Пише: Đorđe Matić, XXZ magazin:
Најлепшу причу о Шабану причала је покојна Љиља Петровић. У доба кад прави своје сензационалне ране албуме, почетком осамдесетих, Шабана готово није било на телевизији. За то је постојао разлог, који се десио на снимању видео-клипа за нестварно лепу Шабанову песму “Парно грас” (Бели коњ). Снимљен филмском камером, у некој бескрајно поетичној измаглици, Шабан у том споту, у црној кожној јакни, заиста јаше белог коња. По Љиљиној причи, након пада задње клапне Шабан је украо коња, одјахавши са снимања и нестао, да га више не нађу.
“Рођен 1936. у Нишу. Послије рата због дјевојке дезертирао из ЈНА, осуђен на три године на Голом отоку. Индира Ганди и Нехру позвали га у Индију гдје је проглашен за краља ромске музике. Његова пјесма Ђелем ђелем проглашена је за химну свих Рома свијета.”
Каква биографија, а? У успоредби с било киме, на нашој сцени поготово, па се чини као, клишеом речено, неснимљени филм. Има ту “само” један проблем: осим мјеста рођења – ниједно од овога горе највјеројатније није истина. Углавном је непровјерљиво и најчешће чиста конфабулација – самог субјекта, онако како је причао и слагао свој животопис и остављао га другима, као да је знао да ништа неће касније провјерити. Кренувши већ од почетка живота – и прије! – ни година рођења му се заправо не зна (и већ ту јавља се одмах социо-хисторијско питање: јесу ли се Роми пописивали у Краљевини, и ако јесу – како и колико?). Што ствар чини још посебнијом, као што је био и јунак приче: и ова годишњица наиме, коју обиљежавамо – условна је. Но, њу славимо и због тога: најинтригантније чињенице заправо уопће нису у митологизираним биографијама које се, немаштовито једнаке, преносе данас у све теже провјерљивој џунгли информација. Умјесто тих и такозваних чињеница, умјесто произвољности тврдњи, требало би кренути другачије, обрнуто – од питања. То што права питања у вези Шабана леже другдје, ван очитог, и што су чак и на крају дугог пута испитивања и тражења неодговорива, други је, сасвим посебан проблем.
Нека од њих сасвим су базична, надошла из слушатељске зачуђености, из задивљености, а нека су објективнија, шире културална и хисторијска. Наравно, обје се врсте мијешају непрестано.
У прва иду најочитија, која се јављају над оним што чујемо кад данас слушамо његове класичне снимке с прва четири Шабанова албума снимљена за љубљански ЗКП и загребачки Југотон, већином са његовим пјесмама и у пратњи самозатајног, уздржаног а бриљантног оркестра Зорана Пејковића (потпитање: гдје су нестали такви бендови, зашто више овако нитко не свира данас?). Серија пјесама, албум за албумом, гдје се чује пјевач и аутор који није на почетку него у зениту, сада, тридесет и толико година касније, зачуђује све више. Одакле му онакав тон најприје, “фарба”, како се вели; одакле та стилизација?, техника? Како то настаје и како се развија? Шта је слушао (а сигурно је слушао, не постаје се музичар “по Духу Светоме”), како је слагао те своје пјесме, текстуално и поготово музички? Шта је уопће требало бити да би се постало Шабан Бајрамовић?
Живот је маскенбал
Знамо шта ће рећи већина. И промашити сасвим. Без размишљања опалиће: “Циганин је, они имају то (!).” Како је једноставна културрасистичка логика у својим рјешењима и како површна у својој дубинској злонамјерности. Добро, требало је оџивјети најприје, имати искуство од врсте у коју нитко од нас “бијелих” нема приступа. Без искуства ништа. Али, овдје се опет треба подсјетити ријечи америчког критичара Алберта Марија о Беси Смит и парафразирати их у нашем контексту: “Ако је истина да је циганска музика одраз стотина година муке, како то да је родила само једног Шабана Бајрамовића?”
Ту нам и иначе Американци са својим расним комплексом добро дођу, као што се овдје одмах добро наслања већ споменута серија културолошких питања. Аналогије између култура су бројне, и као такве само потврђују њихову међусобну разлику дакако, но ваљаће нам свеједно. Ако је Шабан тако, за колективно, често невјешто око, био симбол Циганина, у смислу поједностављивања “један-за-све”, како то да се иза ходајућег клишеа са сребрним зубима и шарене одјеће којој се средина подсмијевала, у исти час крио један толико очито посебан човјек, крајњи индивидуалац и – да – пунокрвни умјетник, аутор, нестваран стилист? Како може дакле у њему бити и читава култура, и у исто вријеме оно што се издиже над њом, што ствара особност ни са којом другом успоредиву?
