AUTOR: Borislav KORKODELOVIĆ

Blagi povetarac, plavetnilo neba, zelenkasta voda i bele peščane plaže čine područje Južnog kineskog mora vrhunskim turističkim rajem. Najbolje vreme za posetu tamošnjih tananih ostrva, kamenitih otočića i poluveštačkih peščanih pojasa za sletanje je između januara i aprila. Kada se davno ovaj autor kupao u Južnom kineskom moru, bio je kraj maja i voda je bila pretopla da osveži.

Sada je početak jula i na Južnom kineskom moru je još toplije, možda zato što je pojačana razmena kritika i politička je oluja u odnosima među državama u regionu i onim izvan. Očekuje se da 12. jula pred podne Međunarodni arbitražni sud (PCA) u Haga donese presudu u sporu koji su Filipini pokrenuli u teritorijalnom sporu sa Narodnom Republikom Kinom. Zvanični Peking odbacuje nadležnost suda i poručuje da je samo dijalog direktno zainteresovanih strana, bez mešanja spolja, način za rešavanje sporova. Pogotovo što su neslaganja NR Kine i Filipina, tek jedan u nizu teritorijalnih razmirica između zemalja u regionu.

Južno kinesko more je deo Pacifičkog okeana, koje se proteže od tesnaca Karimata i Malaka do Tajvanskog moreuza na prostoru od oko 3,5 miliona kvadratnih kilometara (km2). Tu se nalazi preko 250 malih ostrva, atola, koralnih otoka, podvodnih sprudova, grebena, peščanih sprudova, ukupne kopnene površine manje od 15 km2. Na većini njih nema domaćeg stanovništva, već su to uglavnom vojne ispostave. Mnogi od tih obrisa su pri visokim morima poplavljeni, a neki su stalno pod vodom.

Ti obrisi su podeljeni na tri arhipelaga navedena po veličini – Spratli (na kineskom Nanša), Paraselska ostrva (Ksiša) i Pratas ( Dongša), Maklisfil sprud i Skarborou sprud. Prema kineskim tekstovima, sprudovi Maklisfil i Skarborou čine poseban, četvrti arhipelag koji nazivaju Đongša.

Veliki geopolitički značaj Južnog kineskog mora

Južno kinesko more je u geopolitičkom smislu izuzetna vodena površina. To je druga najvažnija pomorska linija na svetu. Kroz tesnace Malaka, Sunda i Lombok prolazi preko 50 odsto ukupne godišnje tonaže svetske trgovačke mornarice. Više od 10 miliona barela sirove nafte dnevno prođe samo kroz prolaz Malaka.

U regionu leže dokazana nalazišta 7,7 milijardi barela nafte, a računa se da je tu ukupno 28 milijardi barela. Rezerve prirodnog gasa su procenjene na oko 266 biliona kubnih stopa. Pojedine zemlje u regionu su već počele da tragaju za naftom u vodama koje se smatraju spornim.

Obilje je i morskih plodova, riba, životinja i vegetacije, pogodne za ishranu. Prema studijama Odelenja za prirodnu sredinu i prirodne resurse Filipina, Južno kinesko more poseduje trećinu ukupnog svetskog pomorskog biodiverziteta. Otuda je je to područje veoma važno i za globalni ekološki sistem.

Oblast Južnog kineskog mora i njegova ostrva su predmet konkurentskih prava na suverenitet nekoliko zemalja. Te pretenzije se odražavaju, pored ostalog, u različitim nazivima ostrva i samog mora (Filipinci ga recimo zovu Zapadno filipinsko more). Teritorijalni sporovi čine Južno kinesko more potencijalno najopasnijom tačkom sukoba u Aziji.

Neki od sporova obuhvataju vode severnoistočno od ostrva Natuna (Indonezija, NR Kina i njena otcepljena pokrajina Tajvan); Skarborou sprud (Filipini, NR Kina i Tajvan); vode zapadno od ostrvlja Spratli (Vijetnam, NR Kina i Tajvan); neka ili sva Spratli ostrva (Vijetnam, NR Kina, Tajvan, Brunej, Malezija i Filipini); Paracelska ostrva (NR Kina, Tajvan i Vijetnam); područje u Tajlandskom zalivu (Malezija, Kambodža, Tajland, Vijetnam); Džohorski, kao i Singapurski tesnaci (Malezija i Singapur).

