Da se ne zaborave Prebilovci

Da se ne zaborave Prebilovci

Od kad je ljudskog roda, teško da ima sramnijeg, bestijalnijeg zločina

Od 994 Srba iz sela, 826 je pobijeno 5. i 6. avgusta 1941. Žene i devojčice ustaše su silovali pa žive i polužive bacali u jamu Golubinku. Ustaše su ostale masakrirali po selu, na putu ka Čapljini, gde su koga stizali.

Piše: Zoran Šaponjić

U pristranku iznad škole u centru Prebilovaca još stoje zidine kuće Tripka Ćirića. Tripko je imao desetoro dece, avgust 1941. i ustaški pokolj u Prebilovcima, jamu Golubinku, nije preživelo ni jedno. Od Stane koja je imala 26 do Slobodana od tri godine. Između njih dvoje, rađali se i umrli u istom danu – Joka, Darinka, Sava, Radojka, Stoja, Slavojka, Neđo, Aneglina…

Dečica pusta…

U pustom dvorištu nekadašnje kuće Tripka Ćirića u avgustovsko rano popodne mirišu smokve  i masline, u sveopšti mir i muklu tišinu vetar odnekud donese miris tamjana i gorkog pelina. Prazno dvorište kuće Tripka Ćirića iznad centra Pebilovaca puno je snova njegove pobijene dečice. O životu i sreći, o radosti, o novoj haljinici, o novom danu, krpenoj lopti…

Teško da je, od kad je ljudskog roda, sramniji zločin počinjen od onog u Prebilovcima avgusta 1941. godine. Od 994 Srba iz sela, u svega nekoliko dana njih 826 je pobijeno, masakrirano, većina njih živi i poluživi bačeni su u jamu Golubinku, ostali su ubijeni na licu mesta po selu, po stazama, vrzinama, dvorištima, sobama, podrumima, na putu ka Čapljini, gde su ustaše koga stizali.

 (Jama Golubinka)

Prema podacima utvrđenim na sudskom procesu u Mostaru, posle Drugog svetskog rata, samo 6. avgusta 1941. godine, u Golubinku, krašku jamu kod sela Šurmanci, na desetak kilometara od Prebilovaca, “od sedam i trideset ujutru do 13 i 30 popodne”, bačeno je 470 ljudi iz Prebilovaca. Istražitelji su imenom i prezimenom prebrojali 237 dece i 233 žene. Posle je utvrđeno da je u jamu tog dana bačeno više od 500 ljudi, ili 700, Bog sveti zna.

Jutrom, tog 6. avgusta, Srbi iz Prebilovaca koji su dva dana i dan ranije pohvatani po selu, doterani do Čapljine ili do silosa u selu Tasovčić, isterani su iz stočnih vagona na stanica Šurmanci, svrstani u kolonu, poterani uz brdo prema istoimenom selu. Iznemogli, prestrašeni, jadni ljude  iz kolone koji su dva dana i dve noći bili bez vode, zalogaja hleba, usput su tučeni, gaženi, ubijani, opljačkani, a onda doterani do Golubinke…

Decenijama su mošti mučenika vapile iz zabetoniranih jama, prekrivene kamenjem, betonom, smećem… Tek 1990. godine iz Golubinke kraj sela Šurmanci izvađene su kosti 800 žrtava, iz jame Golubnjače u Ržanom dolu više od 1.000 Srba… Kosti su 1990, 1991. vađene i iz jame na Bivljem brdu, iz jame Vidonje kraj Žitmoslića, iz dve jame kraj Hutova, iz Gornje i Donje Kukavuše.

Nisu dobro poznavali komšije

Dva dana pre pokolja kraj Golubinke, rano ujutru 4. avgusta 1941. godine, više od 1.500 ustaša opkolile su Prebilovce. U selu su zatekli samo žene i decu, starije ljude, jer su muškarci iz sela danima pre toga, u strahu od ustaša, komšija, spavali u planini, verujući da komšije neće udariti na žene i decu, na starce, da su njihovi kod kuća koliko-toliko sigurni.

Prevarili su se. Ispostavilo se da ne poznaju dobro komšije.

Počeo je pretres kuća, hvatanje žena i još usnule dece, silovanje žena i devojaka, devojčica, bestijalnosti kakve nisu zabeležene ni na najcrnjim stranicama od kako je ljudske istorije. Satima su po selu trajale nezapamćene, strašne, bestijalne i beslovesne ustaške orgije, posebno u školi u centru i posebno nad devojčicama od 12 do 15 godina.

Mara Bulut koja je Božjim čudom preživela masakr, živa izašla iz škole, kasnije je svedočila da su ustaše vadile decu iz kolevki, držeći ih za noge o zid učionice razbijali dečije lobanjice pa ih vraćali nesrećnim majkama. Pričala je o nesrećnom momku koga su terali da siluje sestru od strica, pa su ga, kad je odbio, podvrgli najstrašnijim mukama.

Pričala je i o ustaši Nikoli Merdžanu koji je satima u školi, pred narodom sa družinom silovao učiteljicu Stanu Arnaut a zatim je prepustio njenim đacima iz Gabele, koji su je, u scenama kakve valjda, ljudski rod do tog dana nije video, danima grupno silovali… Posle su je dotukli i bacili izmrcvareno telo.

