илустрација: Божана Раденковић
Ми смо створили читаве матрице потпуно нове писмености – предозирање медијским сликама насиља, којима се поништава мишљење и додаје несварљивост количином непроцесуираних информација – насиљем – које импостира некорисну писменост у кататонију, писао сам о томе, помислио сам. Али, ја нисам Бернхард, и таква више није моја реченица. Умјетна интелигенција каже – ружа је цвијет.
Пише: Дарко Цвијетић
Поновимо – три К – клаонице, кладионице и кадионице. (Моззарт бет, Соццер бет, Меридиан бет, Балкан бет, Супер бет, Оцтагон бет, Маx бет…) “Бет” као “кућа” на хебрејском, на арамејском?
Станари новог елитног насеља “Београд на води”, жале се да им вода почиње пунити гараже!? Тако је то, каже Сашка, кад зграде на меком тлу поред ријеке – пројектирају “синови пустиње” – Арапи.
Тако је и Црвени солитер на башти, на мочварици, пише и у “Сцхиндлеровом лифту”.
На обновљеној згради, коју гледам из аутобуса, негдје код Брчког, препознајем дом културе, који је неке 1993. био препун војске (прва линија била болан, ено код оне шуме, видиш је?),
ту сам боравио прљав неко љетно поподне, наслоњен на – ено онај зид. Видим га кроз прозор аутобуса.
На дому културе (бет), тада је била српска тробојница и правила хладовину за двојицу старијих војника, што су спавали (на поду) на шаторском крилу, наслоњени потиљком на шљемове.
Из аутобуса који је управо стао да би нека бака изашла, видим – на истом дому културе виси и сада застава, али руске царске обитељи Романов…
Чекај – скинули смо српску заставу? Да је то икоме пало на памет све ове године, био би стријељан уз зид. Ево овај, први зид.
Тако 30 година.
Сутон је. У аутобусу је тихо. Мислим и како ме је “ухватило у кичми” од осмосатне вожње, да би у Београду одиграли “Што на поду спаваш”.
Па како ми је госпођа у београдској апотеци љубазно рекла да можда покушам лежати на равном – “можете и на поду, на леђима”.
* * *
Као из формуле мимозе: свака је земља никога гроб.
Руси су и Путин и Пушкин. Доба је “КРОНОСТАЛГИЈЕ”, како је назива генијални бугарски сувремени писац Георгиј Господинов. Мањак будућности отвара велики базен носталгије за прошлошћу. Укратко, вели Господинов, вријеме је замијенило простор. (Не више “ностос”, грчки – мјесто или завичај, сада је ту “кроносталгија” као чежња за другим, прошлим временом.)
Сјећање и култура су имунолошки систем свакога друштва. Што је заправо прошло све филтере памћења и какво филтрирано сјећање је преостало? Јесмо ли заправо бирали сами своје сјећање?
“Кронос” и “ностос” у игри за моћ интерпретације прошлог.
Истине које смо познавали срушене су и замијењене рестаурираним. Онај који боље интерпретира, боље и брже тумачи, има моћ. Тврди да зна како је било.
Неки изокренути пророк, (јер овај није сам и није долазник из пустиње), овај је у руљи и производи пустињу.
Из позиције зида, а може и берлинског, нема пада, има само мрвљење печене земље у циглама.
За вријеме више од тридесетогодишњег постојања, јужне бивше југославенске државе, сада “западнобалканске”, нису створиле ништа ново, већ су преживљавале само једући то што је преостало од убијене заједнице. Сада се више нема што јести, остало су сиромашени и гладни људи. Чији потомци згађено бјеже.
Масовно. Као разгледнице.
Укратко, вријеме је прожвакало простор.
* * *
Аутобус из Београда. Празан као ходници бање за старе особе. Старачки домови (бет) ничу као некад домови културе.
