(Foto:privatna arhiva autora)
Autor: Dragoljub Zbiljić (jezikoslovac, pisac 17 knjiga o polomima u srpskom jeziku i, posebno, o zatiranju ćirilice preko serbokroatistike i dvoazbučja, kao i osnivač 2001. godine prvog Udruženja za zaštitu ćirilice srpskog jezika „Ćirilica“)
Naši lingvisti u institucijama, šta danas rade?
Prigovaraju neodgovarajućim zakonima, a ne pada im na pamet da najpre svojoj struci prigovore što ona svojim pravopisom u dvoazbučju, protivnom Ustavu, direktno, kroz škole, i u javnosti pomažu ukidanju (zameni) srpske ćirilice vukovice hrvatskom latinicom gajicom.
Nastavljanje ukidanja srpske ćirilice u srpskom jeziku u Srbiji – koje je započeo austrougarski okupator 1916. godine, a nastavili Brozovi komunisti krvavim „oslobođenjem“ Srbije ubijanjem Srba samo za godinu dana više nego u četvorogodišnjem trajanju zavisne Nedićeve Srbije (izuzmu li se masovna streljanja Srba od Nemaca u odmazdi i osveti po pravilu sto Srba za jednog ubijenog nemačkog vojnika, koji bi bio ubijen uglavnom od komunista da bi se Nemci ostrvili na srpski narod u cilju promene predratne vlasti u Srbiji) – danas omogućuje srpska jezička struka zadržavanjem u Matičinom važećem još Pravopisu srpskog jezika iz 1993. godine jugoslovenskog protivustavnog dvoazbučja iz srpskohrvatskog jezika kojeg se nisu još odrekli samo srpski stručnjaci iz ukinute Jugoslavije i zadržali su ga u izradi Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika, čiji se tomovi objavljuju u okviru rada SANU-ovog Instituta za srpski jezik) uz pomoć vlasti zadržavanjem starog zakona na snazi neusaglašenog s Ustavom iz 2006. godine i donošenjem novog zakona o srpskom jeziku i ćirilici 2021. godine, takođe neusaglašenog sa stavom prvim Člana 10. Ustava Srbije, koji je obezbedio srpskoj ćirilici punu suverenost, u skladu sa suverenošću svih drugih pisama u svim drugim jezicima.
Ova namerno malo duža a precizna rečenica jasna je svima koji su stekli moć da prate misao i značenje ne samo u jednostavnim, tzv. prostim ili prostoproširenim rečenicama.
U okviru objašanjavanja velikih srpskih jezikoslovnih promašaja gde spada, svakako, izuzetno štetno za srpski narod postepeno ukidanje njegovog hiljadugodišnjeg pisma ćirilice u srpskom jeziku i njena zamena hrvatskim pismom (gajicom) zbog čega se danas u bibliotečkom vođenju evidencije srpske knjige i sve ostalo što ima CIP, a objavljeno je srpskim jezikom na hrvatskom latiničkom pismu (gajici) pripisuje hrvatskoj kulturnoj baštini.
Hrvati su izbegli da svoje knjige danas predaju srpskoj kulturnoj baštini na normalan način u svetu – tako što svoje knjige nikada ne objavljuju na srpskoj ćirilici. Oni u svom pravopisu za škole i uopšte nisu zadržali dvoazbučje iz hrvatskosrpskog jezika u hrvatskom jeziku, pa svaki Hrvat zna koje je njegovo nacionalno pismo i zna da je u svetu registrovan hrvatski jezik s latinicom, a srpski jezik s ćirilicom. Hrvatski stručnjaci za jezik, može se reći, na neki način „spasavaju“ Srbe u Hrvatskoj od šizofrene (izraz prof. V. Đorđevića) srpske dvoazbučnosti iz Srbije tako što im ukidaju jedno od pisama i nameću im ono pismo (hrvatsku latinicu gajicu) koje su srpski lingvisti legalizovali u pisanju srpskog jezika, a naziv tog pisma s dve reči „hrvatsko pismo“ preimenovali su i uneli u srpski pravopis, pored srpske ćirilice, s nazivom od šest prostih reči i sedme, polusloženice na ovaj način: „latiničko pismo iz vremena srpsko-hrvatske jezičke zajednice“.
Nigde se, do u Srbiji, ne koristi termin „ukidanje (hrvatske) latinice“ kao što u Srbiji to koriste neki stručnjaci za srpski jezik i mnogi laici koji smatraju da je ukidanje pogubnog za srpsku ćirilicu jugoslovenskog dvoazbučja i normalno rešenje pitanja pisma srpskog jezika u ćiriličkom jednoazbučju u stavu prvom Člana 10. aktuelnog Ustava Srbije, koji glasi, po ugledu na rešenje u ustavu svake druge države za njihove jezike i pisma:
„U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo“.
