Капитализам катастрофе

(“Трећи наставак текста “Јанусова лица глобализације”

Аутор: Еди Даруши)

У земљама где год су се владе прихватиле Вашингтонског консензуса сиромашни су имали мало користи од економског рата.

Заправо принцип неолиберлизма је бруталан: смањењем социјалних издатака приватни капитал се увећава!

Бела кућа искористила осећај страха и погибије створен терористичким нападом од 11. септембра да би драстично повећала овлашћења извршне власти које Наими Клајн назива као „успорен државни удар”

У Пољској, у којој није било незапослености за време комунизма, након економске шок терапије стопа незапослености износила је 20% а испод линије сиромаштва живи 59% Пољака.

Увођењем „преливајуће правде“ у Јужноафричкој републици је број људи који је преживљавао с мање од једног долара дневно удвостручио се на четири милиона у 2006. годни. Између 1991. и 2002. године стопа незапослености црних Јужноафриканаца удвостручила се скочивши са 23% на 48%.

Колика је опасност најава субсахарске Африке о рађању „Четвртог света“ ?

Мобилни телефони и сурфовање интернетом преобратили су се у моћне начине свеобухватног државног надзора уз пуну сарадњу приватизованих телефонских компанија.

3.7 Капитализам катастрофе

„Држава одумире и неко мора преузети њене функције… Нико за то није боље припремљен од света великог бизниса.“(Рокфелер[90] )

„Ова страшна времена пружају најбоље прилике онима који разумеју потребу за фундаменталним економским променама.“ (Џон Вилијамсон).

Мултинационалне компаније с великим међународним инвестицијама у страним земљама желеле су стабилно профитабилно окружење: благе законе о инвестирању, послушне раднике и никаква ружна изненађења у виду национализације имовине мултинационалних компанија. Пучеви, војне интервенције, успостављање крвавих диктаторских режима, уз помоћ ЦИА-е, били су средства за постизање тих циљева (1973. свргавање демократски изабраног социјалистичког председника Аљендеа у Чилеу који је желео да уз поштену рефундацију национализује имовину велепоседника и страних компанија). Био је то уједно и процес којим уместо да буду инспиративни примери, ове земље постале су застрашујуће упозорење о ономе шта се дешава сиромашним нацијама које мисле да могу да се извуку из Трећег света.

Међутим, данашњем капитализму катастрофе, односно, према Наоми Клајн, архитектама рата и корпоративним политичарима, ратови (Ирак), терористички напади, природне катастрофе (ураган Мич, ураган Катрин, цунами, пожари, епидемије) и економски колапси држава, по себи су извори огромних профита. Оркестриране походе на јавну сферу после катастрофалних догађаја, удружени с третманом катастрофа као узбудљивих тржишнх могућности, Наоми Клајн назива „капитализам катастрофе“. [91] Као фундаменталистички облик капитализма, капитализам катастрофе, заправо је модел експлоатације криза и катастофа које су му потребне да би могао да напредује и остварује енорман профит.

Тако су експлоатација кризе у рату у Ираку и постцунамиској катастрофи у Шри Ланки заправо кулминација три деценије строгог поштовања Фридманове доктрине шока.[92] Наиме, после 11. септембра 2001. експлоатација страшне трагедије постала је норма како би се компанијама омогућио профит, али је у Америци спровођен и домаћи вид економске шок терапије. Бушов тим, фридмановски до сржи, журно се дао на експлоатацију шока како би прогурао своју визију шупље владе у: „… којој би све од вођења рата до реаговања у ванредним ситуацијама био пословни подухват који треба да донесе профит.“ [93] Тако је држава сада имала улогу колонизоване територије, а корпорације су конкистадори. Односно шок терапија је доживела своју еволуцију јер уместо распродаје државних компанија и јавних добара, Бушов тим створио је основу за нове поступке: Рат против тероризма, код куће и у иностранству, који је требао да буде приватан. Свакако,да би ово постигла, Бела кућа је, у фридмановском маниру, искористила осећај страха и погибељи, створен терористичким нападом од 11. септембра, да би драстично повећала овлашћења извршне власти. Ове поступке Наоми Клајн назива „успорен државни удар“, а који се односио на контролу,надзор, хапшења и вођења рата. Сам режим постаје ауторитарнији. Мобилни телефони и сурфовање интернетом преобратили су се у моћне начине свеобухватног државног надзора уз пуну сарадњу приватизованих телефонских компанија. Уклањање граница, тај велики симбол глобализације, замењено је процватом индустрије граничног надзора, од оптичког скенирања и биометријских личних карти до планиране хај-тек ограде између САД и Мексика. Страх од тероризма постао је јачи од страха живота у надзираном друштву.[94]

