Небојша Јеврић
Пише: Небојша Јеврић
Било је пролеће, ветар је расуо девојке у провидним разнобојним сукњама по Кнез Михаиловој. Седели смо на тераси „Грчке краљице“. Вино смо куповали преко пута, у продавници, и пили га на кварно. Били смо се толико избезобразили да смо молили келнере да нам топло вино мењају за хладно. Читав дан.
Град је полудео.
Причало се да су ватрогасци скидали Зорана Радмиловића с дрвета. Краљ Иби је кренуо на појило, али су му врата била закључана.
С прозора се домогао дрвета, али није могао да сиђе. Морао је у пиџами да сачека ватрогасце.
Било је пролеће и сукње од газе које су ушле у моду, а које ништа нису скривале, разносио је мајски ветар.
„Тек ћемо кроз лудило постати паметни”, понављали смо реченицу Тимотија Лирија, проповедника ЛСД-а.
Антипсихијатар Франко Базаља написао је књигу „Разбити огледало”.
Огледало је било институција. Писао је о распуштању институција. Био је против свих психофарматика.
То нас је спасло од игле. Али смо огледала разбијали. И стакла такође. Ја сам носио кући букете ретровизора. Зашто то никад нисам сазнао? Али сам ретровизоре скидао. Био сам против тога да људи сазнају ко је иза њих. Вероватно.
Намножили су се људи који су „издали” уши под кирију.
„Видици” су објавили речник технологије. Који је забрањен.
Те године сам провео три месеца по затворима.
Стално сам шикао против власти.
Продавао сам антидинастичке списе.
Иако нису могли да ми докажу дело, ипак су ме арестовали.
Али то није тема ове приче. Ово је једна пролећна прича. О Београду. Јер само је то у Београду могла да се деси.
Било је пролеће, ветар је расуо девојке у провидним разнобојним сукњама по Кнез Михаиловој.
Седели смо на тераси „Грчке краљице”. Вино смо куповали преко пута, у продавници, и пили га на кварно. Били смо се толико избезобразили да смо молили келнере да нам топло вино мењају за хладно. Читав дан.
Поноћ и поливаче смо дочекали на истом месту.
Ана је имала наочари с челичним оквиром и била је ошишана скоро до главе.
„Ниси прао косу месец дана”, рекла је згађено.
Извадио сам шампон из џепа, сагнуо се до барице на асфалту и почео да перем косу.
Дошли су другови. Мене су тада стално хапсили.
Толико често да сам им знао имена.
Прилазио је џандар Драган Жути и већ скидао палицу.
„Ш’а радите то?”
„Одржавамо хигијену!”
„Поћи ћеш с нама до станице да се још мало разладиш”, обећали су, али сам се ја откотрљао до паркираног аутомобила и завукао испод њега.
„То је лудо, јеботе. Прави перформанс”, рекла је Ана. „Ви сте уметници.”
„Анархисти, сестро”, објашњавали су јој Милош Црни, сликар чије је право име било Милош Обреновић, и Емил Милошевић, с којим сам делио подстанарску собицу.
И Ана је била анархиста.
Срео сам је поново у ноћном превозу.
У превозу су биле две Ане. Једна је имала бубамару на врату и јамице на левом образу, а друга Ана је имала јамице на десном образу.
Ја сам се вешао о шипке, причао и рецитовао Брану Петровића, али Ане, обе ошишане до главе, обе с челичним наочарима, у сукњицама од тексаса, само су се клибериле. Супер, јеботе.
Нису ми рекле број телефона, нису ми рекле адресу, нису ми рекле ни име. Име Ана измислио сам јер се лако изговара, пише и памти.
Оне су сишле код „Каленића”, а ја сам кренуо за њима.
Пришао сам, а оне су се смејале.
Ушле су у капију и затвориле ми врата пред носом.
Отишао сам до „Последње шансе” и локао до фајронта.
Пред зору сам се зажелео Ане.
Ана је била летњи пљусак, олуја, непогода, и још је постојала у дупликату. Ако изгубиш једну Ану. Као кључеви.
Зажелео сам се Ане. Приближвала се зора и ја сам знао да то између нас мора да се реши пре свитања.
Да ли је Ана за наше куће или није. Није се имало времена.
Увек су постављали цвећаре на погрешном месту.
Уосталом, нисам ја био крив што цвећарске радње код нас имају незгодно радно време. Што улице увек раскопавају.
Узео сам гранитну коцку и разбио стакло.
С пуним наручјем цвећа тетурао сам Голсвордијевом улицом.
Пре него што су закукурикали први петли и отворила се пијаца, звонио сам на врата иза којих су умакле Ане.
Отворио је отац.
„Извините, испорука цвећа за једну од две Ане, али пошто нисам био сигуран за коју од њих две, морао сам… овај… дупло, брате, мислим… умро је стари… И ја сам мало… овај…” објашњавао сам тати.
Тата је имао метар и деведесет и пловио је на броду. Управо се био вратио из „Скадарлије”.
Не дешава се сваки дан да неко вашим ћеркама донесе двеста ружа. Ипак је то поштовања достојна инвестиција.
Ушао сам у собу не приметивши крвав траг за собом.
Тата је хтео све да зна.
И ко ми је тата и остало.
Пили смо виски из шоља за млеко у кухињи.
Тати су се допале руже.
„И, колико рече да си их платио?”
Тата је већ био добрано пијан кад ме је увео да предам руже.
Две Ане су спавале загрљене. Или су се правиле да спавају.
Ушао сам у собу, бацио руже преко њих и вратио се у кухињу.
