OBRADA TEME : L2
https://atorwithme.blogspot.com
(1980.)
Овај интервју представља сажетак два разговора која сам водио с Миланом Кундером после читања преведеног рукописа његове књиге Књига о смеху и забораву – један док је био у Лондону први пут, а други кад је први пут посетио Сједињене Државе. Тамо је допутовао из Француске; од 1975, он и његова супруга су тамо живели као емигранти, у Реннесу, где је предавао на универзитету, а сад у Паризу. Током нашег разговора, Кундера је повремено говорио на француском, али углавном на чешком, а његова жена Вера, служила нам је као преводилац. Завршни текст с чешког на енглески превео је Петер Кусси.
(С енглеског превео Данко Јешић)
Разговор који је 1980. године са Миланом Кундером водио Пхилип Ротх налази се у књизи есеја и разговора “Читајући себе и друге” и које је објавила издавачка кућа Буyбоок.
Ротх: Мислиш ли да ће ускоро бити пропаст света?
Кундера: То зависи од тога како схваташ реч ускоро.
Ротх: Сутра или прекосутра.
Кундера: Осећање да свет јури ка пропасти је веома старо.
Ротх: Онда немамо разлога за забринутост.
Кундера: Управо обратно. Ако је тај страх вековима присутан у људском уму, мора да постоје разлози за то.
Ротх: У сваком случају, чини ми се да је та брига у позадини свих прича у твојој најновијој књизи, чак и оних које су изразито хумористичке.
Кундера: Да ми је неко рекао, кад сам био дечак: „Једног дана ћеш видети како твој народ нестаје с овог света“, сматрао бих то бесмислицом, нечим незамисливим. Човек зна да је смртан, али узима здраво за готово да његов народ има неку врсту вечног живота. Али после руске инвазије 1968, сваки Чех суочио се с идејом да би његов народ могао тихо бити избрисан с мапе Европе, као што је током претходних пет деценија четрдесет милиона Украјинаца тихо нестало с овог света, а да нико није ни приметио. Или Литванци. Знаш ли да је Литванија у седамнаестом веку била моћна држава? Данас Руси држе Литванце у резервату као напола истребљено племе; забрањен им је контакт са светом како би се спречило да вести о њиховом постојању доспеју напоље. Не знам каква будућност чека мој народ. Сигурно је да ће Руси урадити све како би га постепено утопили у своју цивилизацију. Нико не зна хоће ли успети у томе. Али могућност постоји. А изненадно схватање да таква могућност постоји, довољно је да промени нечији поглед на живот. Данас видим чак и Европу као крхку и смртну.
Ротх: А ипак, зар нису судбине Источноевропљана и Западноевропљана дијаметрално супротне?
Кундера: Као образац културне историје, Источна Европа је Русија, с прилично специфичном историјом укорењеном у бизантском свету. Чешка, Пољска, Мађарска, баш као и Аустрија, никад нису биле део Источне Европе. Од самог почетка су учествовале у великој авантури западне цивилизације, с готиком, ренесансом и реформацијом… покретом који је настао баш у том региону. Тамо је, у Средњој Европи, та модерна култура пронашла највеће подстицаје: психоанализу, структурализам, додекафонију, Бартóкову музику, Кафкину и Мусилову нову естетику романа. Послератно припајање Средње Европе (или њеног највећег дела) руској цивилизацији допринело је да западна култура изгуби свој кључни гравитациони центар. То је најзначајнији догађај у историји Запада двадесетог века, и не можемо одбацити могућност да је крај Средње Европе означио почетак краја читаве Европе.
РАЗУМЕВАЊЕ СВЕТА
Ротх: Током Прашког пролећа, твој роман Шала и збирка прича Смешне љубави штампане су у тиражима од по 150.000 примерака. После руске инвазије, отпустили су те с места професора на филмској академији и све твоје књиге су склоњене из јавних библиотека. Седам година касније ти и твоја жена сте убацили неколико књига и нешто одеће у пртљажник аутомобила и одвезли се у Француску, где си постао један од најчитанијих страних аутора. Како изгледа бити емигрант?