Затим су те новопојачане и издашно финансиране функције безбедности, војне инвазије, окупације и реконструкције Ирака сместа предате приватном сектору да их обавља уз профит. Иако је као циљ наведена борба против тероризма, ефекат је био стварање капитализма катастрофе: потпуно развијене нове привреде, базиране на отаџбинској безбедности, приватизованом рату и обнови после катастрофе, задужене ништа мање него за изградњу и вођење приватизоване безбедносне државе, код куће и иностранству. Како пише Наоми Клајн био је то врхунац Фридманове контрареволуције: „… глобално тржиште се деценијама хранило удовима државе сада је почело да јој прождире срце.“ [95]

Чак је и део иследника у озлоглашеним логорима попут Гвантанама у приватном аранжману. Иследници морају да добију од затвореника ону врсту података погодних за подизање оптужнице коју траже њихови послодавци у Вашингтону. Ова динамика створена је за злоупотребе: „… као што ће затвореници под тортуром рећи било шта само да бол престане тако приватни предузетници имају снажан економски подстицај да употребе све неопходне тактике да би испоручили тражене информације без обзира на њихову поузданост.“- пише Наоми Клајн.[96]

Сваки од начина на који је Бушова администрација дефинисала параметре Рата против тероризма служио је да повећа његову профитабилност и одрживост као тржишта: од дефиниције непријатеља, преко правила о борбеним дејствима, до стално растућих размера сукоба. Тако је, како наглашава Наоми Клајн, због економске профитабилности Рат против тероризма постао саставни део глобалне економске архитектуре.[97] Конфликт у Рату против тероризма није ограничен у погледу времена, простора и циља тако да је одговор на тероризам неостварив задатак, али у економском смислу рат је ненадмашан.

Дакле капиталисти катастрофе, архитекте Рата против тероризма део су врсте корпоративних политичара за које су катастрофе циљеви по себи- тотална интеграција пословне и политичке елите. Изједначавајући интересе мултинационалних корпорација с интересима САД-а и штавише за цео свет добија се облик плана са опасним последицама. Јер Бушови главни функционери задржали су своје интересе у комплексу капитализма катастрофе чак и након што су ушли у нову еру приватизованог рата и реаговања на катастрофе што им омогућава да профитирају на катастрофама које изазивају.

Стапање политичких и профитерских циљева нигде није тако очигледно као на бојним пољима Ирака. Као трећа по величини светска резерва нафте, Ирак је морао да буде мета архитеката инвазије. Пуштајући стравично насиље са ланца тврдили су да је Блиски Исток расадник терориста зато што недостаје слободнотржишна демократија у региону. Јасно је да је увек посреди слобода за мултинационалне компаније, тако да је у Ираку постало отворено јасно да је слободна трговина империјални пројекат који нова тржишта за мултинационалне компаније осваја на бојним пољима превентивним ратовима.