Po Brozovom izrečenom poznatom pravilu „Ne treba se držati Ustava i zakona kao pijan plota“ srpski lingvisti to svesno i namerno opstruišu (ne verujemo da to oni ne znaju) u Pravopisu srpskoga jezika Matice srpske određujući kao alternativno pismo srpskoj ćirilici hrvatsko pismo gajicu koje su naveli pod pomenutim ovde nazivom „latiničko pismo iz vremena srpsko-hrvatske jezičke zajednice“. Tako oni ostaju na putu Brozove politike o srpskom dvoazbučju da bi se, onda, bezbolnije ukidalo (zamenjivalo) srpsko pismo i prelazilo na hrvatsko pismo, što je samo naoko blaži vid planskog zatiranja srpske ćirilice njenom zabranom u Pavelićevoj Zakonskoj odredbi o zabraani ćirilice i Artukovićevoj Sprovedbenoj naaredbi rečenoj Odredbi o zabrani ćirilice u vreme NDH.
Tako su srpski stručnjaci za jezik, što se ćirilice tiče, ostali na Pavelićevom oštrom putu zabrane i ukidanja ćirilice i Brozovom lukavom putu ukidanja ćirilice primenom unikatnog za Srbe „bogatstva dvoazbučja“. U NDH-u u tome vlastima nije nije bila potrebna podrška lingvista, a vlasti u Srbiji u protivustavnim zakonima o srpskom jeziku i ćirilici imaju stalnu podršku lingvista u njihovom Pravopisu srpskog jezika. Tako je srpskoj ćirilici omogućen nastavak dokrajčivanja ukidanja ćirilice u korupciji i diverziji struke. A korupcija i diverzija u struci je mnogo bitnija od moguće novčane korupcije u padu novosadske nadstrešnice. Bez stručne korupcije, diverzije i promašaja u građevinskoj struci ne bi moglo biti smrti od nadstrešnice, baš kao što bez promašaja, svesne diverzije i korupcije u srpskoj jezičkoj struci, ukidanje (zamena) ćirilice u Srbiji ne bi bilo moguće. Da Predsednik Srbije nije naučio u školi od lingvista da su „naše i ćirilica i latinica“, sigurno ne bi rekao pre nekoliko meseci u Pančevu povodom „puštanja u rad“ zgrade „Ložionica“, kada mu se zbog tuđeg pisma u srpskom jeziku pokušala „izviniti“ neka lokalna političarka, on je utešio i ohrabrio rečima: „Neki su za ukidanje latinice u srpskom jeziku“ i da se to ne sme „(u)činiti jer je to nama istorija dala“, što je pre njega, gotovo na isti način rekao višemandatni predsednik Matice srpske prof. dr Dragan Stanić (Ivan Negrišorac) isto izrekao na ovaj način: „Zbiljiću, nama je istorija dala dva pisma i tako mora da ostane!“ Mora da ostane sve do poslednjeg ćiriličkog slova u srpskom jeziku, ne shvatajući da je nama naslnička istorija svašta „davala“, pa i česte okupacije, ali da ipak nije moralo uvek tako da ostane. On nije mogao od srpskih lingvista da nauči da nije ukidanje ničijeg pisma ako se držiš ustavne i prirodne suverenosti svog pisma u svom jeziku, a da je svaka zamena svog pisma tuđim – ukidanje svog pisma. Zato je u Srbiji danas toliko često ukidanje srpske ćirilice, a niko ne ukida u Srbiji Hrvatima u hrvatskom jeziku njihovo pismo, niti ukida bilo kom drugom narodu njegovo pismo u njegovom jeziku. U Srbiji se ukida samo Srbima njihovo pismo u korist tuđeg pisma.
Dakle, svakoj nevolji kod nas i bilo kakvoj opasnosti po život ljudi u miru prethodi svakoj tragediji i opasnosti po ljude, pa i pisma i njegovog ukidanja kroz zamenu svog nacionalnog pisama prethodi stručna diverzija, korupcija i opstrukcija dotične struke. U slučaju srpskog pisma u Srbiji nesumnjivo prethodi i omogućuje dotična (jezička nacionalna) struka. U slučaju nebezbedne nadstrešnice – građevinska struka, u slučaju pisma – jezička struka.
Naši lingvisti u institucijama, šta danas rade? Prigovaraju neodgovarajućim zakonima, a ne pada im na pamet da najpre svojoj struci prigovore što ona svojim pravopisom u dvoazbučju, protivnom Ustavu, direktno pomaže i omogućuje ukidanje (zamenu) srpske ćirilice vukovice hrvatskom latinicom gajicom ne brinući da li će preživeti srpsko pismo ćiriličko kao ključni identitet srpskog naroda kroz mnogo vekova njegovog teškog trajanja koje je omogućavala istorija koju su stvarali nasilnici i u takvoj istoriji nametali Srbima tuđe pismo da bi Srbi bili lakše odsrbljivani i asimilovani preko nametanja i usvajanja tuđeg umesto svog.