Ondašnji Južni Vijetnam i NR Kina su zbog Paracelskih ostrva čak vodili kratkotrajan rad 1974, kada su poginule desetine vojnika na obe strane. Od tada čitav arhipelag pripada NR Kini.

Jednostrani potez Filipina

Administracija filipinskog predsednika Beninja Akina je u januaru 2013. jednostrano, bez dogovora ili saglasnosti NR Kine pokrenula pred Međunarodnim tribunalom za Zakon o pravu mora (ITLOC) obavezujuću sudsku proceduru u vezi spora sa gigantskim istočnim susedom oko “pomorskog razgraničenja” u Južnom kineskom moru. Petočlano sudsko veće kojim predsedava sudija iz Gane, a članovi su iz Francuske, Poljske, Holandije i Nemačke, ocenilo je u oktobru 2015. da je nadležno da razmatra sedam od 15 podnesaka koje je navela zvanična Manila. Presuda treba da bude doneta u utorak.

Sažeto, Filipini tvrde da trv. “linija devet odrezaka” (Kinezi govore i o 11 odrezaka), demarkaciona linija koja decenijama određuje teritorijalne dosege NR Kine u Južnom kineskom moru nije valjana jer krši sporazume iz Konvencije Ujedinjenih nacija o pravu mora (UNCLOS) u pogledu ekskluzivnih ekonomskih zona (200 nautičkih milja od obale pojedine države) i teritorijalnim vodama (12 nautičkih milja od obale). Filipini navode i da obrisi u Južnom kineskom moru, poput većine ostrva iz grupacije Spratli (ili Nanša), ne pružaju održivi ljudski život, pa ne mogu imati vlastito teritorijalno dno kako je definisano u konvenciji UN, a koje je deo teritorijalnih voda.

Kina odbija da učestvuje u arbitraži, navodeći, pored ostalog,  da je u nekoliko sporazuma sa Filipinima utvrđeno da se bilateralni pregovori koriste za rešavanje graničnih nesporazuma. U Pekingu, takođe, optužuju Filipine za kršenje Deklaracije o ponašanju strana u Južnom kineskom moru (DOC), sklopljenom 2002. između članica Udruženja zemalja Jugoistočne Azije (ASEAN) i NR Kine, kojom su takođe dogovoreni bilateralni pregovori kao sredstvo za razrešenje graničnih i drugih sporova. Kina je, takođe, u decembru 2014. objavila i pozicionioni dokument ukazujući da spor koji su pokrenuli Filipini nije predmet arbitraže jer je u krajnjoj liniji pitanje suvereniteta, a ne prava na eksploataciju resursa. Pitanja suvereniteta su isključena iz nadležnosti UNCLOS.

STAVOVI NR Kine

Prema viđenju u Pekingu, sadašnje pitanje Južnog kineskog mora ima dva nivoa. Prvi i suštinski nivo su teritorijalni sporovi oko kineskih Nanša ostrva (Spratli) koja su neke od susednih obalskih zemalja od 1970-tih “ilegalno okupirale”. Naime, sada Vijetnam kontroliše 26 ostrva, Filipini osam, a NR Kina devet. Manji broj je u posedu Malezije, Tajvana i Bruneja.

U ovaj nivo, po Pekingu, spadaju i sporovi usled preplitanja tvrdnji o pomorskim pravima i interesima u nekim od područja Južnog kineskog mora. Naime pre 1970-tih, u međunarodnoj zajednici je uveliko bilo priznato da ostrva u Južnom kineskom moru pripadaju Kini, što tvrde u Pekingu, nikada ni jedna zemlja nije ni dovodila u pitanje. No, onda su u 1970-tim rezerve zemnog gasa otkrivene, pa su neke zemlje počele da okupiraju Nanša ostrva i hridi. Potom je 1982. usvojena UNCLOS koja je uvela kategorije ekonomske zone i ekskluzivnih  teritorijalnih voda.

