Суштина ратног злочина је у дугорочном планирању и припремању чина убијања и истовременом подузимању мјера с циљем да се прикрију трагови и претходно плански зацртане намјере планера и починилаца злочина. Управо зато, скоро сва законодавства модерних држава за ту врсту злочина предвиђају најстроже казне и играју на карту претпостављене срамоте без призива и релативизације.
Рехабилтација,
лат. поновно успостављање
доброг гласа, угледа, части, повјерења
Рехабилитирати,
некоме повратити
неправдом одузети добар глас, углед, част
Тако прецизно казују рјечници и право.
Дакле, рехабилитирати некога, значи повратити му неправдом одузети добар глас, углед, част, повјерење. Јер, догоди се, стицајем непредвиђених околности, да човјек буде неправедно осуђен за непочињено, недоказано или ситуационо изнуђено недјело. Односно, да, инцидентално, инерцијом непредвидивог слиједа догађаја, човјек заиста учини штошта, укључујући и убиство другог човјека. Можда у самоодбрани, у страсти кафанске или неке друге атмосфере, нереда или масовне навијачке туче.
Након тога, пред лицем правде, призна све то, покаје се и бива осуђен за почињено. И није нељудски, у контексту тако почињеног убиства, након одслужења заслужене казне, помоћи несретнику да се врати у друштво и самопокајнички крене даље. Јер, упркос истим посљедицама, пуко убиство није исто што и ратни злочин. Није унапријед смишљени, зацртани, планирани, пројектовани и идејно заговарани – зао чин.
А ратни злочин је – управо све то.
Суштина ратног злочина је у дугорочном планирању и припремању чина убијања и истовременом подузимању мјера с циљем да се прикрију трагови и претходно плански зацртане намјере планера и починилаца злочина. Управо зато, скоро сва законодавства модерних држава за ту врсту злочина предвиђају најстроже казне и играју на карту претпостављене срамоте без призива и релативизације.
А овдје?
Овдје те и сличне казне, највећим, и усто пресуђеним ратним злочинцима, доносе највећа политичка признања и медијски индуковану славу острашченог национа. Поводом повратка злочинца с робије, организирају се свечани дочеци да би му се прибавило све оно што никад није имао, а о чему говори рехабилитација у случају невиних и грешком осуђених: добар глас, углед, част и повјерење. Чак се то јавно заговара и брани с врха Државе или њеног дијела (ентитет, Лидија Брадара). А онда ревносно подржава на нижим (министарским) нивоима. А све по принципу логике етно-политичке самовоље: било-прошло.
Дакле, „одслужио си своје“, добро нам дошао, ево те громогласно, славодобитно и хаметице дочекујемо. Перемо ти крваве руке и објашњавамо навијачкој и осталој јавности да си од овог часа само „бивши злочинац“. А онда се, упркос невиђеном људском и логичком бесмислу, као одговор побуњеној критичкој јавности, прогласи „јако добро реченим, јако добро реченим“.[1]
Дакле, злочинац је рехабилитован већ чином самог дочека, поставши напрасно „бивши злочинац“. Изједначен са свима нама: једнако чист, неукаљан, частан и неоптерећен крвљу властите жртве.
А жртва?
Може ли жртва бити бивша?
Не може!
Жртва је жртва за сва времена.
Јер, за разлику од враћања лажне части злочинца, његова жртва се никад више неће вратити међу нас. У својој иреверзибилној једнократности, одузети живот је нешто што се више никад не враћа. При томе, адвокате зла не занима питање ко има – и којим правом – одузети некоме оно што му није дао. Али, логиком расне чистоте и клеро-етничке надмености, то питање њима ништа не значи. Јер, злочинац је само честито и часно обавио задани му задатак.
Задатак убијања – Других и другачијих.
Зато, по „одслужењу казне“, злочинац мора бити свечано дочекан, уздизан и рехабилитован од својих моћних етно-налогодаваца, који – сав тај бесмисао, цивлизацијску бруку и срамоту – маскирају гомилом изманипулисаних поданика организовано доведених на славље масовног дочека.
Коначно, и слиједом идејно-злочиначке математике, Злочинац није ни побио баш све што је требао да побије. И не онако како му је то било плански предочено и задато. Биће дакле још посла за њега. На дјелу је Зеигарник ефект недовршеног задатка. Зато га, и за углед другима, новим потенцијалним злочинцима, које ћемо ангажирати сутра (баш као њега јуче), морамо рехабилитовати и учинити прихватљивим узором на довршавању тог „часног посла“.
Тако се његује Штафета Зла.
А бране је добро плаћени бирократи без људског достојанства и самопоштовања, али са поткупљеном савјешћу. Јер, „никога на свијету није лакше преварити ― па чак ни жене ни владаре ― него савјест“.
Нажалост, живимо у времену без Мјере и без Вјере.
Да парадокс буде комплетан, на ову другу, систематски и бестидно, позивају се управо гласноговорници самовољом октроисане рехабилитације.
[1] хттпс://www.клиx.ба/вијести/бих/сања-влаисављевиц-поруцила-да-је-и-ратне-злоцинце-потребно-рехабилитовати-и-да-је-брадара-у-праву/230510173