Кундера: За писца, искуство живљења у више земаља је права благодат. Можеш разумети свет само ако га сагледаш с више различитих страна. Моја најновија књига (Књига о смеху и забораву), која је објављена у Француској, заузима посебан географски простор: догађаји који се одвијају у Прагу виђени су кроз западноевропске очи, а оно што се догађа у Француској, кроз чешке очи. То је сусрет два света. С једне стране је моја родна земља: током свега пола века искусила је демократију, фашизам, револуцију, стаљинистички терор и распад стаљинизма, немачку и руску окупацију, масовне депортације, смрт Запада у сопственој земљи. То је потонуће под теретом историје и поглед на свет с великим скептицизмом. С друге стране, Француска: вековима је била центар света, а данас пати због недостатка великих историјских догађаја. Зато се радује радикалним идеолошким ставовима. То је лирско, неуротично очекивање неког сопственог великог дела, које не долази, и никад неће доћи.
Ротх: Живиш ли у Француској као странац, или се, културно, осећаш као код куће?
Кундера: Веома ми је драга француска култура и много јој дугујем. Посебно старијој књижевности. Рабелаис ми је најдражи писац. И Дидерот. Волим његовог Фаталисту Јацqуеса колико и Лауренцеа Стернеа. То су били највећи експерименти свих времена, у облику романа. А њихови експерименти су били, да тако кажемо, забавни, пуни среће и радости, која је сад нестала из француске књижевности, а без ње свака уметност губи на значају. Стерне и Дидерот су схватали роман као велику игру. Открили су хумор у облику романа. Кад чујем научне расправе о томе како је роман исцрпео своје могућности, мислим сасвим другачије: током историје роман је пропустио многе могућности. Например, подстицаје за развој романа које су поставили Стерне и Дидерот није преузео ниједан од следбеника.
Ротх: Књига о смеху и забораву није названа романом, али у тексту ти изјављујеш: ова књига је роман у облику варијација. Па, је ли роман или није?
Кундера: Што се тиче моје личне естетске процене, то је прави роман, али не желим свима наметати то мишљење. У романескној форми постоји велика притајена слобода. Грешка је посматрати несумњиву стереотипну структуру као недодирљиву суштину романа.
Ротх: А ипак сигурно постоји нешто што чини роман романом и то му ограничава слободу.
Кундера: Роман је дуго дело синтетичне прозе засновано на радњи с измишљеним ликовима. То су једина ограничења. Под термином синтетични мислим на жељу романописца да сагледа своју тему са свих страна и потпуно целовито. Иронични есеји, романескна нарација, аутобиографски фрагменти, историјске чињенице, излети у машту – синтетична моћ романа је способна да уклопи све у јединствену целину, као гласове у полифоној музици. Јединство књиге не мора изникнути из заплета, већ се може ослонити на тему. У мојој последњој књизи постоје две такве теме: смех и заборављање.
ВРЕДНОСТ ХУМОРА
Ротх: Смех ти је увек био близак. Твоје књиге изазивају смех хумором и иронијом. Кад твоји ликови искусе бол, то је зато што су налетели на свет који је изгубио смисао за хумор.
Кундера: Схватио сам вредност хумора у доба стаљинистичког терора. Тад сам имао двадесет година. Увек сам могао препознати особу која није стаљиниста, особу које се не морам бојати, по начину на који се смејала. Смисао за хумор је био поуздан начин препознавања. Још отад, плашио ме свет који је изгубио смисао за хумор.
Ротх: У Књизи о смеху и забораву, развило се нешто друго. У малој параболи, поредиш смех анђела са смехом ђавола. Ђаво се сме јер му божији свет изгледа бесмислено; анђели се смеју од радости, јер све у божијем свету има свој смисао.
Кундера: Да, човек користи исту физиолошку манифестацију – смех – да би изразио два различита метафизичка врхунца. Ако неком испадне шешир у свеже ископан гроб, сахрана губи своје значење и рађа се смех. Двоје љубавника трчи ливадом, држећи се за руке, смејући се. Њихов смех нема никакве везе са шалама или хумором; то је озбиљан смех анђела, који изражавају радост постојања. Обје врсте смеха припадају животним задовољствима, али кад се истерају до крајности, такођер означавају двојну апокалипсу: одушевљени смех залуђеника за анђеле, који су тако уверени у свој значај у свету, да су спремни обесити сваког ко не дели њихову радост. И други смех, који се чује са супротне стране, који тврди да све постаје бесмислено, да су чак и сахране смешне, а групни секс само комична пантомима. Људски живот је ограничен тим провалијама: фанатизам на једној страни и потпуни скептицизам на другој.