Од 2003. године, након инвазије Ирака, свет постаје све мање миран, док се истовремено нагомилава све већи профит. Данашња глобална нестабилност ствара све веће профите сектору високотехнолошког обезбеђења, грађевинској индустрији, приватним здравственим и фармацеутским компанијама, сектору нафте и гаса. Терористички напади сада се дочекују са одушевљењем.[98]

Успевајући да претвори катастрофу у своју дугорочну корист, бујице катастрофа претварају се у спектакуларне профите. Чак и сами привредни системи који се противе свим покушајима законске регулативе, заштите човекове околине, сама по себи генеришу стабилан прилив катастрофа, било војне, било еколошке или финансијске природе. Наша заједничка зависност од прљавих извора енергије ствара стабилан прилив другачијих кризних ситуација: природне катастрофе попут најновијег изливања нафте и ратови вођени због контроле над оскудним ресурсима који заузврат доводе до терористичких напада.

Активно стварање криза у свету од стране капиталиста катастрофе, због огромних профита које катастрофе доносе, најавио је Џон Вилијамсон још 1993. године на једном скупу „неолибералног племена“: „… човек мора да се пита има ли било какве логике размишљање о намерном изазивању кризе како би се отклонила политичка сметња реформама… Да ли би криза мањих размера могла послужити? Да ли је могуће испланирати кризу која би послужила истој политичкој функцији…“.[99]

4. Биланс неолибералне глобализације

„Глобализација данас није у интересу многих сиромашних у свету.“( Џозеф Стиглиц)

4.1 Неолиберална глобализација: протекционизам, сиромаштво и национализам

„И зато широм света деца раде у пољима са отровним пестицидима, у опасним рудницима и у фабрикама гуме и челичанама, где им тешке машине одсецају прстиће и ручице. Многа таква деца производе робу за инострано тржиште…“( Наоми Клајн[100])

Свет заиста стреми све тешњој повезаности и стварању јединственог глобалног простора али у истом процесу настају као провалија дубоке поларизације. Урлих Бек каже да је свет постао: „… опасно неједнак простор… Само за исплату дугова с Југа на Север тече у години 200 милијарди долара… Глобалне неједнакости расту- од 1960. до 2000. године удио најбогатијих 20% становништва свијета у глобалном дохотку порастао је са 70% на 90%, док се удио најсиромашнијих смањио од 2,3% на 1%. Док се 1,2 милијарди људи готово петина становништва, мора задовољити с мање од једног долара дневно, помоћ државама у развоју од 1999. смањио се за још 20%.“[101].

Експанзија неспутаног тржишта и капитала најпродорније су силе глобализације, али истом силином којом повезују свет „капајућа економија“ га и дели. Пресудна улога у експлозивном проширивању провалије између светова припада силовитом успону и владавини неолиберализма који је сменио контролисани капитализам државе благостања.

Дакле, тријумф неолиберализма Чикашке школе убрзава ритам глобализације, укида интервенционистичке баријере слободном кретању транснационалног капитала, стварајући јединствен свет без граница. Привлачност неолиберализма огледа се у томе што „бољшевици неолиберализма“ тврде да он сече паразитске трошкове бирократије државе благостања, штитећи домаће фирме од спољне кокуренције. Ово је свакако слика неолиберализма у његовом идеално типском облику и не одговара стварности: америчка индустрија је протекционистичка, а како је то приметила Наоми Клајн, послови за време Џорџа W. Буша додељивани су без тендера што је довело до тога да је профит мултинационалних корпорација корпоративних политичара доживео метеорски успон од 700%, попут фирми у којима акције имају Дик Чејни и Доналд Рамсфелд. Смисао неолиберализма је у смањењу социјалних давања.

Заправо принцип неолиберлизма је бруталан: смањењем социјалних издатака приватни капитал се увећава!

Потврду овога налазимо у чињеници да иако је богатство планете увећано за 6 пута, просечни доходак у 100 земаља света у сталном је опадању: готово 60% становника планете лишено је приступа основним потребама, трећина нема воду за пиће. Истовремено три најбогатије особе на свету поседују иметак који је већи од бруто националног дохотка 48 најсиромашнијих земаља: 4% њиховог богатства било би довољно да свим сиромашнима света омогући образовање, адекватне медицинске потребе и исхрану.

