Иван Шијаковић: Преко ноћи је нестало дисциплине и одговорности у друштву

Иван Шијаковић: Преко ноћи је нестало дисциплине и одговорности у друштву

Трагедија која се догодила у ОШ „Владислав Рибникар“ у Београду, а затим и масакр у селима око Младеновца и Смедерева отворили су бројна питања о томе ко је одговоран и гдје се „заказало“.

Пише: еТрафика.нет:

Одговоре на ова, као и бројна друга питања везана за праву експлозију насиља и агресије међу младима, као и начине превенције потражили смо од социолога Ивана Шијаковића. У разговору за еТрафику, професор Шијаковић, између осталог, тврди да превентивне мјере које власти у Србији, али и Републици Српској најављују као спасоносне за спречавање будућих сличних догађаја, неће имати ефекта без драстичних промјена у образовно-васпитном систему.

Такође, као најодговорније за појаву вршњачког и сваког другог облика насиља у школама, Шијаковић види породицу, односно родитеље дјеце.

“Породице и родитељи нису показали одговорност за пропадање школског система, нити солидарност са наставницима, па и иницијативу за одбрану школе и њене васпитне улоге. Посебно су игнорисали васпитну улогу школе, што је био погодан моменат за експанзију вршњачког насиља у школама”, рекао је наш саговорник.

Претходних дана могли смо да чујемо безбројне анализе о томе шта је довело до тога да дијете од 13 година почини онакав злочин. Прозивали су се родитељи, затим школски систем, причало се о погубном утицају друштвених мрежа, ријалити програма…

Кривица је код свих поменутих субјеката, уз додатак политике, идеологије и политичких и идеолошких конфликата у свакодневном животу. По мом мишљењу, највећи кривац је друштво које се распада. Када је ријеч о Србији, то траје већ 35 година. Од појаве Слободана Милошевића до данас, то друштво непрестано тоне у културном, моралном и психолошком смислу, да овај пут изоставимо економски, социјални и политички ниво деградације србијанског друштва. Друштво се налази у стању потпуне аномије, како би рекао Диркем.

Како је почео тај распад?

Милошевићева супруга и син су кокетирали са криминалцима, покренули корупцију, насиље и криминално-политичка убиства и ликвидације. Сјетимо се Кундака, Баџе, Стамболића и Ћурувије. У доба Зорана Ђинђића развио се „земунски клан“, група убица који отимају, пљачкају, киднапују и убијају свуда по улицама Београда и других градова у Србији, а на крају убијају и самог Ђинђића. У доба Вучића и Дачића појавио се Беливук и његова група монструма, који су од људског меса правили ћевапе, затим се појавио „монструм јуниор“, који убија по школи и онда се појавио нешто старији монструм Урош Блажић, који убија по селима и насељима између Младеновца и Смедерева. Једино у таквим условима могли су се појавити ријалити програми, друштвене мреже, бројни медији и покрети који отворено пропагирају насиље, криминал, корупцију, педофилију, породично насиље и убиства. Нестало је, преко ноћи, дисциплине и одговорности у друштву. Срушене су централне вриједности које држе једну заједницу и чине друштво пристојним и одрживим, као што су толеранција, прихватање другог и другачијег, колективна свијест, подршка, солидарност, узајамно поштовање и љубав.

Да ли је тада кренуо и суноврат школе као важног ауторитета?

У таквим условима школа је изгубила, односно одузета јој је васпитна улога, а наставницима и професорима је одузет сваки ауторитет и дигнитет, а угрожени су им стандард и достојанство. Ипак, школа није морала пристати на такав положај, требало је да пружи отпор. Требало је да се боре синдикати, не само за повећање биједних плата, већ и за побољшање услова у којима раде наставници, за њихов углед, част и достојанство у друштву. Школа мора имати централно мјесто у друштву, а сви остали субјекти да буду у њеној служби. Умјесто тога, породица је потпуно подредила школу својим захтјевима, хтијењима и прохтјевима. Када је, у горе поменутим условима, прво деградиран образовни систем, родитељи и породице су то лако прихватили и похитали да за своју дјецу, углавном неталентовану и недисциплиновану, изборе или изнуде што бољи успјех, статус и положај.

Да ли то значи да нам сада стиже „на наплату” вишегодишње, па и вишедеценијско уништавање васпитно-образовног система?

Ово је вријеме када су се акумулирали сви пропусти у друштву, школи и породици, настали у претходних 35 година. Социјализација дјеце је колективни чин у коме равноправно учествују школа, породица и друштво, уз примарно мјесто школе у том процесу.

Ко су данас, ако их уопште има, ауторитети младима?

