Razgovar o najvažnijem uoči nove školske godine
Razgovor o školi u svojoj najdubljoj suštini je razgovor o nacionalnoj samosvesti, koja daje imunitet za opstanak i samoodržanje.
Ne može biti internacionalne škole, kao što ne može biti međunarodne muzike, poezije…
AUTOR: Irina Ušakova (S ruskog preveo Zoran Milošević)
Već je postalo opštepoznato da su sve reforme 1990-ih sprovedene po nalogu i pod bliskim nadzorom američkih obaveštajnih službi. Nije zapanjio ni stav „da se razvije kvalifikovan potrošač koji je u stanju da vešto koristi rezultat kreativnosti drugih“, kako je to rekao Andrej Fursenko, koji je osam godina bio na čelu Ministarstva prosvete u našoj zemlji.
Doktor političkih nauka, profesor Moskovskog državnog pedagoškog univerziteta i Ruske akademije za nacionalnu privredu i javnu upravu pri prdesedniku ruske Federacije, Nikolaj Asonov, mi je u intervjuu pre desetak godina rekao da je glavni cilj ovih reformi „maksimalno podrivanje sistema školovanja i uvoditi ideje kosmopolitizma u umove mladih potiskujući ljubav prema nacionalnim tradicijama“. I Hitler i autori dokumenta UN, „čuvene“ Agende 2030, koji kaže da je „dobro obrazovanje prestavlja pretnju održivosti razvoja, … obrazovaniji ljudi sa višim prihodima troše više resursa“, savršeno su razumeli da održivost Rusije prvenstveno zavisi od morala svojih građana. Međutim, ko je tada slušao univerzitetske profesore-konzervativce! „Eho Moskve“ je okupirao etar svojom agendom: „Moramo da izmestimo Ruse iz tradicije“.
OBRAZOVANJE ZA BLAGOSTANJE ILI NESREĆU?
Ruska (sovjetska) škola postala je strateški važan objekat za mlade reformatore, škola koju su počeli da je deformišu sa posebnom sofisticiranošću.
Međutim, naša škola je osnovana na principima K.D. Ušinskog, koji je izjavio: „Stvar obrazovanja je tako važna i tako sveta, bukvalno sveta. Ovde se seje seme blagostanja ili nesreće miliona sunarodnika“.
Profesor V. J. Troicki: „Destrukcija se dešava kroz:
1) minimiziranje i standardizaciju znanja;
2) uništavanje njihove doslednosti, naučne motivacije;
3) sužavanje i primitivizacija ciljeva obrazovanja, zlonamerno sužavanje njegove obrazovne i vaspitne uloge.
To povlači za sobom uništavanje kulture značajnog dela omladine, što ima sledeće posledice:
1) Svesno omalovažavanje nacionalnog i duhovnog potencijala autohtone ruske kulture i obrazovanja i sistematskog iskrivljavanja njihove prave prirode, sadržaja i značenje. Zamena tradicionalnih kulturnih vrednosti lažnima iz masovne kulture, kroz njeno globalno nametanje;
2) razne vrste sistematskih uticaja na svest sa ciljem da se (u umu čoveka) uništi hijerarhija vrednosti osveštanih duhovnim iskustvom generacija;
3) omogućava aktivni rad na odnarođavanju kulture, odnosno njenom uništavanju, jer narod može imati svoju kulturu ili je nemati, jer mu tuđa kultura ne pripada.
Na ovu temu govorilo je i rukovodstvo Saveza pisaca Rusije. Savremeni pisac Vasilij Dvorcov je u jednom od svojih članaka opisao rezultate reformi na sledeći način: „ … Omladina je prinuđena da traži poglede na svet i smernice na svoju ruku i i tako kroz masovno nametnuto patološko poricanje svega što je sovjetsko, zanemarivanje svega domaćeg, straha od svega ruskog, jer se već u drugoj generaciji stvara stabilna slika strašne, glupe, zle Otadžbine – prljave Rusije, čija je ropska istorija puna strašnih ubica-careva i šizofrenih tirana… I, naravno, u U takvom kontekstu očevi i dedovi se doživljavaju kao potpuni gubitnici i ništavila, čije oponašanje za mlade znači programiranje sebe na neuspeh“.
Međutim, i ranije i danas, kada govorimo o nacionalnom obrazovanju, van istorije države, van politike slobodne, a ne kolonijalne države, van nacionalne tradicije i nacionalnog karaktera, razgovor neće uspeti.
Inače, kada govorimo o školi, može da se priča o bilo čemu, ali ne i o školi. Ne morate daleko tražiti primere.
STRANI AGENTI OBRAZUJU OMLADINU
Na sajtu RBK, 18. avgusta, pojavila se informacija da je Ministarstvo pravde proširilo spisak stranih agenata, na koji je sada uvrštena književnica Linor Goralik (Julija Borisovna Goralik, rođena 1975, koja ima dvojno državljanstvo Izraela i Ruske Federacije), o čijim smo destruktivnim aktivnostima pisali, između ostalog i na našem sajtu.
A u novembru 2021. patriotska književna zajednica, mnogi školski nastavnici i univerzitetski predavači bili su jednostavno šokirani kada su saznali da je tekst Linore Goralika uključen u školsku književnu olimpijadu u Moskovskoj oblasti.
Čuli smo i ranije za marginalnu književnu zajednicu, ali da bi njihove opus zahvaljujući državnim funkcionerima promovisao na školskoj olimpijadi, to je već ozbiljan povod za razmišljanje: „u državi Danskoj nešto ne štima“. Neko je, očigledno, već otpisao rusku kulturnu hristocentričnu tradiciju, u čijoj su ogradi sačuvani i našli glas mali narodi, čija se veličina prepoznaje u celom svetu. A Tomas Man je rusku književnost nazvao svetom.
Činjenica da se tada, novembra 2021. godine, okupila književna zajednica, osećajući pretnju potpunog uništenja ove tradicije, nacionalnih kulturnih temelja, više se ne može izbrisati iz ruske istorije.
Virši Goralik se može naći na raznim sajtovima, danas su dostupne i informacije o njenom romanu „Ne“: „Viršin roman o bliskoj budućnosti, sastoji se u potpunosti od tekstova koji govore o seksu, svih (ne)mogućih narijanti, ovoj zemlji, to nije potrebno … tu je, takođe, ljubav gej policajaca…“. Kako su, dakle, zvaničnici Ministarstva prosvete i obrazovanja Moskovske oblasti, koji su birali autore za školsku olimpijadu, mogli da odaberu za ovo?
Nastavnici su uputili otvorena pisma ministru prosvete Ruske Federacije S.S. Kravcovu, ministru prosvete Moskovske oblasti I.M. Bronštajnu, konačno, i gubernatoru Moskovske oblasti A.J. Vorobjevu.
Šef Odeljenja za opšte obrazovanje E. M. Ždankina i predsednik Regionalne predmetno-metodološke komisije Sveruske olimpijade za školsku književnost M. A. Mišćerina, kojoj su prosleđena naša pisma, odgovorila je da je pesma „Kak v nore ležali oni s volčkom…“, uključena u školsku olimpijadu, „izuzetna, slojevita i veoma dobra“.
O čemu da govorimo, ako ne o potpunoj dezorganizaciji ruskog humanističkog obrazovanja, u svetlu ove činjenice?! Opasnost je i u tome što se, dakle, bavimo unošenjem destruktivnih elemenata u naš obrazovni proces, a koji je finansiran iz inostranstva.
Pisac, novinar Sergej Borisovič Skorokhodov apelovao je na Roskomnadzor, naglašavajući da „uništenje morala, koje takvi tekstovi nose, povlači za sobom duhovnu smrt čoveka i mora se odmah i oštro zaustaviti, kao terorizam, jer je to terorizam, ništa manje opasan , a još destruktivnije upravo zato što se duhovni terorizam uvek krije iza znaka liberalizma, prava na slobodu izražavanja, lažnog „avangardizma“.