Drugi nivo su, po NR Kini, pitanja koja se tiču političkih i vojnih intervencija u Južnom kineskom moru “nekih spoljnih zemalja što je dovelo do povećanja zategnutosti u regionu.” “Filipinska jednostrana inicijativa i tvrdoglavo insistiranje na arbitraži za Južno kinesko more dalje komplikuju ionako složenu i tešku situaciju,” stav je zvaničnog Pekinga.

Kineski mediji, pak, uveliko pišu o aktivnostima ratne mornarice Sjedinjenih Američkih Država u Južnom kineskom moru. Najčešće se to dovodi to u vezu sa politikom preorijentacije administracije predsednika Baraka Obame na Azijsko-pacifički region kao područje odlučujuće za budućnost čovečanstva, te uspostavljanje tamošnjeg “pilona” SAD. Takva se politika često u kineskim medijima doživljava kao pokušaj “obuzdavanja” vrtoglavog rasta NR Kine, poput one Vašingtona tokom Hladnog rata prema ondašnjem Sovjetskom savezu.

Istorija Južnog kineskog mora, viđena iz Pekinga

U Kini (i na Tajvanu) ističu kako su ostrva u Južnom kineskom moru bila kineska teritorija od antičkih vremena. Kina je bila prva koja je otkrila, dala nazive i počela da koristi blagodati ostrva u Južnom kineskom moru, te prva koja je je neprekidno imala suverenu vlast nad njima. “Kina uživa nesporan suverenitet nad ostrvima u Južnom kineskom moru i okolnim vodama. Kineski suverenitet i odgovarajuća polažuća prava u Južnom Kineskom moru su postepeno formirana tokom dugog istorijskog perioda i učvršćivala su ih jedna za drugom vlasti Kine,” zvaničan je stav Pekinga.

Prema kineskim izvorima, najraniji arheološki dokazi da su pomorci i ribari iz te zemlje otkrili i koristili ostrva Spratli datiraju stotinama godina u prošlost. Kina je stekla suverenitet na Spratli ostrvljem još od vremena dinastije Juan (1271-1368. nove ere), počevši sa zvaničnim pregledom kineskih teritorija kojim je bio obuhvaćen i pomenuti arhipelag, posle čega je tokom dinastije King (1644-1911 n.e) usledilo njegovo zvanično unošenje u administraciju provincije Gvandong. Navigacione smernice za ribarske aktivnosti, koje su sastavili ribari sa ostrva Hainan iz Gvandonga potiču iz 18. veka.

U nedavnoj istoriji, u vreme kraja Drugog svetskog rata, zabeleženi su obimni, jasni i uverljivi dokazi da Kina ima suverenitet nad ostrvljem Spratli i da je to uvažila međunarodna zajednica, uključujući i SAD. Ovo se može naći u veoma važnim međunarodnim sporazumima i deklaracijama, navode u Pekingu.

Prva je deklaracija iz Kaira iz 1943, a druga iz Potsdama iz 1945. Treći je mirovni dogovor, takođe poznat i kao Sporazum iz San Franciska, koji je 8. septembra 1951. potpisalo 48 zemalja sa Japanom, poraženim u 1945. Četvrti je Kinesko-japanski mirovni sporazum koji su 28. aprila 1952. sklopili Japan i Republika Kina (Tajvan). Peti je Rezolucija Generalne Skupštine UN broj 2758, usvojena 1971, kojom je priznato da je NR Kina jedini zakonski predstavnik Kine u svetskoj organizaciji, umesto Republike Kine. Konačno, tu je i zajedničko Zvanično saopštenje Vlada Japana i NR Kine, potpisano 29. Septembra 1972, u kome je potvrđeno da će sve teritorije oduzete Kinezima biti vraćene.

Otkriće ležišta nafte, usvajanje UNCLOS

Kineski autori navode kako su još od 1950-tih, Vijetnamci „aktivno i agresivno preuzimali, mnoga od ostrva u arhipelagu Nanša“. „Filipini su takođe isto to činili, počevši od 1970-tih.“ Kada je tokom 1970-tih, otkriveno da je Južno kinesko more bogato rezervama nafte i gasa došlo je do dramatične eskalacije interesa u regionu, u čemu su, prema Pekingu, „prednjačili Vijetnam i Filipini“. Sledstveno, došlo je od povećanja tenzija u regionu.

