Piše:Miloš Ković:
Nikola Radojčić, jedan od najznačajnijih pripadnika velike, međuratne generacije srpskih istoričara, pisao je da je, počevši od srednjeg veka, samostalnost ključna politička ideja Srba. Da bi ideal samostalnosti i nezavisnosti dostigli, Srbi su stvarali države. Odbrana državne samostalnosti bila je, po mišljenju Nikole Radojčića, glavni razlog mnogobrojnih ratova koje su oni morali da vode. Za razliku od nekih naroda, koji su se lako mirili sa gubitkom nezavisnosti i životom u tuđim carstvima, Srbi su, u odbrani državne nezavisnosti, svesno podnosili ogromne žrtve.
Od obnove srpskih država u novom veku, prvo Crne Gore, potom i Srbije, sudbina srpskog naroda umnogome je, međutim, zavisila od velikih sila. Tako je i danas. Među njima je srpsko pitanje oduvek izazivalo raznoglasje. Sa oslobođenjem i ujedinjenjem Srba u Jugoslaviji 1918. godine, smatralo se da je ono bilo rešeno. Srpsko pitanje je, međutim, razbijanjem Jugoslavije, ponovo otvoreno.
U ovom trenutku, za Srbiju nema veće i važnije teme od Kosova i Metohije, jer tu je reč o doslovnoj odbrani države od rasparčavanja. Nalazimo se, međutim, u potpuno novoj, u srpskoj istoriji nezabeleženoj situaciji, jer same srpske vlasti zalažu se za amputaciju dela sopstvene državne teritorije. Sudeći po njihovim javno proklamovanim ciljevima, pošto izvršimo „razgraničenje“ sa „Kosovom“ i priznamo njegovu nezavisnost, poslednje ostatke svoje slobode i nezavisnosti poklonićemo Evropskoj uniji.
Često se danas pominje knez Miloš Obrenović, kao uzor onih koji su spremni na ovu vrstu „kompromisa“. On, međutim, nikada nije poklanjao delove Srbije. Naprotiv, oslobađao je susedne srpske zemlje (1833) i kovao planove ujedinjenja celog srpskog naroda. Sopstvene, državne teritorije ne bi se odrekao čak ni na sve spremni kralj Milan Obrenović. Za razliku od današnjih srpskih vlasti, koje su spremne da podrškom stvaranju Velike Albanije ugroze ne samo Srbiju, nego i Makedoniju, Crnu Goru, Grčku, kralj Milan je 1885. godine napao Bugarsku, ne bi li je sprečio da se ujedini sa Istočnom Rumelijom i tako velika i ujedinjena u budućnosti pruži ruku ka Staroj Srbiji i Makedoniji. Kralj je hteo da ratuje za ravnotežu snaga na Balkanu, ali srpski vojnik nije mogao da razume zašto je, umesto da brani svoje, trebalo da napadne susednu zemlju, pa se rat završio porazom i sramotom.
Ako se same srpske vlasti odriču državne teritorije, sopstvenih građana i idela koji čine samu suštinu istorijskog postojanja srpskog naroda, šta se može očekivati od velikih sila? Ma koliko međusobno nesaglasne, one će, po pravilu, iskoristiti slabost svake države, velike ili male, da bi joj oduzele teritorije. Istorijskih primera za to ima na pretek. Upravo ovih dana obeležili smo 80 godina od potpisivanja Minhenskog sporazuma, kojim su Britanija i Francuska prisilile Čehoslovačku da Nemačkoj ustupi Sudete, posle čega su nacisti ušli i u Prag.
Srpske vlasti danas mole velike sile da nam, doduše pod našim uslovima, otmu Kosovo i Metohiju. Pomažu im naši osvedočeni prijatelji – Toni Bler, Bernar Kušner, Volfgang Petrič, Robert Kuper. SAD su prepustile Aleksandru Vučiću i Hašimu Tačiju da postignu dogovor o onome što Vučić zove „razgraničenjem“ a Tači, mnogo preciznije, „korekcijom granica“ i potonjim priznanjem nezavisnosti „Kosova“. Vašington će, naravno, u svemu imati poslednju reč.
U tome ga prate najviši funkcioneri EU, kakvi su Johanes Han ili Frederika Mogerini. Po svemu sudeći, Brisel je, povodom Srbije i Kosova, počeo da se razilazi sa Berlinom. Nemačka je za sada uporna u protivljenju „promeni granica na Balkanu“. Zajedno sa Britanijom ona traži od Srbije da kroz „sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa“ prizna nezavisnost celog „Kosova“. Dosadašnje iskustvo kazuje da, ukoliko Vašington odluči da izvrši stvarni pritisak, otpor Berlina i Londona neće dugo potrajati.
Ako je verovati moskovskom „Komersantu“ (članak S legkim serbcem, 3.10.2018), Aleksandar Vučić je i Vladimira Putina, predsednika Rusije, pokušao da ubedi u nužnost nezavisnosti Kosova, uz prethodnu „korekciju granica“ sa Srbijom. U tome nije uspeo, jer Putin zna da bi sledeći korak za „Kosovo“, ali i za Srbiju, bio učlanjenje u NATO. Rusija održava veoma dobre odnose sa srpskim vlastima, ali ih stalno podseća na Rezoluciju 1244 UN, prema kojoj je Kosovo deo Srbije, kao pravnog naslednika SR Jugoslavije. Isto čini i Kina.
Rusija i Kina bi, dakle, trebalo da budu glavni oslonci srpske spoljne politike. Dolazak Donalda Trampa na vlast u SAD, sve vidljiviji američko-nemački antagonizam, nastavak razgradnje EU – umesto da to iskoriste u cilju odbrane nezavisnosti, srpske vlasti žure da se odreknu Kosova i razgrade Srbiju. Glavni izvor nevolja je ipak ovde, u Beogradu. Na potezu smo zato mi, građani Srbije. Ovi ljudi su potpuno kompromitovani i zato moraju da odu.
Izvor: https://srbin.info/2018/10/06/kovic-srbija-moli-da-joj-otmu-kosovo/
