Evropa između jezika, istorije, vrednosti i zdravog razuma! „Što je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno volu“…
Lutajući internetom, mamurno i neposredno pred san, opazio sam opskurnu pitalicu koja je glasila: „šta je to – žica, žica a nije Srebrnica – i ponuđen odgovor – Evropa bez granica i izbeglica“. Učinlo mi se to neumesnim i preteranim kao što svaka rima to već po ideji silovanja jezika može biti. Podsvest, međutim, deluje izvan našeg vidokruga i neposredno posle toga, ne znam da li slučajno ili ne, otkrio sam podatak da je više ljudi izgubilo život u dubinama evropskih priobalja pokušavajući da dodirne tle „najcivilizovanijeg od svih svetova“ kako oazu slobode i demokratije naziva njen najveći živi stihoklepac bez rime H.M. Encesberger, nego što je po bilo čijem brojanju, smrt stigla nesrećne žrtve srebrničkog zločina! Učinilo mi se neverovatnim. Kao i pitanje da li je žica koja danas opasuje evropske granice braneći je, ni manje ni više, od običnih ljudi, reciklirana ratna oprema ili nov industrijski proizvod sa dobrim izgledima da postane velika berzanska vrednost. Treba to sve ograditi.
Evropa između jezika, istorije, vrednosti i zdravog razuma! „Što je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno volu“, stara je latinska krilatica iz vremena kada su ljudske relacije formacijski, posmatrano izvan modernih vrednosti, vrlo stabilno najvaljivale istorijski razvoj odražavajući duboku neravnopravnost koja zrači i u ovom vremenu. Logika, pravila i kultura Zapada i danas, javljajući se u različitim društvenim formatima, može se razumeti uz pomoć ove savršene figure. Učestvujući na jednom od mnogobrojnih evropskih samita o raspodeli moći, tokom 2014. godine, predsednik Rusije rekao je da mu je veoma dobro poznata ova poslovica kao i da potpuno razume njeno aktuelno značenje ali da sa visokim stepenom sigurnosti može obećati da „ruski medved nikada neće pristati na ulogu latinskog vola“.
U rasponu od Ezopovog pretvaranja rodnih osobina ljudske vrste na životinjski svet do Orvelovog rasporeda nadležnosti na „farmi“, dolazimo do neizostavnog pitanja u kojoj animalnosti možemo prepoznati sopstveni identitet u okviru jedinstvenog evropskog prostora? Ako je volu kao pripadniku muškog roda namenjena večita senka koju mu kao bezizlazan prostor inferiornosti prave prenaglašene primarne mužjačke osobenosti bika, namenjena uloga nižerazrednog domaćina i ako je meda, zahaljujući ogromnoj snazi i izdržljivosti bezbrižno pomiren sa dizajnom koji mu ne garantuje mesto na pozornici modnih revija prestižnih manekena, ostaje veoma malo kvalitetnih simbola. Svodi se sve na izbor između zeca i magarca. Dakle, Evropa, kada god je trebalo da nas konačno umiri i dokaže sklad između raskošno objavljene kulture, stabilno usvojenih vrednosti potpune i krajnje dominacije hrišćanstva u čijem centu je navodno, čovek nezamenljiv, nepregledne baštine tekovine demokratije kao autentičnog izuma evropske pameti i žive prakse evropskih društava, javljala se inkvizicijom, fašizmom, nepojamnom diskriminacijom koji su garantovali položaj vola za svakog ko je računao da prostom pameću sravni pojave koje opaža, pojmove koji ih sabiraju i termine kojima su označeni.
Istina je da su veliki magarci napravili stravičan zločin u Srebrnici, ali, „žica je žica“ a Evropa neće ljude (čitaj: izbeglice) ako nisu volovi netremice zagledani u Jupitera.