Situcija je dodatno pogoršana 1982, kada je proglašena UNCLOS sa svojim odredbama teritorijalnih voda i ekonomskih zona. Ovo je dodatno zakomplikovalo polaganje prava i kontraprava te dovelo da još država iz Jugoistočne Azije iznese svoje težnje u Južnom kineskom moru.

Zalaganje za udržanost

Kineski analitičari navode da se ta država još od 1970-tih zalagala za uzdržanost. Istovremeno, dok je insistirao na svom suverenitetu, Peking je sugerisao da mir može biti očuvan ukoliko zemlje budu pristale na zajedničku eksploataciju resursa, njihovu zajedničku deobu i ostavljanje budućim generacijama da rešavaju  nesuglasice oko suvereniteta.

Kina je i počela bilateralne pregovore sa drugim koji polagažu prava. U tim pregovorima nije ostvaren napredak, ali je, kako ukazuju kineski autori, podignuto  više od 1.000 naftnih bušotina, najviše u vlasništvu Vijetnama i Filipina. Sa druge strane, tvrdi se da do sada, Kina nije podigla ni jednu naftnu bušotinu.

Dalje, 2002. je posle  intenzivnih napora članica ASEAN i NR Kine, dogovoren dokument DOC, kojim se unapređuju bilateralni pregovori između strana u sporu oko pitanja suvereniteta. Takođe se poziva na nesputanu slobodu plovidbe Južnim kineskim morem svih zemalja sveta. Radi sprovođenja ovih principa članice ASEAN io NR Kina pripremaju i kodeks ponašanja.

Kina veruje da je ovaj proces, iako povremeno pun poteškoća i dalje najbolji način za rešenje sporova. Navodi se da stoga, aktivnosti Kine u Južnom kineskom Moru nisu bile agresivne, već više uzdržane, u cilju promovisanja mira i opšteg prosperiteta.

Pravna osnova delovanja NR Kine

Pa opet, postoje tvrdnje da Kina ne poštuje pravne norme oko sporazuma vezanog za spor o suverenitetu u Južnom kineskom moru. Kineski autori podsećaju da da je konferencija UN o pravu moru usvojila konvenciju tek posle devet godina maratonskih rasprava i pregovora. Iz ćorsokaka se izašlo tako što je Konvencija obezbedila stranama u sporu mogućnost da naprave izuzeće u slučajevima koji se tiču nacionalnog suvereniteta i razgraničenja.

Kina je ratifikovala Konvenciju 7. juna 1996. U deklaraciji o ratifikaciji je reafirmisala suverenitet nad svim svojim arhipelazima i ostrvima, uključujući i Spratli. Više od toga, NR Kina je još 2006. objavila deklaraciju u vezi člana 298. UNCLOS, koji je opcija o izuzeću sporova, pa i o pomorskoj demarkaciji.

Peking je, naime, iskoristio pravo da bilo koje pitanje suvereniteta i pomorske demarkacije izuzme od nadležnosti mehanizma rešavanja sporova u okviru UNCLOS. Više od 30  država u svetu je objavilo sličnu deklaraciju, među njima I sve ostale četiri stalne članice Saveta bezbedosti UN, Sjedinjene Američke Države, Ruska Federacija, Velika Britanija i Francuska.

To je prema kineskim zvaničnicima legalna osnova sa koje je zvanični Peking odbio da učestvuje u procesu koji su Filipini pokrenuli pred PCA u Hagu. Vlada NR Kine je izričito iznela ii da neće prihvatiti presudu arbitraže, a kamoli da je sprovede. Domaći i strani stručnjaci za pravo na koje se kineski mediji pozivaju, smatraju da je takva pozicija NR Kine ispravna i zakonita.

Kineske optužbe na račun Filipina

U Pekingu podsećaju da su se Kina i Filipini dogovorili da reše sporove koje uzajamno imaju u Južnom kineskom moru kroz pregovore i potvrdile takav sporazum u mnogim prilikama. Kineski mediji navode da je Alberto Enkomienda, raniji generalni sekretar Centra za pomorska i okeanska pitanja pri Ministarstvu spoljnih poslova Filipina izjavio u jednom intervjuu da Manila nikada nije odgovorila na ponude NR Kine za pregovore.