Највећу драму представља субсахарска Африка која најављује рађање „Четвртог света“ екстремне беде читавог једног континента са готово 500 милиона становника. Ове земље постају све више маргинализоване управо када су интегрисане у глобално светско тржиште. Економска глобализација само је заоштрена јер заснивају свој извоз на сировинама чија је цена драстично оборена, док је спољни дуг Африке захваљујући и скоку камата порастао за 14 пута.

Већ је речено да гигантска моћ транснационалног капитала стално прети да оде из земље и инвестира на локацијама са јефтином радном снагом и мањим трошковима социјалне заштите што представља ерозију социјалне државе. У извештају ОУН-а за 1999. годину закључује се да социоекономске напетости- мерене повећањем незапослености, неједнакошћу и незадовољством приходом представљају главни фактор повећања стопе кривичних дела. Свет криминала, проституције, дроге и неписмених- црне рупе глобализације нису искључиво на периферијама оне се налазе у сваком граду првог света стварајући нову географију социјалног апартхејда.

Реакција на нови светски поредак односно на репресивну форму глобализације (Ирак) рађа експлозију етничких конфликата: „Мекдоналдизација света и џихад два су пола једног истог магистралног процеса.“[102] Агресивна хомогенизација, глобално униформисање света и сабијање свих култура у исти глобални калуп изазива бурну реакцију. Према Мирославу Печујлићу тамна страна економске глобализације и сукоби цивилизација нису збивања одвојена Кинеском зидом: „Најдубља социјална поларизација и најшире осиромашење, пасивно осећање губитништва и немоћи преображавају се у активни национализам и верски фундаментализам.“[103]

4.2 Изневерена обећања „преливајуће правде“

Економска политика Чикашке школе која се проширила светом јесте оно што открива „… још горе зверство које кажњава милионе људских бића излажући их планираној беди.“[104]

Земље најбрже глобализације имају истовремено високе стопе економског раста али и драстично повећање социјалне неједнакости, за око једну петину. Неолиберализам и раст неједнакости су повезани што доказују чињенице да се у три земље које су следиле најригорознију неолибералну политику (САД, Велика Британија и Нови Зеланд) социјална неједнакост повећала брже него у другим земљама. Упоредо са технолошким напретком и порастом профита запосленост опада што за собом повлачи пропадање кроз вртло сиромаштва и беде. Ослањање на тржишне механизме није достигло задовољавајући ниво који би задовољио потребе свог становништва, како то тврде неолиберални апологети, већ готово искључиво ради у корист уских елита.[105]

У земљама где год су се владе прихватиле Вашингтонског консензуса сиромашни су имали мало користи од економског рата. У Латинској Америци раст није пратило смањивање неједнакости и сиромаштва. У неколико случајева сиромаштво је још више нарасло. Иако ММФ с поносом говори о прогресу у Латинској Америци „Чилеанском чуду“ оствареном тржишном реформацијом под диригентском палицом Милтона Фридмана, неолиберални апологети једва да спомињу број жртава тортуре и броја људи који живе у сиромаштву.

Криза у Азији коју је Милтон Фридман економском шок терапијом настојао да заузда још увек није прошла. Кад за две године без посла остане 24 милиона људи укорењује се нова врста безнађа која се шири регионом и изражава на различите начине, од значајног пораста верског екстремизма у Индонезији и Тајланду до експлозивног пораста стопе сексуалне експлоатације деце.[106]

Након економске шок терапије коју је у Русији прописао Џефри Сакс, а спровео Јељцин, средином 90-их 72 милиона Руса живело је у сиромаштву (до 1989. било је 2 милиона сиромашних). 25% Руса, готово 37 милиона људи живело је у сиромаштву које се описивало као ужасно. Године 2006. Руска влада признала је да у Русији има 715.000 деце бескућника, а

процене УНИЦЕФ-а говоре да их тамо има преко три и по милиона. Број наркомана скочио је за 900%, стопа насилног злочина повећана је за четири пута. [107]

И у Пољској, у којој није било незапослености за време комунизма, након економске шок терапије стопа незапослености износила је 20% а испод линије сиромаштва живи 59% Пољака.