(20. novembar 2025.)
Osnovna teza autora, da se u Srbiji ukida ćirilica, NIJE TAČNA! U poslednjih dvadesetak godina, ćirilica se sve više koristi u svim oblastima života. Državne i javne službe, kao i poslovni svet sve više svu prepisku obavljaju ćirilicom. Autor piše, kao da nije u toku, šta se oko nas dešava. Piše kao da smo u sitaciji od pre 20. godina i više. Nije vreme stalo, što bi svakom u našim poznim godinama prijalo! I sa VI možemo da „razgovaramo“ na srpskom i da se dopisujemo ćirilicom!
Odgovor pod jedan;
Tačno je samo jedno od Mlinarevića u ovoj njegovoj kritici. Od Miloševića najpre, pa i kasnije, posle njega, od Koštunice pa sve do Vučića Ustavna odredba o ćirilici primenjuje se, za razliku od Jugoslavije,u onome što nam šalju iz državnih organa s nivoa Srbije, Pokrajine Vojvodine i iz opštinske uprave. Ali to nije dovoljno. Naprotiv, veoma jee malo. Sve drugo u javnosti je 90 odsto i sada i više na tuđem, hrvatskom pismu gajici. Preporučujem Mlinareviću da prošeta Knez Mihailovoj Ulici u Beogradu, gde živi, i da izbroji ćiriličke ispise, da, na primer, uđe u neku knjižaru i da vidi koliko tamo ima knjiga na ćirilici, a koliko na srpskom jeziku a na hrvatskom pismu. Preporučujem mu da u Pečatu pronađe tekst predsednika Matice srpske prof. dr Dragana Stanića i da tamo sazna da je on izbrojao svega 1,5 odsto ćiriličkih ispisa u glavnoj novosadskoj ulici Zmaj-Jovinoj.
Odgovor gdinu Mlinareviću pod dva:
Preporučujem Mlinareviću da od autora nove knjige dipl. inž. Nemanje Vidića sazna koliko ima ćirilice danas među Srbima. Vidić se poslednjih tridesetak godina prilježno bavi ukidanjem ćirilice i objašnjava za „običan narod“ istinu o tome ko je glavni krivac što u srpskim prodavnicama nema više od 1 odsto ćirilice, nego su gotovo svi proizvodi s objašnjenjima na tuđem hrvatskom pismu čak mnogo više nego što je bilo u antićiriličkoj Jugoslaviji. Neka Mlinarević, na primer, uključi televizor, pa neka se uveri koliko TV-studija, osim RTS-a i RTV-a, koristi srpsko ćiriličko pismo, a koliko ih jee na hrvatskom pismu.
Ako dobro ne vidi, predlažem gdinu Mlinaareviću da kupi bolje naočare da bi video pravu ćiriličku sliku u Srbiji, a nee ružičastu. On možda ni na ružičastoj TV Pinku umesto latinice vidi ćirilicu.
Predlažem Mlinareviću da pročita Član 10. Ustava Srbije i da tamo vidi koji procenat ćirilice u srpskom jeziku treba da bude u srpskom jeziku u Srbiji.
Zbiljiću, ti umesto da se ponosiš, zajedno sa Vidićem, vašom borbom za ćirilicu, ti sav vaš rad omalovažavaš. Iz tvoga pisanja se može zaključiti, da je ćirilice sve manje i manje, a stvarnost nam govori nešto drugo. Zaboravio si, da sam ti obezbedio tribinu u Skupštini Pančeva za tvoju knjigu. Zaboravio si, da sam te obavesti i odnosu čirilice i latinice od Slavije do Cvetnog rega u Bgd i da sam te obavestio da u Novom Sadu Gradska pivnica, kao i Narodno pozorište imaju ćirilične napise. Pisao sam ti i o mojim utiscima iz Jagodine, gde ima ćirilice koliko ti srce hoće. „VI“ znači veštačka intiligencija, sa kojom možeš da se dopisuješ, a i da razgovaraš ćirilicom i srpskim jezikom! Još da se maneš tumačenja Ustava i ti si svoj posao završio.