Umesto toga, Filipini su jednostrano zatražili arbitražu. Takav postupak vlasti u Manili ne samo da krši sporazume dve države o načinu rešavanja sporova, već, takođe i DOC, kao i pravo države potpisnice UNLOC da po svojoj volji izabere sredstva za rešavanje sporova, navode u Pekingu.

Zvaničnici NR Kine uporno ponavljaju da se ta država uvek zalagala za miroljubivo rešenje teritorijalnih i pomorskih sporova razgraničenja i to kroz pregovore i konsultacije sa državama koje su direktno zainteresovane. Bilo bi to na osnovi poštovanja istorijskih fakata i u skladu sa međunarodnim pravom.

Sporovi oko teritorija ili pomorskih prava i interesa nisu nepoznati u svetu. Mnogo je korisnih primera rešavanja sporova kroz bilateralne konsultacije i pregovore.

Neki kineski autori podsećaju da su toj zemlji tokom poslednjih 100 godina vladavine dinastije King strane države preotele trećinu teritorije. Otuda je teritorijalni integritet osetljivo i emocionalno pitanje za kineski narod. NR Kina se graniči sa 14 zemalja, više nego ijedna druga u svetu.

U vreme uspostavljanja NR Kine 1949, demarkacija granica sa susedima je često bila neodređena. Vođeni su mnogi komplikovani pregovori za rešavanje graničnih sporova i NR Kina je uspela da okonča teritorijalne sporove sa 12 okolnih zemalja i obeleži oko 20.000 kilometara ili 90 odsto svojih granica. Uprkos ogromnim teškoćama, rešavanje preostalih teritorijalnih sporova se nastavlja na miroljubiv način, ukazuju pomenuti autori.

Kao primer se navodi da su NR Kina i Vijetnam pregovorima postigli pomorsko obeležavanje Zaliva Beibu. Takva uspešna dostignuća su pokazala efikasnost pregovora i konsultacija prilikom pravilnog rešavanja graničnih sporova. U Pekingu navode da NR Kina uživa razumevanje i podršku gotovo 60 zemalja u svetu za svoj stav o miroljubivom rešavanju pitanja Južnog kineskog mora kroz pregovore i konsultacije.

Vlada NR Kine odana očuvanju teritorijalnog suvereniteta i pomorskih prava i interesa.

Vlada NR Kine je odana očuvanju teritorijalnog suvereniteta i pomorskih prava i interesa i istrajava na poziciji rešavanja sporova kroz bilateralne pregovore i konsultacije, rešavanje razlika na osnovu relevantnih pravila i mehanizama i ostvarenja dobitničkih ishoda kroz obostrano korisnu saradnju. NR Kina će, takođe, i dalje biti odana i ostati privržena slobodi plovidbe i preleta u Južnom kineskom moru za sve zemlje i u skladu sa međunarodnim pravom i očuvanjem mira i stabilnosti u tom prostoru.

Kao najrealističniji i naefikasniji način za pravilno rešavanje pitanja Južnog kineskog mora, NR Kina predlaže “pristup na dva koloseka”. Odgovarajući sporovi bi bili rešavani na miroljubiv način kroz pregovore i konsultacije partija direktno zainteresovanih na osnovu poštovanja istorijskih činjenica i međunarodnog prava. Istovremeno, NR Kina i članice ASEAN bi zajednički radili na očuvanju mira i stabulnosti u Južnom kineskom moru.

U Pekingu navode kako već dugo sloboda plovidbe u Južnom kineskom moru ne predstavlja problem niti je ometaju sporovi oko ostrvlja Nanša. To neće biti problem ni u budućnosti. Obezbeđivanje slobode i bezbednosti plovidbe je, takođe važno za NR Kinu. Intervencija spolja niti je od pomoći za miroljubivo rešavanje sporova u Južnom kineskom moru, niti pogoduje miru i stabilnosti u tom području. NR Kina se tome odlučno protivi, poruka je iz Pekinga.

Čekajući odluku Arbitražnog tribunala

U očekivanju odluke arbitražnog tribunala, administracija novog predsednika Filipina Rodriga Dutertea je saopštila da je voljna da deli prirodna bogatstva sa Pekingom u spornim područjima, čak i ukoliko dobije spor u Hagu. Njegova administracija se nada skorom početku direktnih pregovora posle presude arbitražnog tribunala, što je Akino odlučno odbijao.