Велика, однедавно покојна Дубравка Угрешић, помиње “сопхопхобију”, односно страх од знања и учења, који је озбиљан темељ свеколиког антиинтелектуализма, сваког осредњавања друштва или ураниловке. Страх. Ресурс који је непотрошив. Колико год више не жељели да се нечега сјећамо, то несјећано дуље чека своју стрпљиву сјећаност.
Страх се разнесе као маслачков полен, а траје дуго, као зуби у земљи.
Аутобус поклоњен из Јапана, и застава непознате династије, коју су бољшевици смакнули.
Печена земља-цигла у зиду спепелит ће се.
Простор ће се вратити на вријеме.
Бит ће: може и на поду склупчан.
* * *
Бартхес је помињао три врсте читања –
оно које се довршава у ужитку што га пружају ријечи, оно које жури крају и поништава сваковрсну чекаоницу, и оно које зазива жељу за писањем.
Еротично, ловачко и иницијацијско, назвао их.
Но, ми смо створили читаве матрице потпуно нове писмености – предозирање медијским сликама насиља, којима се поништава мишљење и додаје несварљивост количином непроцесуираних информација – насиљем – које импостира некорисну писменост у кататонију, писао сам о томе, помислио сам. Али, ја нисам Бернхард, и таква више није моја реченица.
Умјетна интелигенција каже – ружа је цвијет.
Кад сам од Раденка за вријеме рата купио пиштољ, казао сам му – “чујеш, срамота је за пјесника немати пиштољ – за себе”.
Преостати као свој неродитељ, сироче зараслости својега комада земље.
Расло се, порасло, зарасло се. Ловачко се пробиљоједи.
Свакој гравури, слиједи гравуравање међу рођеним цртама. Очи у тексту напуштају копове, као аритмија топљења пахуље – нама нечујно цврчање пред нестануће.
И више се не чита. Меланколични диктандо се заморио. Више се и не пише. Оловке пресушују тинта им се хлади, као крв у сухој јетри.
И том је пиштољу пуно самље, откад је разјапљен у непуцаност из себе.
Простор ће појести вријеме. Овдје нема времена, простор упорно живи сто година рикверца. И добро свима.
Кад би знали они момци што изгинуше под тробојком на том ратишту, махом из “Дораса”, да су сад битније непостојеће династијске заставе давномртвих царстава од оне под којом су гинули, отресли би земљу са себе.
И скинули би.
Циглу печену, око ногу.
* * *
У основној школи “Владислав Рибникар”, у Београду, 14-годишњи дјечак очевим пиштољем направио је испланирани масакр у школи – убивши 8 другара и школског чувара, тешко ранивши учитељицу историје (!!?)
Мирно је позвао полицију. Регија, “Еуропа је у шоку”.
На Инстаграму, на страници тој и тој, ученици су поставили снимак хапшења дјечака-масовног убојице, направљен с прозора учионице на кату.
Чује се снимљен глас дјевојчице која каже – “Сликај, па ми пошаљи”. У позадини, други клинац понавља – “Убијте га, убијте га”…(!?!)
Какав је то кошмар у глави посијан данашњој дјеци? Покемони или анђели из Еванђеља по Луки, свеједно је. Мртва дјеца у ракетираном солитеру. “Па шта?”
* * *
Оно што би требало озбиљно уплашити носитеље лажног национализама, јесу њихова рођена дјеца. Прва побуна против очева бит ће исмијавање очевих вриједности. Њих ће напасти сопствена нарација, преобраћена у цинизам нове крви.
* * *
Кад је Сњегуљица отишла,
патуљци су сами почели кућу спремати,
врт копати у тишини.
Глас су јој угљенисан све ријеђе чули,
као напор пчеле да узети из дубоке руже.
А ружа је цвијет.
(зурнал.инфо)
из црвеног солитерадарко цвијетић
Izvor: https://www.zurnal.info/clanak/slikaj-pa-mi-posalji/25937