U odgovoru koji je dobio od Glavne uprave Ministarstva unutrašnjih poslova Ruske Federacije za Sankt Peterburg i Lenjingradsku oblast, navedeno je: „Kao rezultat provere informacija o mogućem kršenju važećeg ruskog zakonodavstva Federacije za suzbijanje ekstremističkih aktivnosti na teritoriji Sankt Peterburga i Lenjingradske oblasti, informacija nije potvrđena.
Ni žalba generalnom tužiocu Ruske Federacije Igoru Viktoroviču Krasnovu nije dala rezultat.
POZIVANJE NA FIZIČKU I RITUALNU LIKVIDACIJU PUTINA
Tek sa početkom SVO-a (Specijalne vojne operacije) počela je da se ispira prljavština koja se nakupila u našoj kulturi, a mnogo toga je otkriveno u društvenom i duhovnom životu. Dakle, Linora Goralik je otvorila ne samo antiratni, već antiruski sajt, o čemu smo pisali zajedno sa nastavnikom Nikolo-Ugreške bogoslovije, istoričarem A. J. Solovjovim, na sajtu Ruske narodne linije u maju 2022. godine. Konkretno, konstatovali smo da se u člancima pojedinih autora ovog sajta poziva na fizičku, ritualnu (koja je prikazana bojama) eliminaciju predsednika Rusije.
Takva je školska olimpijada sa dobrim zečićima. Sa kriminalnim prizvukom.
Pitala bih: trebalo je da prođe godinu i po dana rata da Ministarstvo pravde shvati da neprijatelji nisu negde tamo, već u našoj državi i da kontrolišu umove mladih kroz lažni, lažljivi književni proces?!
Da li smo mi i naša deca zaštićeni od novih Goralika, koje smo tako revnosno, uz podršku državnih službenika, negovali?
KAKVA NAM JE ŠKOLA POTREBNA ZA POSTOJANJE NEZAVISNE DRŽAVE
Uoči školske godine, želeo bih da govorim o školi, o svetoj službi učitelja, o stvaralaštvu, ali bez predstavljanja prave slike kulturne politike (u sprezi sa obrazovanjem) to je nemoguće. Pa ipak, takva diskusija je most ka konstruktivnim rešenjima.
Na početku ove godine – godine učitelja i nastavnika – tim pisaca i učitelja održao je nekoliko događaja posvećenih ovoj temi. Na jednom od njih, održanom u Moskovskom Domu nacionalnosti, raspravljalo se o pitanjima: kakva nam je škola danas potrebna i koji je potencijal za ponovno stvaranje ove škole koja je neophodna za postojanje nezavisne države.
Redovni član Akademije za geopolitičke probleme, doktor istorijskih nauka Vladimir Nikolajevič Šuljgin, koji je doputovao iz Kalinjingrada na sastanak spomenute rasprave, počeo je izjavom da je Rusija već dugo suočena sa „fenomenom samoobuzdavanja zbog nekritičko sagledavanje zapadnih bezbožnih ideologija koje su usmeravale narodnu smelost ka samoubilačkoj samokritici u rasponu od liberalizma do marksizma“, nije se uzalud Puškin u svojoj analitičkoj belešci o obrazovanju, koju je car zahtevao 1826. godine, izjasnio protiv „ stranih ideologija”.
Navodeći različite primere savremene rusofobije u ruskoj kulturi i nauci, V.N. Šuljgin je podsetio na izložbe u Tretjakovskoj galeriji koje su diskreditovale rusku istoriju, arheološke ekspedicije u Ermitažu, čiji organizatori svoj rad ograničavaju na proučavanje „krimskotatarskih starina” i nazivaju „Zlatnu hordu” – „civilizacijom”, iako je u početku je jasno da je to bila pljačkaška formacija, koja je trajala samo oko dve stotine godina.