Smatra se da  Duterte, koji je preuzeo položaj 30. juna, ima pomirljiviji stav prema NR Kini od prethodnika. On je ovih dana izjavio kako ne želi da proglasi rat nikome i da bi bio sretan da mir bude postignut samo uz pomoć razgovora. Predsednik Filipina se nad “mekom prizemljenju” u sporovima sa NR Kinom u Južnom kineskom moru. Filipinski ministar spoljnih poslova Perfekto Jasaj je, pak, kazao da je odbio sugestije stranih vlada da izda snažno saopštenje protiv Kine povodom objavljivanja presude arbitražnog tribunala, preneli su mediji u Pekingu.

Sa druge strane, kineski mediji su objavili da vlasti u Manili moraju da stave po strani odluku tribunala pre nego što budu obnovljeni razgovori sa Pekingom o dugogodišnjim sporovima. Takav preduslov je preneo vladi blizak dnevnik Čajna dejli, pozivajući se na anonimne izvore.

Ministar spoljnih poslova NR Kine Vang Li je, pak, u telefonskom razgovoru sa američkim državnim sekretarom Džonom Kerijem u sredu, nazvao proces pred arbitražnim tribunalom “farsom” i zatražio od Vašingtona da ne šteti bezbednosnim interesima Kine. Bez obzira na presudu Kina će “čvrsto štititi svoj teritorijalni suverenitet i legitimna pomorska prava i odlučno očuvati mir i stabilnost”, poručio je ministar Vang.

Nikolić i Đinping za poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta

Kada su predsednici Tomislav Nikolić i Si Đinping u zajedničkom saopštenju u Beogradu nedavno istakli važnost poštovanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta, oni su pomenuli i Južno Kinesko more. Predsednici dve države su se, tada saglasili da sporove oko teritorija i pomorskih prava u Južnom kineskom moru treba da mirno rešavaju strane koje su direktno zainteresovane i to kroz prijateljske konsultacije i pregovore zasnovane na odredbama navedenim u bilateralnim sporazumima i DOC.

Ovakav stav dvojice državnika je citirala i predstavnica za štampu kineskog Ministastva spoljnih poslova Hua Čunjing, na redovnoj konferenciji za štampu u Pekingu.

ASEAN traži multilateralni pristup

Članice ASEAN generalno su raspoložene da teritorijalni sporovi u Južnom kineskom moru ne prerastu u oružani sukob. Otuda su Zajedničke uprave za razvoj oformljene u područjima preklapajućih interesa radi zajedničkog razvoja i ravnomerne podele profita u pojedinim područjima, a da se suverenitet nad njima ne razmatra. Naročito to važi za podruje Tajlandskog zaliva.

Generalno, NR Kina je sklona bilateralnom rešavanju suprotstavljenih zahteva. Neke, pak, članice ASEAN traže multilateralni pristup razgovore, smatrajući da su u neravnopravnom položaju sa mnogo većom NR Kinom I da u slučaju zahveta više država samo višestrani razgovori mogu efikasno da razreše konkurentske težnje.

Ambasador NR Kine pri ASEAN Ksu Bo, međutim, ukazuje da su u pomorske sporove u Južnom kineskom moru usključene samo neke članice tog Udruženja, pa to nije pitanje između NR Kine i ASEAN. Samo četiri od 10 članica ASEAN su učesnici u sporu, a od njih dve imaju velike razlike sa NR Kinom, kazao je u intervjuu ambasador Ksu.

“Dvojac” su Filipini i Vijetnam, dok još Malezija i Brunej imaju teritorijalne pretenzije u Južnom kineskom moru. Dalje članice ASEAN su Indonezija, Tajland, Mjanmar, Kambodža, Laos i Singapur.

Po ambasadoru, neke zemlje iz regiona ili van njega, iz zadnjih namera, podstiču pojedine članice ASEAN da pokrenu pitanje spora između NR Kine i ASEAN. „Te države pokušavaju da preotmu ASEAN u ime stanovišta pojedinih članica i da se suprotstave NR Kini kao celina,” kazao je Ksu u intervjuu za Šinua.

Izvor: