Како је уништавана култура у Црној Гори?

Како је уништавана култура у Црној Гори?

Фото: Глориа/Зорица Зарић

Тај перфидни наум, смишљен у катакомбама свијести и власти, организован у ешалонима вјечито неуспјешних, а реализован од стране грамзивих авантуриста, је имао за циљ да од 1997-ме и ЦГ заокрета у политици, створи нову културу, забаштини новог човјека и у сагласју са свим овим горе улови непријатеље и васпостави номенклатуру којој се нико не супротставља у њеном науму. Јер је била свемоћно подржана од владара који о томе појма није имао, али је знао шта му треба. Непријатељ. И ови генији су га и нашли. У самој црногорској култури и њеном бићу?!?!

Одмах се и кренуло у, ипак доста траљаву али и прилично успјешну реализацију овог наума, на начин што се свако мишљење које се косило са новопостављеном доктрином дукљанизације сматрало ретроградним, сваки глас разума гушио поткупљивањем, одстрањивањем и растјеривањем свакога ко је другачије мислио од властеле која је знала да има одријешене руке у прављењу нове културе без темеља у историјском смислу. Нова култура је потраживала нова имена и НОВЕ ИСТИНЕ ! У њој је било мјеста само за оне који су Његоша, рецимо, преводили а Ј.Ј. Змаја избацили из лектире. Десанку Максимовић почистили из читанки, Вељка Мандића склонили са репертоара, а Петра Божовића прогласили “ гостујућим глумцем „. То је био циљ. Да Петар буде гост у својој кући…Петар као парадигма слободе, дакако.

Дошли су нови директори културних институција, додијељени су им станови, звања и апанаже, поизбацивано је све што је имало везе са вишевјековном Црном Гором и прекинута је свака веза са историјом. Писала се нова историја, основана је нова Академија наука и умјетности, Позориште је избацило Нушића, Његош је игран из визуре допадљивих скаски, представа „Горски вијенац“ је на примјер спремљен за 18 дана!!!!, из ње је избачен сваки „сумниви дио“, „Шћепан мали“ је одстрањена после годину дана играња јер је великосрпска прича – О ТЕМПОРА О МОРЕС!!! и полако се гасила свака веза са традицијом и то онаквом традицијом мирног суживота свих, уз уважавање разлика. Важно је било одрећи се самог себе, испрва перфидно и лагано, а касније отворено и жустро се борећи против гласова разума. Разумљиво, није се дало преварити све одмах. Нема тада ни албанских писаца, ни босанских, понеко из Хрватске је био добродошао, али све је било – дођите да хвалите овај образац нове културе и добићете награду или плакету за сарадњу. ОСТАЛИ СТОЈ. Без обзира одакле су.

Онда се растјерало по региону или кућама све што смо имали од наших умјетника који блистају или би могли блистати, јер они такви увијек имају своје мишљење и немају медиокритетску свијест, која је као пожељна баштињена у кулоарима наших тадашњих културних првјенаца који су за свој „успјех“ разбијања црногорске културе подобијали такве апанаже какве нису могли ни да замисле у времену до тад.

То шти је црногорска особеност су исмијавали да би на крају они сами били исмијавани од региона.Дакле, ако хоћете да вам се смију одрекните се самих себе.

Све је било увезано. Телевизија, филм, позориште. Ниједан наум слободног стваралаштва изван визуре новокомпонованих водича наше културне сцене, се није могао остварити.Мува није могла да пролети у то комесарско вријеме. Све је стављено под контролу. Чак је један, главнокомандујући комадања културне сцене, узвикнуо прије неки дан : “ Ако знам што смо оно радили онда, разбили све, Бог ме убио?“. А одвајао се од самог себе.

Град театар, који је са Лијешевићком на челу, стизао да сваке године има најбоље представе у региону и који је играо по Вест енду, је осакаћен, провинцијализован и смањен му је сваки утицај.

Филмски фестивал у Херцег Новом, тај бисер Црне Горе, се свео на ударну иглу квазиредитеља и писаца новоформиране елите у ЦГ, не створивши додатну вриједност за најљепши град у Црној Гори и урушивши му снагу и то на најперфиднији начин.Барски љетопис је заобиђен и остао као и Бар, град на крају државе. Зетски дом је препуштен маштаријама неостварених авангардиста и потонуо је у незнање. ДОДЕСТ у Подгорици, којим се могло дичити баш у авангарди, је полако пригушен и уништен. Мини-фест у Подгорици, то ремек дјело Цица Поповића, гдје су сви филмови са ФЕСТ-а ( а самим тим и сви највећи свјетски умјетнички хитови и играни) је збрисан са рушењем Кина „Култура“, једном од ријетких зграда коју нису бомбе од 1941-45 срушиле. Никшићко позориште су, након што смо отпочели борбу против овог једноумља, частили тако да је добило ПРАВНИКА за директора 2005-те.

Дакле, циљ је био гушење сваке слободне, напредне, помиритељске мисли, гашење слободног духа и разбијање на атоме сваке критичке мисли. У том смислу награде, националне пензије, звања и коверте су се дијелиле шаком и капом, између себе свима овима који су учествовали у овој похари културе и њеној срамној улози у свађи и непријатељствима у Црној Гори.

Свако ко је критиковао, а ја једини из позоришта, је проглашаван непријатељем своје земље и или скрајнут или је истјеран. Свако ко је ћутао добијао је ситнији дио колача, свако ко се придружио добијао је мало више, а апологете режимске културе највише.

Станови, синакуре, дијељени су као што пијани газда баца и дијели новац музичарима у трансу, а ови заузврат пјевају било шта.

А непријатељ се увијек стварао и тражио изнутра. БЕЗ ЊЕГА СЕ НИЈЕ МОГЛО ОПСТАТИ НА ТИМ ПОДЈЕЛАМА.

Данас, мада је све ово горе за књигу и анализу луднице која је стварана, се ствари морају сагледати на начин да је култура уништена, да образац не постоји и да се мора кретати испочетка.

Али стари лисци су се сјетили !!! Чувају позиције са оним људима из трећег ешалона, које су ономад примали за савјетнике, професоре, другове -приправнике и са њима пробају да се провуки испод радара у овим промјенама, а свакога ко би покушао да мијења ствари на боље прогласе или реваншистом или непријатељем опет.

Јер је апарат остао. Силни апарат медија, квазиелите која и даље има снагу да закочи процес оздрављења овог нашег друштва и остави ствари онаквима какве су биле – УНИШТЕНИМ.

Питање је како се ухватити у коштац са овим? Врло је једноставно али и тешко. Огрнути се промишљањем, грађењем ствари испочетка, налажењем слободних појединаца који могу покренути ствари, стављањем у страну ове квазиелите која мора напустити сцену коју је опустошила, кохезијом међу свим елементима културне сцене, али и кохезијом и враћањем повјерења у нас саме и нашу снагу, као и у ону која се у међувремену расула од Триглава до Ђевђелије тражећи ваздуха за своју креацију.

Што рече Иво Брешан у „Хамлету из Мрдуше Доње“ :

„СВЈЕТЛО! УПАЛИТЕ СВЈЕТЛО!“.

Извор: https://www.in4s.net/kako-je-unistavana-kultura-u-crnoj-gori/

Podelite sa drugima:

Povezani članci