Vladimir Nikolajevič je podsetio i na nasrtaje akademika Pivovarova, koji kaže da nema ruskog nacionalnog karaktera, Aleksandra Nevskog naziva razbojnikom koji je odoleo slavnim zapadnim civilizatorima, koji su morali da se dočekaju hlebom i solju. V. Kantor, koji piše u smislu da je ruska narodna Rusija čedo ada (videti njegov „Ruski evropejac…“ itd.). Ti je i A. Čubajs, koji praktično spaljuje knjige Dostojevskog. Zatim A.Čubarjan, koji je podržavao separatističke „ideje” naučnika angažovanih od Zapada u Kalinjingradu, koji je izmislio nepostojeću „Baltičku civilizaciju” (poljska verzija: „Polska od morza do morza ”). (Imajte na umu da su Kantor i Čubarjan autori školskih udžbenika).
Nudeći konstruktivna rešenja, V.N. Šuljgin je savetovao da uzmemo primer od naših velikana, pre svega A. S. Puškin i F. I. Tjutčev, branioca nacionalnih interesa, i da budemo smeliji u tome.
Govoreći o tradicionalnoj ruskoj školi u različitim fazama ruske istorije, Oleg Viktorovič Kiričenko, glavni istraživač IEA RAN, podseća da je upravo u sovjetsko vreme naša škola dobila veoma važan podsticaj – postala je mobilizaciona i centralizovana škola, i zahvaljujući tome mogla je da se podigne na viši nivo od predrevolucionarne škole, koja je na ovaj ili onaj način išla ka tome u carskom periodu.
Govoreći o udžbenicima istorije tridesetih godina prošlog veka, O. V. Kiričenko je primetio: „Oni su postavili ideju ruske tradicije, ali u isto vreme takvu ideju koja nije ometala sovjetsku vladu da potvrdi svoje principe.
Zahvaljujući tradicionalizmu, sovjetska škola je „zarađivala“, prestala da bude partijska, šematska, beživotna škola, što je bila 1920-ih. Sovjetska škola je počela da posustaje nakon rata, kada je tema dana prestala da bude aktuelna, pokušali su da izbalansiraju rusku komponentu velikim udelom uvođenja partijskih normi, koje su postepeno zamenile rusku. Do kraja sovjetske ere gotovo da nismo videli živu rusku osnovu. I, izgubivši tu osnovu, stigli smo do tragedije 90-ih – kao kad odlazi grudva, ali je odlazila i škola, iz koje su povučeni zdravi principi, zapravo je kastrirana. Ova škola je već postala sluga na dvoru padišaha, obavljajući određene funkcije“.
Samo u takvom filozofskom shvatanju domaćeg obrazovanja moguć je svaki razgovor o zadacima savremene škole, korenima njenih problema i izlazu iz teške situacije.
Razgovor o školi u svojoj najdubljoj suštini je razgovor o nacionalnoj samosvesti, koja daje imunitet za opstanak i samoodržanje. Ne može biti internacionalne škole, kao što ne može biti međunarodne muzike, poezije…
Gogolj je pisao da se „obrazovanje crpi iz samog naroda, da prosvećivanje treba pozajmljivati u onoj meri u kojoj može pomoći sopstvenom razvoju, ali da se narod razvija iz sopstvenih nacionalnih elemenata“.
Istorija, a posebno predratni period tridesetih godina 20. veka, pokazuje da je naša škola uspevala kada se oslanjala na dosadašnje plodotvorne, opravdane kulturne tradicije.
Irina Vladimirovna Ušakova – novinar, publicista. Laureat „Imperijalne kulture“ Eduarda Volodina, član Saveza pisaca Rusije i Saveza novinara Rusije. Član Međunarodne slovenske akademije nauka, obrazovanja, umetnosti i kulture. Organizator Društva za očuvanje baštine Račinskog (2013).
IZVOR: https://www.stoletie.ru/obschestvo/chto_za_semena_sejet_nasha_shkola_643.htm
Preuzeto sa:https://naukaikultura.com/kakvo-seme-seje-nasa-skola/
