U jednoj reklami, koja se vrti na našim medijima, promoviše se nekakav proizvod koji ima naziv NEO. Naravno da taj naziv neodoljivo podseća na glavnog junaka filma Matriks, samo što po svoj prilici oni zapravo nagovaraju, pre svega, mlade ljude da uzmu plavu a ne crvenu piliulu, to jest ne da izađu nego udobno ostanu u Matriksu. Ovaj naziv se u reklami koristi kao prefiks atributima likova koji su promoteri tog proizvoda. Sporan je skoro sve i jedan lik ove kampanje, koji se predstvaljaju kao „kul face“, izuzetne neobičnosti, dakle kao neko ko je poželjan uzor za našu omladinu. Možda je još spornije tumačenje, odnosno, pohvala njihovog životnog stila, ali da bi nam pažnja ostala na temi ovog komentara zadržaćemo se samo na jednoj personi, koja za sebe kaže da je NEOSTVARENA.
U državi koja ne vlada sobom – nema svoj suverenitet, koja je kolonija jednina mogućnost za njene podanike je da budu neostvareni. Shodno tome da se mladi vaspitavaju u tom smeru tako što će misliti da je to „kul“. Doduše, ta osoba reterira pa kaže – nostvarena sam jer se ostvarujem svaki dan. Pa zar je ostvarenost konačnost – završetak života?! Da nije upravo obrnuto. Jedan pametan čovek je rekao „Nema gore smrti od neostvarenosti!“ Ovde je zapravo reč o reklamiraju prihvatanja lošeg stanja, mirenja sa njim i pokušaja da se ono prihavti pozitivno da bi se moglo kako tako živeti. Ili životinjati. To je slično onome, nije problem u besperspektivnosti već u nedostatku radne etike. Zato: „Ura za dualno obrazovanje“; koje će nas pretvoriti u neškolovanu i jeftinu radnu snagu. Ali, da se vratimo na ono čime je „zašećerena“ ova gorka pilula poruke da ćemo biti neostvareni – ostvarivati se treba svakog dana. Jeste, to je tako u zemlji u kojoj sutra ne postoji a od juče nam nije ostalo ništa, sve je otišlo u bestragiju.
Nedavno videh jedan naslov u novinama koji dobro definiše ovu situaciju. Reč je o konstataciji nekog čoveka, meni nepoznatog: „Dobar si ako ništa ne radiš.“ Ta definicija, ili bolje dijagnoza našeg stanja neodoljivo podseća na film „Kad porastem biću kengur“. Najsimpatičniji lik, koji je najopuštenji i najintilegnitiji u nekoj nedođiji Beograda, u kojem se radnja filma dešava, dane provodi u blejanju na krovu zgrade. Kad neki drugar iz kraja, koji se tragi-komično loži da postane japi sa prezirom pita njega i prijatelja zašto ništa ne rade, ovaj iznosi sledeću zen – filosofiju tranzicione Srbije: „Ja sam ovako najrentabilniji, ništa ne privređujem ali ništa i trošim.“ Oni koji ne žele da prihvate tu životnu filosofiju maštaju da budu kao Kengur. Kengur je lik iz kraja koji je golman i probio se u inostranstvu. Imbecilno je smotan, što oslikava i njemu učitana čuvena anegdota sa golmanom Partizana Borotom, koji posle odbranjenog penala sa loptom u rukama uđe u sopstveni gol po kačket. Pa ipak, on i pored smotanosti i smušenosti ume dobro da igra fudbal, tako da je ispravio svoju grešku i čak postigao gol, i tim umećem je uspeo da pobegne iz kraja u kojem je blejanje i/li bezuspešno batrganje jedini način da se prihvati neostvaerenost. Kengur je u igri!
To je udica na koju je režim uspeo da upeca one koji se ne mire da nam otadžbina bude bezvredna kolonija i zato su neopravdano dobijali etiketu ekstremni desničari. Njima je dosadila bleja u kraju i na tekmama, dosadilo im je batrganje po slabo posećenim mitinzima povodom tema koje su od nacionalnog značaja a interesuju samo „zaluđenike“, dosadilo im je jalovo nagvaždanje po tribinama, forumima i fejsbucima odlučili su da uđu u igru. „Da uđu u život“ , kako je to govroio Mihiz za svoju generaciju disidenata koju je „otac nacije“ Dobrica Ćosić spojio sa tadašnjim režimom. Ali, Mihiz je znao da taj „ulazak u život“, to jest društvena afirmisianost oprečna životu po idealaima, te da ih to diskvalifikuje za učestvovanje u budućoj nacionalnoj obnovi. Zato je i govorio da niko od njih koje bar jedan dan imao crvenu knjižicu neće moći stvarati novu otadžbinu. Ovim momcima se ne nudi crvena knjižica pa ne vide ni crvenu liniju, misle da će moći i jedno i drugo – i da budu kenguri i idealisti.
Kengur iz naše priče je onaj ko odskakuta od svoje beskompromisnosti i pristane na to da bude „kapilarna snaga“ vladajuće partije a da pri tom nastavi da radi ono što zna i ume – promoviše i zastupa nacionalne, kulturne i duhovne vrednosti. Pa čak i da priča o nacionalnom interesu u geopolitičkom kontekstu!
Zaboravljaju samo jedno – te vrednosti ne stoje, kao čardak ni na nebu ni na zemlji, potreban je realan, konkretan nosilac u sadašnjem istorijskom trenutku. To je kao i u prethodnim istorijskim okvirima bila nacija (narod svestan samog sebe i svoje uloge u svetu) a stavaran život nacije se ostvaruje kroz politiku. Nacionalnom politikom se stvara ili ostvaruje država koja je zajednica vrednosti i solidarnosti. Bez te zajednice nema ni lične ostvarenosti u društvenom kontekstu. Čovek se ostvaruje tako što svojim životom promoviše poželjne vrednosti zajednice kojoj je odan i kojoj pripada. Tako je to kad si društveno biće, a suprotno tome su otšelnici i izgnanici iz društva, koji su to dobrovoljno postali da bi ostvarili neke ciljeve koje je nemoguće ostavriti u društvenim okvirima. Ti ciljevi su ili uzvišeni, kao što je svetost ili podzemni, kao što je razbojništvo. Kada vrednosti u društvu nisu onakve da ih smatraš dostojnim da svoj život posvetiš njima a ne želiš da napustiš svet, tada je tvoja moralna dužnost da iz solidarnosti prema zajednici menjaš te vrednosti, ili ih barem kritikuješ i boriš se da potpuno ne zavladaju vladajućim duhom.
Sad imamo shizofrenu situaciju da se vodi jedna kulturna politika (bar na površini) a druga državna. Bežeći od „smrti neostvarenosti“ mnogi nacionalno svesno mladi ljudi zatvaraju oči pred tom činjenicom. Mora ih se upozoriti da će tako postati kenguri – bezvredna skaktula na tuđem kanapu. Te da razmisle da li je učešće u društveno – političkoj igri vredno obraza?! Izlaz, ipak, postoji – pronaći svoj put. Njega je moguće naći ako postoji vera u moć ideala koji su putokazi ka Carstvu nebeskom, bez kojeg nema ni zemaljske Otadžbine.
Izvor http://skk.srb/