Исти проблем, исти големи неспоразум, јавља се поново у аналогији, имала је још једна, америчка, личност, такођер “не било каква” – Луис Армстронг. За широку, срединашку бијелу публику у њему су се на први поглед спојиле све, бартовски речено, конотације одређеног типа представника црне Америке, тако да су се црни џезери и интелектуалци дуго стидјели због тога. У исто вријеме (што се тек данас чује, па све боље) испод забављачке маске, испод очитог, стајао је један од највећих иноватора музике читавог двадесетог стољећа.
Ки војска ме ђава
На сличној подјели радио је и Шабан, сасвим несвјесно. Сви смо вољели, или волимо још увијек, насмијати се ономе што лингвисти зову “интерференција” – ромски језик (као и сви други) посуђује ријечи које му требају, али оне у контексту даље неразумљиве цјелине и мијешању регистара у језику, звуче некако нарочито комично (питање је једино насмије ли се тада човјек њима или се смије с њима – у томе је одговору тест сваког расизма). Узмимо зато један од Шабанових класика, а могли бисмо и други:
“Керта манге даје
Јек гудли кафава
Јек гудли кафава даје
Ки војска ме ђава.”
Кад чујемо овај славенски “уљез” у тексту – ову, једино препознатљиву, “војску” (!), комични ефект је тренутан. Али кад се преведе текст у којем лик пита мајку да му направи “једну слађу кафу”, јер га “у војску зову”, и ако се препустимо споју и контрасту ријечи с летећим, незаустављивим темпом и (за западно ухо трајно неочекиваним) измјенама дурско-молским циганске љествице – ефект тих разлика може излудјети човјека. То је “таписерија” потпуно супротних стања, и израза таквих стања која се измјењују без упозорења, гдје тривијално, свакодневно, неосвјештено, у тексту неопажено прелази – иако је заправо непрестано у томе – у потпуно црножучну, неиздрживу жалост којом је обливена музика. Цигански спој супротности којима је Шабан господарио и стварао га као нитко други, прејак је за нас остале – нисмо одгајани тако да знамо с тиме. Отуд, није случајно да се људи од којих се не би очекивало понекад побију или разбијају ствари под утјецајем ове музике.
Свој властити џез
То махнито и суптилно у једном, покушали су ухватити разни касније, редом “бијелци”, поготово након што је 2001. мостарски продуцент Драги Шестић албумом А Гyпсy Легенд извукао Шабана из таворења и избацио га на свјетску сцену. Није им успјело. Шабан наравно није марио шта се иза њега ради у студију и на матрицама, па су аранжмани редом погрешни, држим, сувише “пристојни”, заправо малограђански, уз помодно и насилно везање за џез (као да Шабан није био свој властити џез којем не треба ништа!), и све је испадало често накарадно, накрцано мегаломанским рјешењима типичним за школоване градске музичаре. Чак и Горан Бреговић, иначе врхунски аранжер, потрошио је двије пјесме а да није добио ништа посебно. Код Шабана увијек је било – мање је више. И само онда кад се поштовала његова мистерија, кад би аранжери и продуценти схватили и пристали на властиту зачуђеност, резултати су били изузетни.
То је схватио Шестић кад је снимао са Шабаном. Што сведенији аранжмани, једино акустичка свирка, глас снимљен без ефеката, што ближе мембранама (“цлосе микинг“), с пуно простора – и што више слободе пјевачу. Тада је Шабан бриљирао. А до које мјере су такви студијски услови и пратња могли ослободити пјевачев “дух из боце”, и данас изазива невјерицу. Има видео снимак за који се ваља надати да ће једном изаћи пред људе, направљен током рада на Шабановом повратничком албуму с бендом Мостар Севдах Реунион. Шабан снима једну од својих ријетких пјесама на српском, издвојену по свему у ионако издвојеном репертоару. Пјесма је “Питао сам малог пужа”, на немилосрдни, непрестајући ритмички “кец” какав имају севдалинке (поред румуњског, био је примјетан утјецај босанске пјесме на Шабана): изнад непромјењивог куцања пулса бенда, пјевач изводи серију вокалних бравура за које се не зна јесу ли технички или емотивно теже, преко шест минута развијајући тужбалицу о томе како је на коцки (“на картама, на барбут”) изгубио све паре.