Скандалозни су и резултати увођења „преливајуће правде“ у Јужноафричкој републици. Број људи који преживљава с мање од једног долара дневно удвостручио се на четири милиона у 2006. Између 1991. и 2002. године стопа незапослености црних Јужноафриканаца удвостручила се скочивши са 23% на 48%. Влада АНК саградила је 1,8 милиона домова, али у међувремену је два милиона људи остало без крова над главом.[108]

Круте политике структуралног прилагођавања изнуђивале су у земљама смањење давања за образовање, здравство и социјалну заштиту што је довело до повећања степена проституисања деце, издаци за борбу против АИДС-а значајно су смањени што је довело до високе смртности оболелих, пораст је броја породичних самоубистава, наркоманија се шири. Једва преживљавајући сиромашни не могу слати децу у школе, а без образовања и њихова деца су осуђена на сиромаштво: „…сиромаштво се преноси из генерације у генерацију.“– примећује Штиглиц.[109]

Уз сиромаштво долази и осећање немоћи. Светска Банка је 2000. интервјуисала хиљаде сиромашних у оквиру анкете „Глас сиромашних“. Појавило се неколико очекиваних тема:

сиромашни осећају да су безгласни, да немају контролу над својим животом. Њих шибају силе које су ван њиховог домета.

То је прича о мерама које ММФ назива програмом структуралног прилагођавања. Државе се напослетку стабилизују, али нова равнотежа се остварује остављањем „…милиона људи да лежи поред ивице пута…“( Хабермас): радника из јавног сектора, малих привредника, ситних фармера, синдикалаца. „Наказна тајна стабилизације“, пише Наоми Клајн, „јесте у томе да се велика већина њих никад више не домогне чврстог тла. Завршавају у сламовима у којима сада

живи око милијарда људи. Они су разбаштињени, људи које је Немачки песник Рајнер Марија Рилке описао као оне који не „којима не припада ни прошлост ни будућност“.“[110]

Закључак

Другачији свет је могућ

„То је ветар одоздо, ветар побуне, достојанства; он није само одговор на ветар одозго који се намеће… То није само уништење једног неправедног и самовољног система; то је пре свега нада у повратак достојанства и побуне у слободи и достојанству. Овај ће ветар дунути са планина. Он већ сада, у тајности, под крошњама, рађа један нови свет, свет који постоји као слутња у срцима којима он доноси храброст.“Подкомандант Маркос )

„Не могу створити вашу повест за вас. Али могу вам рећи да је на вама да је створите.“ (Подкомандтант Маркос)

Да ли је можда дошао тренутак када је свест довољно сазрела да се изврши глобална иницијатива за „напад“ на мултинационалне корпорације?

Тријумф великог притиска јавности на нафтну компанију Шел да одустане од потапања својих платформи на отвореном мору, за Наоми Клајн говори да деловања различитих НВО, покрета и иницијатива нису без резултата. Због тога Наоми Клајн у књизи Не лого и пише: „Ако је могуће посустајање једног бренда, онда је замисливо да се то може догодити и са целокупном стратегијом брендирања: једном кад се одређена количина брендирања везала за културу, они међу нама који су брендирани захваљујући компанијама Најк, Волмарт, Мајкрософт, Дизни, Старбукс или неког другог, почеће да се окрећу не само против ових и сличних логоа, већ и против контроле корпорација над простором који нам припада и могућностима избора које имамо. Можда постоји тренутак… када се противнапад не усмерава директно на производ који је нагло изашао из моде. Него на мултинационалке које стоје иза брендова.“[111]

