Ако смо хришћани, требало би уједно да будемо и људи који су гостољубиви, да отворимо наше домове за госте и за ходочаснике, и да се потрудимо да им обезбедимо удобност, да бринемо о њима. Овако би требало да буде, али сва је прилика да постоји духовни разлог због којег све мање испољавамо гостољубље
АУТОР: Отац Јован Мојсије
Некада се говорило да је једна од карактеристика хришћанске културе њен дух гостољубља. Међутим, као и многе друге ствари у модерном добу, гостољубље је практично ишчезло.
Још увек се могу чути речи Бенџамина Френклина: ”Риба и пријатељи смрде после три дана.” Данас би могли да изменимо ову изреку и да скратимо та три дана на дан или два. Наравно, напорно је имати госта. Када некога позовемо у наш дом, његове потребе и удобност постају важнији од наших. Oд госта не очекујемо да кува ручак, да пере одећу или судове, или да усисава. Можда постоје и други разлози зашто се не журимо да позовемо госта и да му укажемо гостопримство; мислим да смо постали сувише исцрпљени и презаузети. Желимо да се вратимо са посла и да се затворимо у кућу, као у пећину.
Гостољубље је на Блиском Истоку било на још већем нивоу од гостољубља другим просторима. У медитеранским земљама су се и према непријатељима опходили као према гостима, ако би се нашли у кући. Нико се не би усудио да подигне руку на њих, јер би тиме увредио домаћина. Изузетна је прича из Библије у којој Господ борави у кући фарисеја. Фарисеј жели да Господ дође у његов дом и да заједно обедују. Ипак, домаћин није показао госту основе гостољубља. Пошто би гост пешачио прашњавим израелским путевима, домаћин би му понудио воду да опере ноге. И пошто је сунце тамо веома јако, а ваздух сув, домаћин би понудио уље госту, да излије на своју главу, да ублажи сувоћу. У најмању руку, домаћин би тако дочекивао госта, који би долазио у његов дом. Фарисеј није учинио ништа од овога.
Ако смо хришћани, требало би да уједно будемо и људи који су гостољубиви. Требало би да отворимо наше домове за госте и за ходочаснике, и да се потрудимо да им обезбедимо удобност, да бринемо о њима. Овако би требало да буде, али ја мислим да постоји духовни разлог због којег ми све мање испољавамо гостољубље.
И ја, као фарисеј, желим да Господ дође у мој дом. Мој дом је моја душа. Господ куца на врата мог дома и већ је спреман да уђе. Али, ја га не дочекујем поздравом када улази, не нудим воду да оперем Његове ноге, немам уља да излијем на Његову главу. Ја сам незахвални и недостојни домаћин. Не могу да замислим да икога позовем, посебно некога важног у моју кућу, а да не припремим добродошлицу и да му не пружим гостопримство. Ипак, Цар над царевима, Господ свих, дошао је у моју дом, а ја нисам спреман, и не старам се о Његовим потребама. Преокупиран сам сопственим бригама и прохтевима.
Господ је право рекао – то је ствар опраштања и љубави. Господ је дошао у Закхејеву кућу, и Закхеј га дочекује срдачном добродошлицом – својим покајањем. Господ је рекао жени која је опрала Његове ноге сузама да јој се много опроштено, јер је имала много љубави. Њена љубав ју је натерала да Господу укаже такво гостољубље. Очигледно, ја немам осећај за оно што ми је опроштено. Имам мало љубави. Доказ је то што Господ долази у мој дом, а ја му нудим мало или ништа.
Требало би да нам буде јасно како Господ улази у наш дом. Наравно, он жели да дође Духом својим у моје срце. Без тога, све друго би било узалудно. Он ме такође посећује у Цркви и на Светим Литургијама. Како да се припремим за Господа, који долази да ме упозна? Да ли проучавам Јеванђеље пред службу? Да ли сам прочитао неку од припремних молитви? Да ли сам спреман да излијем уље на Његову главу или да оперем Његове ноге мојим сузама?
Он такође долази к мени у лику других људи. Лав Толстој је написао причу о Мартину обућару. Мартин верује да ће му Господ доћи наредног дана, и док Га чека, цело село, људи са својим бригама и проблемима, долазе да га виде. На крају дана, Мартин је тужан, јер му Господ није дошао. Ипак, Господ му се јавља и говори да је био код њега. Када Мартин гледа у чуду, Господ му се представља у лику свих оних људи, који су тога дана дошли у његов дућан.
Па, ако ја Господу показујем мало или нимало гостољубља, када Он ступа у мој дом, врло је вероватно да Га нећу препознати ни у лику других људи. Дакле, кад моја супруга и деца траже да будем са њима, ја сам или превише заузет или уморан. Када долазим у Цркву, желим да будем дочекан као почасни гост, а никада не желим да чујем о потребама других , или да служим другима. Наравно, ја сам најспремнији да другима говорим о својим патњама и невољама. И љутим се када ми не показују своју забринутост. Кад питам «Како си?» то није озбиљно питање, јер очекујем одговор «Добро, хвала!» Ако срдачно не питам, то је зато што не желим да оперем човеку ноге и излијем уље његову главу.
Гостољубље је мртво. Можда зато што је моја љубав умрла.
Може ли се ова ситуација променити? Господ нам је дао одговор, а и Црква нам нуди одговор из недеље у недељу. Покајте се! Онај коме је много опроштено, много и љуби. Онај који много љуби, долази да служи, и не тражи да му други служе.
ИЗВОР: manastir-lepavina.org
Преузето са:https://naukaikultura.com/gostoljublje-je-mrtvo/