Млади данас немају ауторитете у смислу великих писаца, научника, умјетника, угледних људи, хуманиста, добротвора, проналазача, угледних професора, освајача медаља на свјетским такмичењима знања, вриједних радника и стваралаца, фер спортиста, часних људи и домаћина у ближем окружењу и друштву. Општа клима и атмосфера у друштву, како на локалном, тако и на глобалном нивоу, намеће принципе у коме нема ауторитета, у којима нема части и достојанства, у којима се не треба угледати на паметне, хумане, талентоване и образоване људе. Стално ћете чути поруке у стилу: ‘Буди свој идол. Воли само себе. Буди лидер. Немај ауторитете. Слиједи своје идеје. Све ћеш остварити, само ако то желиш…’ У друштву се развио екстремни индивидуализам, похлепа, нетолеранција, агресивност и самовоља.

Коме је таква атмосфера у друштву највише погодовала?

У таквој атмосфери најбоље су се снашли криминалци, бескрупулозни људи, разни авантуристи, преваранти, корупционаши и манипулатори. Ту треба додати разне дигиталне инфлуенсере,, ‘тик-токере’, врачаре, ‘пророке’, блогере. Већина њих су постали идоли младим људима. Они их имитирају и труде се да прате њихово понашање, њихове ставове и идеје. Дакле, млади данас, немају ауторитете као узоре, већ имају идоле без својства и морала. Може се рећи да се развио специфичан облик ‘кримо-инфлуенсерско-блогерске’ идолатрије код младих људи.

Поједини психолози и социолози, претходних дана, упозоравали су да се “закотрљала грудва” и да није искључено да се трагедије сличне оној у београдској основној школи понове на овим просторима. Помиње се ефекат “Колумбајн”, гдје је након масакра у тој школи кренула серија сличних догађаја у САД.

Постоје сви услови да се тако нешто догоди ланчано на простору бивше Југославије, изузимајући Словенију, као и још у неким земљама на Балкану, па и шире у Европи. Ипак, вјероватније је да ће се у наредном периоду ширити талас пријетњи да ће се поновити слични догађаји и да ће све на томе завршити.

Дуго година радили сте са младима, са студентима. Да ли је утемељена констатација да је свака сљедећа генерација “проблематичнија” од претходне?

Студенти су специфична образовна група. Код њих је значајно другачија логика и психологија, која одређује њихово понашање. Ту постоји једна врста такмичења у зрелости и ‘одраслости’ међу студентима. Њихово присуство на часовима није увијек обавезно, тако да они могу да праве паузе и избјегавају колеге и професоре који им нису интересантни или са којима могу доћи у конфликт приликом свакодневне комуникације. Међутим, може се рећи да свака нова генерација постаје мање заинтересована за студије, учење и знање од претходне генерације. Често су ми нове генерације изгледале као да их је неко присилио да дођу на студије, па се понашају тако да само ‘отаљавају’ студије, без дубљег урањања у суштину студија, знања и образовања.

Да ли стање може да се поправи забраном кориштења мобилних телефона у школама, забраном појединих друштвених мрежа, масовним разоружавањем становништва, пооштравањем кривичног законика? Све ово најављено је у Србији, а једним дијелом и у Републици Српској.

Мјерама које сте побројали неће се ништа озбиљније постићи у наредном периоду. Мобилни телефони нису проблем, једино их не треба користити на часовима. Друштвене мреже треба дјеци потанко анализирати и објаснити њихову штетност већ на часовима информатике, коју треба увести од првог разреда основне школе. Разоружање је само формална ствар и идеолошка флоскула. То је покушано неколико пута у претходних 30 година и криминал и масовна убиства су се само повећавали. Насилници, криминалци и убице који држе илегално оружје, предаће неколико комада, али ће оставити много више и набавити ново и убитачније.

Шта је онда рјешење?

Прави поступак био би да се уведе дисциплина и одговорност у школе и комуникацију школа-породица. Ђак који би направио ексцес у школи суспендовао би се на једно полугодиште из школе, без права уписа у другу школу и морао би да настави тамо гдје је стао. Ђак који повриједи другог ђака био би суспендован на годину дана из школе без права уписа у другу школу и морао би да настави у истој школи након годину дана. Ако понови насиље био би избачен трајно из те школе, без права уписа школе у истом граду или мјесту. Родитељи, који би дошли у школу да интервенишу и правдају недисциплиновано дијете или интервенишу за оцјене, био би им забрањен приступ школи за вријеме док његово дијете похађа школу. Ту се може допунити још доста сличних мјера, као што то постоји у Јапану. Зашто тамо нема вршњачког насиља и проблема у школи? Са овим мјерама, школа би за двије године поново постала важна, утицајна, одговорна васпитна и образовна установа, као што је то била, на овим просторима, прије 40 година.

Извор:https://www.etrafika.net/drustvo/88617/ivan-sijakovic-preko-noci-je-nestalo-discipline-i-odgovornosti-u-drustvu/

Podelite sa drugima:

Povezani članci