Ове пророчке речи Наоми Клајн нашле су своју подршку у акцијама „глобалног народа“. Стварање алтерглобалистичког покрета који стално делује по овим питањима постао је циљ за који се вреди борити. Супротно дефетистичким ставовима који на грађане гледа: „… као на крдо стоке које се храни рекламама и које се држи у заробљеништву захваљујући хипнотичким чинимакомерцијалне културе…“[112], већ у време објављивања књиге, глобални народ Сијетла престао је да буде : „…брендирана крава која ће напросто глупо стајати и преживати.“[113]

Симболи светског економског поретка данас су свуда објекат нападања. Састанци међународне елите моћи повод су за велике демонстрације алтерглобалистичког покрета. Међутим, први протести поводом састанка Светске трговинске организације у Сијетлу 1999. године, представљали су шок који је поколебао моћнике у њиховој визији глобализације. Скоро преко ноћи глобализација је постала питање нашег времена које сувише притиска. Отада је алтерглобалистички покрет ојачао. Сваки састанак ММФ-а, Светске Банке и Светске трговинске организације повод је за демонстрације.

Иако су протести против неолибералних политика и потеза међународних институција присутни деценијама у земљама у развоју кад год би се оштри програми структуралног прилагођавања у њиховим земљама показали исувише тешки, њихови протести углавном се нису чули на самозадовољном Западу. Међутим ствари су се промениле. Према Наоми Клајн демонстрације против Светске трговинске организације у Сијетлу и ММФ-а и Светске банке у Вашингтону и на другим местима, нашли су своју инспирацију у покрету Запатиста. С овим се слаже и Андреј Грубачић који сматра да праву методологију алтерглобалистичког отпора треба тражити на Глобалном Југу , међу Запатистима у Јужном Мексику. Запатистичка герила, чији припадници више не носе оружје, представља, после великог запатистичког устанка 1. јануара 1994. године у области Чиапаса, неисцрпно врело инспирација за активисте „глобализације одоздо“. Запатисти су препознали блеф неолиберализма и његово насртање на демократију. Према речима подкоманданта Маркоса, предводника постмодерне гериле,: „…ова армија не жели да буде армија“ она “жели да сруши моћ али не да би је узела“. Са склоностима према директној акцији, колективном одлучивању и децентрализованом организовању циљ Запатиста дакле није задобити контролу, него заузети и изградити аутономне просторе где могу цветати демократија, слобода и правда.[114] Ово је суштина Запатизма: глобални позив на револуцију, да почнете тамо где јесте и да се борите својим властитим оружјем. То може бити видеокамера, речи, дела све ово је према подкоманданту Маркосу такође оружје.

Значај Запатиста тако је прекорачио уске границе Чиапаса и Мексика, тако да су „…постали пример могућег свима осталима“– сматра Валерштајн.[115] Овај се организациони модел проширио кроз Латинску Америку и свет. Према Наоми Клајн може се видети у „друштвеним центрима“ у Италији, у бразилском Покрету сељака без земље који присвајају површине неискоришћеног пољопривредног земљишта, те их искориштавају за одрживу пољопривреду, школе, болнице. Исте те идеје о мобилизацији људи прожимају аргентински покрет Пигуетеро, организацију назапослених радника, које је глад натерала да осмисле нове начине добијања уступака од државе.[116] Суштнски смисао Запатизма је и у томе да се и алтерглобалистички покрет не декларише као антиглобалистички, већ, како каже анархисткиња Иван Лиу: “ Ми нисмо антиглобалистички покрет. Ми смо против глобализације коју воде корпорације. Ми смо глобални покрет за правду.“ Односно покрет више покрета како неки следећи Запатисте називају алтерглобалистички покрет. Покрет који подупире и ватрено брани глобално право на разноликост: културну разноликост, пољопривредну разноликост, еколошку разноликост.