Poštovani Mlinareviću, opet Vi sve pogrešno. Boleo bih da Vi, konačno, kao pravnik pročitate Član 10. Ustava Srbije, a Vi o nekoj Pivnici u Novom Sadu. Ne idem, kao Vi, u pivnice i ne sporim da je ona ispisana ćirilicom. Ali sam Vam preporučio da Vi pročitate u „Pečatu“ nalaz prof. dr Dragana Stanića u njegovom tekstu pod naslovom „Rat za srpski jezik i pravopis“ u kome je posvedočio da u glavnoj ulici Zmaj Jovinoj u Novom Sadu ima samo 1,5 odsto ćiriličkih ispisa. Iz mog nalaza iz 2000. godine u više glavnih ulica u Beogradu bilo je 36 odsto ćiriličkih natpisa, a 64 odsto na hrvatskoj latinici. Predlažem Vam da danas izbrojite makar samo u glavnoj ulici Knez Mihailovoj u Beogradu da vidite koliko u njoj ima ćiriličkih ispisa. Tada ćete videti da jee to mnogo manje ćirilice u Beogradu nego 2000. godine.
Vi nikako da pročitate Član 10. Ustava Srbije. Po toj odredbi ispisi na srpskom jeziku treba da budu svi na ćirilici, a ni 1 odsto na tuđem pismu.
Nema smisla, da o pravnim pitanjima i Ustavu vodim raspravu sa LAIKOM. Procenti koje navodiš su obična izmišljotina. Dođi u Bgd, pa da brojimo. Mogu ja da dođem Novi Sad pa da brojimo.Ja te valim, a ti pokušavaš da budeš „pravnik“ i tumač Ustava i zakona i to sa 80 godina u dupetu.
Naravno da sam vlastan da tumačim Član 10, Ustava Srbije jer sam bio pozvan od predlagača tog člana B. Brborića da usaglasimo postojeću formulaciju. I usaglasili smo je tako da u Srbiji u srpskom jeziku mora da bude sto odsto srpskog pisma, bez bilo čijeg tuđeg.
Nisam od Vas tražio da raspravljate sa mnom o Članu 10. Ustava, nego da Vi taj Član, kao pravnik protumačite za druge.
A nas dvojica ne možemo baš ništa da raspravimo jer se nikada ni u čemu u vezi s ćirilicom nismo sporazumeli. Uvek sve što sam ja, kao stručnjak za srpski jezik i srpsko pismo, govorio i pisao, Vi ste, kao navijeni, govorili i pisali suprotno. Vi i ja smo, u vezi sa srpskim jezikom i pismom, apsoluzni antipodi.
Zbiljiću tvoje „tumačenje“ Ustava vidi se i u „mora da bude sto odsto srpskog pisma“ i to ste vas dvojica „usaglasili“??!! Nigde u Ustava nema tih tvojih „sto osto“! Nema razloga da ja „tumačim“ drugima, kada je član 10. potpuno jasan.
Korišćenje tuđe reči „antipod“ pokazuje tvoj odnos prema srpskom jeziku. Nisi uspeo da misao izraziš na srpskom jeziku i pismu.
Moraš se pomiriti, da tvoje „misli“ NISU prihvaćene i da je srpsko pismo-ćirilica ušlo u upotrebu u znato višem obimu, nego u vremenu koje ti spominješ. Procenti, koji nisu tačni i koje zloupotrebljavaš u dokazivanju nedokazljivog, pokazuješ i da te je pamćenje napustilo. Zaboravio si, da sam ti obezbedio tribinu u Opštini Pančevo, zaboravljaš da sam te obavestio o brojanju ćiriličnih natpisa i o utiscima iz Jagodine. Zaobilaziš realno stanje u Novom Sadu. Zaboravljaš, da udruženja koja spominješ NE RADE i da imaju minimalni broj članova, ako uopšte imaju članove. Stavi prst na čelo i razmisli, zašto tvoja isključivost nije prihvaćena. Kako b
Poštovani Mlinareviću,
Mislio sam da ste pravnik, Ali to ničim ne dokazujete po onome kako mislite o Članu 10. Ustava Srbije. Tu sumnju da ste pravnik pojačavate time što ne razumete ni ono što jasno piše u Ustavu, u Članu 10. Pa, naravno, da tamo ne piše da u Srbiji treba da bude samo ćirilica. jer ne piše se ćirilicom mađarski, rumunski i još drugi latinički jezici. Vi ne umete da čitate ono što Vam napišem. A napisao sam da u srpskom jeziku sve mora, po Ustavu, biti ispisano ćirilicom. Rekao sam, dakle, da, po Ustavu, u srpskom jeziku sve mora biti ispisano ćirilicom, a Vi ste shvatili da ćirilicom mora biti ispisano sve i u svakom drugom jeziku.
U Članu 10. Ustava, u stavu prvom koji se odnosi na srpski jezik i pismo usvojena je na referendumu za Ustav 2006. godine, a to je formulacija koju je tadašnje Ministarstvo kulture usaglasilo s „Ćirilicom“: „U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo.“ Dakle, 100% ćirilice u srpskom jeziku.