Градоначелник Пуле забранио је концерт заказан за 25. март текуће године. Карте за забрањени концерт купили су његови суграђани. Филип Зоричић између осталог, навео је: „мислим да овај музички израз не припада нашем поднебљу, духу и менталитету града“. Тако је отворена нова историја случаја „духа поднебља“. Ништа ново под капом небеском. Или, да би се лакше разумели, на латинском језику каже се: sеmper idem.
Одмах сам се заинтересовао за тај случај. Запитао сам се шта бих пожелео за дух свих поднебља и хитро дошао до закључка да је за добар развој те ствари веома значајна улога посленика који доноси обавезујуће одлуке за све припаднике поднебља. Такав посленик, свакако, требало би да поседује визију и широко разумевање друштвених појава као повезаног понашања појединаца са значењем. Дакле, шта би таквом одговорном лицу значило повезано понашање суграђана који су купили карте за концерт који он забрањује? Да не припадају „духу поднебља“? Али, авај, они су физички присутни у поднебљу. Или је забранитељ стао на становиште да можда нису метафизички саобразни „духу поднебља“ па им због тога треба забранити окупљање уз музику? Долазимо до закључка да је за тако тешку одлуку главни разлог ипак истина о непобитном постојању повезаног понашања суграђана из поднебља јасно исказаном слободном одлуком о куповини карата, пре него реална опaсност која „духу поднебља“ прети од догађаја који је забрањен. Без помоћи службе безбедности и вештачке интелигенције, обавестио сам се о трансу у којем су хиљаде саприпадника штићеног поднебља у распону од две деценије уназад, уживале и пјевале у сличним догађајима у којима је главна звезда био, на пример, у региону веома омиљени Халид Бешлић. Дакле, „дух поднебља“ већ је издржао сличне ризике и демонстрирао завидну ефикасност у извршењу задатка акутне асимилације. Ради се о нечему другом. О томе, можда, следећи пут. Повезано понашање смо размотрили. До елементарног закључка о овом случају остаје нам још значење.
Елем, знаменити теоретичар театра изговорио је чувену реченицу да ће пушка која у првом чину виси на зиду, у трећем извесно опалити. У дискурсу случаја одбране „духа поднебља“, легендарна реченица легитимно се може прочитати као да ће се забрана из првог чина у климаксу драме нужно јавити као свастика. Deja vu. Докле? Сиц! Кебо, come back to Лозница. Please.
Неодољиви Лаза Костић, чувену Хамлетову реплику о крајњем смислу постојања превео је као: „трт-мрт, живот или смрт“! Придружујући се припадницима школе мишљења о одбрани „духа поднебља“ забранама, прочитао бих Хамлета као: „у слободи уз ризике или у поретку забрана, питање је сад“? Свако је властан да уз помоћ пријатеља или легендарног Квиска који је трајно одбранио место у „духу поднебља“, сам одлучи где му ваља бити или не бити, и сад и довијека.
Добро разумевајући да је и најтиши глас разума драгоценији од какофоније распиривача „духа поднебља“, користим се овом приликом да Филипу Зоричићу најискреније пожелим свако добро у животу а његовој породици пријатно недељно поподне уз композицију подобну „духу поднебља“: Тонка, реци цврчак. Живели!