Иако критичари алтерглобалистичког покрета као његову ману наводе да је лишен „централне теме“ или „кохерентне идеологије“, према Наоми Клајн ово је његова највећа врлина која га одваја од претходних покрета и чини примамљивим за обичне људе. Алтерглобалистички покрет покушава да креира хоризонталне мреже организације насупрот вертиклано организованим структурама попут партија или корпорација, а ове мреже почивају на постулату децентрализоване, нехијерархијске директне демократије. Демократија у крупном плану, чврсто приземљена.

Први Светски социјални форум у Порто Алегреу, са слоганом Другачију свет је могућ,, који је према Наоми Клајн био „…крај краја повијести…“[117], био је прилика да овај покрет у настајању престане викати против чега се бори и почне артикулирати зашта се бори. Нагласак на Форуму био је на алтернативама што долазе из земаља које најакутније трпе негативне последица неолибералне глобализације: масовне миграције, проширивање имовинских разлика, слабјење политичке моћи грађана. У Порто Алегреу су се фрагментиране алтерглобалистичке снаге почеле преображавати у покрет за демократију који брани право локалних заједница на непосредну демократску партиципацију и демократске алтернативе. Отуда и оно што је израстало из Порто Алегреа није била глобална влада, него визија боље повезаности међународне мреже локалних иницијатива које су утемељене у непосредној демократији. Нагласак је дакле на плурализму и различитости што манифестује дух алтерглобалистичког покрета, заснивајући будућност на глобалном дијалогу, а не на одлукама наметнутим од стране нове елите. Јер алтерглобалистички покрети дешавају се зато што људи посматрају како власт путује према неодговорним мултинационалним корпорацијама и међународним финансијским институцијама, али и према све више централизованим националним, покрајинским и градским управама. Зато ови људи захтевају финансијско и демократско оруђе којим могу контролисати своје судбине, искористити своју стручност, изградити разнолике привредне гране које су истински одрживе. И ти људи имају мноштво идеја.

Снага алтерглобалистичког покрета, састављеног од многих покрета јесте у томе што он нуди стварну алтернативу хомогенизацији и централизациј коју представља неолиберална глобализација. Уистину разнолик глобални покрет.

Неуспех „глобализација одозго“ са новом светском кризом у којој се налазимо неће пружити никакву гаранцију да је нови праведнији свет ближи. Његова судбина зависи према Грубачићу од преданости и интегритета, мудрости и јединства оних који се боре за глобализацију одоздо. Социјални форуми, демонстрације, сви покрети и напори морају се претворити у јединствени образац социјалне промене, а када се то буде десило, тврди Грубачић, више се неће постављати питање да ли ће бити успостављена социјална правда већ када! Јер:

„То је наш сан, запатистички парадокс- сан који нам ускраћује спавање. Једини сан који се сања у будном стању, док се не спава. Повијест која се рађа и отхрањује међу народом.“( Подкомандант Маркос)

Библиографија

Бодријар Жан, „Дух тероризма“, НСПМ, вол.ВИИ, но. 3-4
Чомски Ноам, 11. септембар, Драганић, Београд 2002.
Гиденс Ентони, Одбегли свет, Стубови културе, Београд 2005.
Грубачић Андреј, „Зашто нисам анти-глобалиста“, www.магазин.бука.цом
Хабермас Јирген, Постнационалне констелације, Откровење, Београд 2002.
Хабермас Јирген, „Европска национална држава под притиском глобализације“,

НСПМ, вло.ВИИ, но.3-4

Хобсбаум Ерик, Глобализација, демократија и тероризам, Архипелаг, Београд 2008.
Канингем Франк, Теорије демократије, Филип Вишњић, Београд 2003.
Кехил Демијен, „Крај неолиберализма“, З магазин бр. 8
Клајн Наоми, Но лого, Самиздат Б92, Београд 2003.
Клајн Наоми, Ограде и прозори, В.Б.З., Загреб 2003.
Клајн Наоми, Доктрина шока, Самиздат Б92, Београд 2009.
Недовић Слободанка, Држава благостања, ЦУПС и ЦеСИД, Београд 2005.
Нозик Роберт, „Објашњења невидљивом руком“, НСПМ, вол X, но. 1-4
Печујлић Мирослав, „Планетарни кентаур: два лика глобализације“, НСПМ, вол.ВИИ, но. 3-4
Печујлић Мирослав, „Трка између демократске и ауторитарне глобализације“, Зборник: Глобализација, проблеми, дилеме, одговори , ЖуЦ Београд 2003.
Стиглиц Џозеф, Противречности глобализације, СБМ-x, Београд 2002.
Стојиљковић Зоран, Конфликт и/или дијалог, Чигоја штампа, Београд 2008.
Валерштајн Имануел, „Запатисти- друга фаза“,

