamisao stranih nazovi partnera je bila da nekoliko evropskih država među sobom podele srpski školski kolač tako što će recimo Nemačka imati svoj centar u Beogradu, Britanija u Novom Sadu, Francuska u Nišu, Italija u Kragujevcu…. Ti centri bi imali autonomiju u radu i delovali nezavisno od Ministarstva prosvete. Gospođi
Prilikom razmatranja Amandmana broj 2 na Memorandum o razumevanju koji je trebalo da potpišemo sa Švajcarskom agencijom za razvoj i saradnju krajem avgusta 2004, izvršili smo usaglašavanje postojećeg Memoranduma sa novim Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Radilo se upravo o redefinisanju statusa regionalnih školskih centara.
Na sastanku održanom u Ministarstvu 27. maja 2004, gospođa Karin Salerno, direktor pomenute švajcarske agencije, izrazila je nezadovoljstvo što nisu konsultovani u vezi sa predviđenim promenama Zakona o osnovama obrazovanja „zato što švajcarski građani od poreza plaćaju naše promene u školstvu“. Tom prilikom je rekla;
– Vi nama izvlačite tepih ispod nogu.
– Pitam se čiji je to tepih, ili bolje reći, čiji je to pod, odgovorila sam.
Shvatila je poruku, nastavile smo razgovor u konstruktivnom tonu i nismo se rastale u neprijateljstvu.
***
Prilikom susreta na jednom međunarodnom skupu ministara obrazovanja, kolega Pašić iz BiH upitao me je:
– Što ti toliko smeta ta nova igrolika škola?
– Tek toliko što je igrolika. Škola je mnogo više od igre!
Na kraju, da se osvrnem na prividni razlog zbog kog sam, pod ogromnim pritiskom javnosti, bila prinuđena da podnesem ostavku.
Moje preusmeravanje dva poslednja časa biologije u VIII razredu osnovne škole, sa lekcije o čovekolikom majmunu na lekciju o zdravom porodičnom životu i zdravim navikama, može se posmatrati iz tri ugla –
– Stručnog:
Nisam biolog i nije trebalo da se mešam.
– Naučnog:
Kao doktor nauka i istraživač nisam mogla da dozvolim da se učenicima dogmatski predaja jedna pseudonaučna nedokazana teorija.
– Pravnog:
Bio je to podzakonski akt koji donosi ministar.
Dakle, nisam prekoračila svoje ingerencije. Bilo je to 2:1 za mene, samo što krajnji ishod nije imao nikakve veze sa matematikom.
***
Nešto malo pre mog odlaska iz Ministarstva, po zajedničkom dogovoru, gospodin Ljubomir Protić je svoj dotadašnji položaj pomoćnika ministra zamenio za funkciju direktora novoosnovanog Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja. Na prvom sastanku kolegijuma održanom u našem odsustvu, neko od prisutnih u šali reče: „Sve je isto, samo nema pravoslavaca.”
Ispostavilo se da više ništa nije bilo isto.
Napuštajući Ministarstvo prosvete i sporta, sem plastične pločice sa ispisanim imenom i funkcijom, sa sobom sam ponela čistu savest i sećanja kojima su ispisane ove stranice.
Kao što rekoh, ona su sadržana u knjizi „Put – pripovest jednog neuspešnog ministra prosvete“.
Izvor: https://stanjestvari.com/2023/09/10/ljiljana-colic-srpska-prosveta-pod-stranom/