Ротх: Оно што ти сад називаш смехом анђела, нови је назив за лирски приступ животу из твојих претходних романа. У једној својој књизи, описујеш доба стаљинистичког терора као владавину џелата и песника.
Кундера: Тоталитаризам није само пакао већ и сан о рају – древни сан о свету где сви живе у складу, уједињени јединственом вољом и вером, без тајни једни пред другима. Андрé Бретон је такођер сањао о том рају, кад је говорио о стакленој кући у којој је чезнуо да живи. Да тоталитаризам није експлоатисао те стереотипе, који су дубоко у нама и имају корен у свим религијама, никад не би привукао толико људи, посебно током првих фаза свог постојања. Кад се сан о рају почне претварати у стварност, изненада искрсавају људи који му стоје на путу, и владари раја морају изградити мали гулаг недалеко од рајског врта. С временом, тај гулаг постаје све већи и савршенији, док оближњи рај постаје све мањи и сиромашнији.
Ротх: У твојој књизи, велики француски песник Елуард лети изнад раја и гулага, певајући. Је ли тај делић историје који спомињеш у својој књизи истинит?
Кундера: После рата, Паул Елуард је напустио надреализам и постао највећи заговорник оног што би се могло назвати „поезијом тоталитаризма“. Певао је о братству, миру, правди, бољем сутра, певао је о другарству и против изолације, о радости и против суморности, о недужности и против цинизма. Кад су 1950, владари раја осудили Елуардовог прашког пријатеља, надреалисту Зáвиша Календру, на смрт вешањем, Елуард је потиснуо своје осећање пријатељства у име надличних идеала и јавно подржавао погубљење свог друга. Џелат је убијао док је песник певао. А не само песник. Читав период стаљинистичког терора био је период колективног лирског делиријума. То је досад потпуно заборављено, али је то кључно питање. Људи воле казати: револуција је предивна; тек кад се из ње роди терор, постаје зла. Али то није истина. Зло је већ присутно у предивном, пакао се већ налази у сну о рају, а ако желимо схватити суштину пакла, морамо проучити суштину раја из којег он потиче. Изузетно је лако осудити гулаге, али одбацити тоталитарну поезију која води до гулага преко раја, теже је него икад. Данас људи широм света једногласно одбијају идеју гулага, али још увек дозвољавају себи да буду заведени тоталитарном поезијом и да марширају у нове гулаге уз мелодију исте лирске песме коју је свирао Елуард док је лебдео изнад Прага као велики арханђел лирике, док се дим Каландриног тела дизао у небо из димњака крематоријума.
ДЕТИЊСТВО КАО ЗАМКА
Ротх: Оно што је карактеристично за твоју прозу је сталан сукоб приватног и јавног. Али не у смислу да се приватне приче одигравају испред политичке позадине или политички догађаји задиру у приватне животе. Уместо тога, ти стално показујеш да политичким догађајима управљају исти закони као и приватним дешавањима, тако да је твоја проза нека врста политичке психоанализе.
Кундера: Метафизика човека је иста и у приватној и у јавној сфери. Узмимо другу тему књиге, заборављање. То је велики приватни проблем човека: смрт као губитак бића. Али шта је биће? То је скуп свих наших сећања. И тако, оно што нас плаши код смрти није губитак будућности већ губитак прошлости. Заборав је врста смрти одувек присутне у животу. То је проблем моје јунакиње, она очајнички покушава сачувати сећање на свог драгог умрлог мужа, које почиње да бледи. Али заборављање је и велики проблем политике. Кад нека велика сила жели ускратити некој малој земљи њену националну свест, она користи метод организованог заборава. То је оно што се тренутно догађа у Бохемији. Модерна чешка књижевност, уколико има икакву вредност, није била штампана дванаест година; 200 чешких писаца је забрањено, укључујући и мртвог Франза Кафку; 145 чешких историчара је добило отказ, историја је изнова написана, споменици су срушени. Нација која изгуби свијест о својој прошлости постепено губи себе. И тако је политичка ситуација сурово освијетлила обичан метафизички проблем заборављања, с којим се свакодневно сусрећемо, не обраћајући пажњу на њега. Политика разоткрива метафизику приватног живота, а приватни живот разоткрива метафизику политике.
Ротх: У шестом делу твоје књиге варијација, главна јунакиња, Тамина, стиже на једно острво где су само деца. На крају је они прогоне до смрти. Је ли то сан, бајка или алегорија?