www. Фреедом.фигхт.нет/запатисти/текстови.хтм

Вулетић Владимир, Глобализација, Градска народна библиотека Жарко Зрењанин, Зрењанин 2006.
Џад Тони, „Сами себи највећи непријатељ“, НСПМ, вол. ВИИ, но. 3-4

Садржај

Увод

1 Одређење глобализације
1.1  Правци мишљења о глобализацији
1.2  Дефиниције глобализације
1.3  Теоријски торзо глобализације

Политички аспект глобализације
2.1  Транснационални режими
2.2  Распростирање и/или сужавање демократије
2.3  Слабљење моћи националне државе
2.4  Самоубиство политичке глобализације

Економски аспект глобализације
3.1  Индикатори економске глобализације
3.2  Неолиберална догма
3.3  Циљеви оснивања ММФ-а и Светске банке
3.4  Фукујамина објава „Краја историје“ у служби Фридманове идеологије слободног тржишта
3.5  Вашингтонски консензус
3.5.1 Приватизација јавног сектора и глобално тржиште
3.5.2 Дерегулација и либерализација
3.5.3 Директне стране инвестиције
3.6  Доктрина шока
3.7  Капитализам катастрофе

Биланс неолибералне глобализације
4.1 Неолиберална глобализација: протекционизам, сиромаштво и национализам
4.2 Изневерена обећања „преливајуће правде“
Закључак

Фусноте:

[90] Цитат преузет из: Андреј Грубачић, „Зашто нисам анти-глобалиста“, www.магазин.бука.цом
[91] Наоми Клајн, Доктрина шока, већ нав., стр. 12
[92] Исто, стр. 16
[93] Исто, стр. 337
[94] Исто, стр. 342
[95] Наоми Клајн, Доктрина шока, већ нав., стр. 337
[96] Исто, стр. 344
[97] Исто, стр. 339
[98] Наоми Клајн, Доктрина шока, већ нав., стр. 485
[99] Исто, стр. 289
[100] Наоми Клајн, Но лого, стр. 519
[101] Нав. према Зоран Стојиљковић, већ нав., стр.205
[102] Мирослав Печујлић, већ нав., стр. 40
[103] Мирослав Печујлић, већ нав., стр. 41
[104] Наоми Клајн, Доктрина шока, већ нав., стр. 111
[105] Тако Мирослав Печујлић, Трка између демократске и ауторитарне глобализације, Зборник: Глобализација- проблеми, дилеме, одговори, ЖуЦ 2003.стр. 15
[106] Тако Наоми Клајн, Доктрина шока, већ нав., стр. 312
[107] Тако Наоми Клајн, Доктрина шока, већ нав., стр. 269
[108] Исто, стр. 244
[109] Џозеф Штиглиц, већ нав., стр 95
[110] Наоми Клајн, Доктрина шока, већ нав. стр. 312
[111] Наоми Клајн, Но лого, већ нав., стр. 247/8
[112] Исто, стр. 382
[113] Исто, стр. 382
[114] Тако Наоми Клајн, Ограде и прозори, већ нав., стр. 158
[115] Иманул Валерштајн, већ нав.
[116] Тако Наоми Клајн, Ограде и прозори, већ нав., стр. 159
[117] Наоми Клајн, Ограде и прозори, већ нав., стр. 143