Пјева у стању једне апсолутне концентрације, као “стуб од зрака”, како је једном Ален Гинзберг описао концентрацију младог Боба Дилана на сцени; пјева затворених очију и типично искривљеног лица – у тајном братству ове физичке гесте: као “соул схоутер” Пентакосталне цркве из Луизијане, као фламенко пјевач из Андалузије, као пакистански qаwwали мистик Нусрет Фатех Али Кан. Кроз, Славенима и Циганима тако блиску, антропоморфну слику гдје лик/ Шабан разговара с пужем и пита га да “му своју кућу прода” (и пуж наравно – одговара), попут циганског Шагала што слика у зраку, или у китсовским “круговима у води”, описао је један потпуно довршен, самодржећи свијет који је трајао колико и изведба. Кад матрица исцури, Шабан готово одмах отвори очи, врати лице у израз готово празан, гледа одсутно, а како му нитко из режије, с пулта, не одговара ништа јер су сви замукли, упита нешто као “је л’ може ово?”. Као да се ништа није догодило.
Најстварнија стварност
То је тако: најбоље приче су увијек најстварније. Добро, рећи ће нетко можда, мало разочарано а мало у нади – да ли је ишта заиста било од прича које асоцирамо са Шабановом личном митологијом, односно оном његове културе? Разочара се човјек, по својој природи, кад схвати да иза најмаштовитијих нарација лежи најчешће прозаична истина.
О, и те како је било таквих прича. Не може се онаква чаролија музичка стварати а да је нема у животу у којем су били толико замијешани легенда и стварност, бајковито и материјално, модерно и прастаро, неозбиљно и трагично. Могуће најљепшу причу, којој никаквог додатка не треба, причала је покојна Љиља Петровић, његова колегица и у многочему антипод. Не знам колико се људи још сјећа, али у доба када прави своје сензационалне ране албуме, почетком осамдесетих, Шабана готово није било на телевизији, тада ријеткима доступном главном масмедију. Велика београдска и ромска пјевачица која је релативно често наступала у музичким и забавним програмима, рекла је да је за то постојао разлог. Могла се и донедавно пронаћи снимка из тога времена, видеоклип за нестварно лијепу Шабанову пјесму Парно грас – Бијели коњ. Снимљен филмском камером, како се тада радило, у некој бескрајно поетичној измаглици, Шабан у црној кожној јакни заиста јаше бијелог коња. По Љиљној причи, након пада задње клапне – Шабан је украо коња, одјахавши са снимања и нестао, да га више не нађу. Е, онако како ћемо сами себи изнутра ово објаснити (!), како ћемо се поставити према причи и интерпретирати је, о томе овиси све наше разумијевање пјевача. И много тога још.
Зато, вјеројатно најпрецизнију звучну метафору Шабана направио је већ споменути продуцент Шестић.
На музичким албумима, понекад се нађу снимке које су непописане, скривене обично на крај плоче, одвојено, и називају се гхост трацк – дословно би било “пјесме утваре”. На снимању Гyпсy Легенд албума, и на приједлог врсног гитаристе Мише Петровића, у задњи час је предложена можда најдирљивија Шабанова балада (па макар била балада у седам осмина каква и јесте), Сила кале бал (Има црне очи). Снимљена је потпуно огољено, само вокал и акустична гитара. Резултат је био чаробан. Седам пјесама касније, кад све дотуче горе описана кулминација Питао сам малог пужа, албум завршава. Тишина. Но, након неколико секунди, из ничега, зачује се изненада из даљине поново Шабанов глас, у еху, без инструмената, сам, и пјева још једном рефрен о дјевојци црне косе и зелених очију – сила кале бал, зелене yакха – ме мангав ла даје, о ла ме кха лав – “волим је, мајко, умријећу због ње” – да би полако постајао све тиши, као да се удаљава.
Као да је ту а није, појављује се и нестаје, а кад помислимо да смо уловили и расвијетлили нешто, његова појава бјежи као дух. Остаје само глас, то је довољно. Не морамо све знати, ни разумјети. Довољно је слушати, и чути.
Извор:https://impulsportal.net/index.php/kultura/muzika/35721-ko-je-bio-saban-bajramovic