Кундера: Ништа ми није тако страно као алегорија, прича коју је измислио писац како би илустровао неку своју тезу. Догађаји, били они стварни или измишљени, морају бити значајни по себи, а читалац треба бити наивно заведен њиховом снагом и поетиком. Увек ме је прогонила та слика, и током једног периода мог живота стално ми се јављала у сновима: један човек се нађе заробљен у свету деце, из којег не може побећи. И изненада, детињство, које сви улепшавамо и обожавамо, постаје чист ужас. Као нека замка. Ова прича није алегорија. Али моја књига је полифонија у којој се различите приче међусобно објашњавају, осветљавају, допуњавају једна другу. Главни догађај у књизи је прича о тоталитаризму, који ускраћује људима сећање и тако их претвара у нацију деце. Сви тоталитаризми то раде. И можда наше читаво техничко доба то ради, са својим култом будућности, култом младости и детињства, незаинтересованошћу за прошлост и неповерењем према мишљењу. Усред једног бесомучно детињастог друштва, одрасла особа опремљена сећањем и иронијом осећа се као Тамина на том острву деце.
Ротх: Готово сви твоји романи, уствари, сви појединачни делови твоје последње књиге, проналазе свој расплет у призорима коитуса. Чак и онај део под невиним насловом „Мајка“ представља једну дугу сцену секса утроје, с прологом и епилогом. Шта ти секс значи као романописцу?
СЕКСУАЛНО ПРИЗНАЊЕ ЈЕ ДОСАДНО
Кундера: У ово доба, кад сексуалност више није табу, пуки опис, пуко сексуално признање, постају приметно досадни. Како нам сад Лаwренце изгледа застарело, или чак Хенрy Миллер са својом лириком опсцености! А ипак и неки еротски одломци Георгеса Батаиллеа оставили су трајан утисак на мене. Можда је то зато што нису лирски него филозофски. У праву си кад кажеш да се код мене све завршава великим еротским призорима. Имам осећај да призор физичке љубави ствара изузетно јако светло које изненада открива суштину ликова и сажима њихове животне ситуације. Хуго води љубав с Тамином док она очајнички покушава мислити о пропуштеном одмору са својим бившим мужем. Та еротска сцена је фокус где се сабирају све теме приче и где се налазе најдубље тајне.
Ротх: Последњи део, седми, уствари се бави само сексуалношћу. Зашто тај део затвара књигу, уместо неког другог, као што је много драматичнији шести део, у којем јунакиња умире?
Кундера: Тамина умире, метафорички говорећи, усред смеха анђела. Кроз последње поглавље књиге, с друге стране, одјекује другачија врста смеха, она врста која се чује кад ствари изгубе своје значење. Постоји одређена замишљена линија разграничења иза које ствари изгледају бесмислено и смешно. Једна особа пита себе: зар није бесмислено да устајем ујутро? Да идем на посао? Да тежим било чему? Да припадам некој нацији само зато што сам ту рођен? Човек живи у непосредној близини тих граница и може се лако наћи с друге стране. Та граница постоји свуда, у свим областима живота и чак и у оној најдубљој, најурођенијој: сексуалности. И управо зато што је то најдубља област живота, питање о сексуалности је најдубље питање. Зато се моја књига варијација не може завршити неком другом варијацијом.
Ротх: Је ли ово, онда, најдаља тачка коју је досегао твој песимизам?
Кундера: Чувам се речи песимизам и оптимизам. Роман не тврди ништа; роман тражи и поставља питања. Не знам хоће ли моја нација нестати и не знам који је од мојих ликова у праву. Ја измишљам приче, супротстављам их међусобно, и на тај начин постављам питања. Људска глупост долази из потребе да постоје одговори на све. Кад је Дон Qуијоте кренуо у свет, тај свет се пред његовим очима претворио у тајну. То је наслеђе првог европског романа остављено читавој каснијој историји романа. Романописац учи читаоца да схвати свет као питање. У том ставу постоје мудрост и трпељивост. У свету изграђеном на неприкосновеним извесностима, такав роман је мртав. Тоталитарни свет, без обзира је ли заснован на Марxу, исламу или нечем другом, свет је одговора а не питања. Ту нема места за роман. У сваком случају, изгледа ми да данас, људи широм света више воле просуђивати него схватати, одговарати него питати, тако да глас овог романа тешко може надјачати гласну глупост људске извесности.