Pričala je Mara Bulut još o bestijalnostima kakve ljudski um teško može pojmiti…

Izmrcvaren, prestrašen narod, ono što je preostalo, ustaše su 5. avgusta tokom popodneva poterali prema mostu na reci Bregavi ispod sela, ka Čapljini, zatvorili ih u silos kod sela Tasovčića, ostavili nesrećne ljude da prenoće bez kapi vode i zalogaja hleba. Ujutru su jadni ljudi, žene i deca, starci, koje je čuvalo 300 ustaša pod komandom Andrije Buljana poterani ka selu Šurmanci.

“Tako su se na jami, ujutro 6. avgusta okupilo stotine domaćina iz Međugorja, Bijaković i Šurmanaca i stotine naoružanih zločinaca iz Čapljine i okoline na čelu sa zamenikom logornika Rudom Vrdoljakom i Andrijom Buljanom, a za najmasovniju akciju ubijanja Srba u Hercegovini u jednom danu. Trebalo je likvidirati decu i devojke iz Prebilovaca, sa njihovim majkama i bakama, njih oko 600. Poslovi su podeljeni. Jedni čuvaju grupu, drugi stražare okolo da ko ne pobegne, treći sprovode veće delove grupe do na 30 metara od jame, četvrti odatle do ruba jame vode po 5-6 žrtava, peti guraju u jamu odraslije ili bacaju u nju malu decu, šesti oko jame prikupljaju kamenje, sedmi to kamenje guraju i bacaju u jamu za žrtvama… Domaćice su kod kuća spremale ručak. Poslije tolikog “posla” koji je trajao 5-6 sati na sunčanom danu valjalo je počastiti i nahraniti toliku mobu”, stoji u jednom od opisa.

Biskup: Jadnici, bili su mirni

Selo je tih dana do temelja opljačkano, Zemaljska komisija za utvrđivanje zločina “okupatora i njihovih pomagača”, našla je da je iz Prebilovaca opljačkano 1.000 grla krupne i 10.000 grla sitne stoke, sva pokretna imovina. Prebilovcima su ustaše dali ime Novo Selo, mesec dana po masakru u pusto selo preseljeno je oko 70 hrvatskih porodica iz Ljubiškog i Čapljine da tu nađu sreću za sebe i za svoju decu.

Mostarsko-duvanjski biskup Alojzije Mišić, koji se, inače, nije protivio prisilnom pokrštavanju Srba, neki mesec kasnije napisao je pismo Biskupskoj konferenciji rimokatoličke crkve u Zagrebu..

“Ljude se hvatalo ko zvjerinje. Klalo, ubijalo, žive u ponor bacalo. Ženske, majke s djecom, odrasle djevojke, djecu žensku i mušku su bacali u jame. Podžupan u Mostaru gospodin Baljić, javno izgovara, ko činovnik mora bi da šuti ne da telali, da je u Ljubinju samo u jednu jamu 700 pravoslavaca bačeno. Od Mostara do Čapljine odvezla je željeznica šest punih vagona žena, majki i djevojaka, djece ispod deset godina do stanice Šurmanci, gdje su izvagonirani, odvedeni u brda, žive matere s djecom bacali u duboke propunte. Sve je strmoglavljeno i ubijeno. U župi Klepci iz okolnih sela N. N. 3.700 pravoslavaca je ubijeno. Jadnici, bili su mirni. Dalje ne nabrajam, predaleko bih otišao”, napisao je biskup.

Titov partizan na čelu pokolja

Punih 16 godina po zločinu, pred Okružni sud u Mostaru izvedeno je 14 od 150 ustaša iz Šurmanaca, Međugorja, na čelu sa organizatorom pokolja u Prebilovcima, ustašom Ivanom Jovanovićem Crnim koji je Drugi svetski rat završio kao – Titov partizan. Posle rata, satana se godinama skrivao oko Subotice dok nije uhvaćen. Otac devetoro dece, streljan je 1958. godine.

Tih godina, na sud su izvedena tek sedmorica zločinaca od njih barem 300 krivih za masakr 900 ljudi u Prebilovcima i ko zna koliko još nesrećnika iz drugih sela, nagrađeni su sa po sedam – osam godina robije. Ludvig Jovanović, brat Crnog, glavni mozak zločina u Prebilovcima dobio je sedam godina robije.

Nekoliko  godina po “suđenju”, naredbom vlasti SFR Jugoslavije, većina jama po Hercegovini, uključujući i Golubinku, zabetonirana je.

Posle ekshumacije iz jama 1991. godine, mošti mučenika prebilovačkih prenete su u Spomen kosturnicu u selu, da tu nađu mira. Mira za mošti mučeničke nije, međutim, bilo.

Početkom rata 90-ih, sve kuće u Prebilovcima minirane su i spaljene, porušene, spomen-kosturnica sa moštima 4.000 Srba povađanih iz jama minirana je, na mestu kosturnice napravljeno je veliko smetlište… Ime Ivana Jovanovića Crnog stavljeno je, uz imena 1.600 ustaša, na spomenik u centru Čaljine posvećen poginulim za “hrvatsku slobodu”.

Aco Dragićević iz Prebilovaca, čija je kuća odmah pored škole u centru sela napisao je knjigu “Ugašena ognjišta”, priču o 36 ugašenih kuća i o 50 porodica iz kojih niko nije preživeo avgust 1941. godine. Aco je u pokolju izgubio dvojicu braće po ocu, Moma i Vasa, imali jedva četiri i šest godina. Na zaravni ispred prebilovačke škole, ispred Acove kuće, 6. avgusta ostalo je prazno 80 kolevki.

Knjige kakvu je Aco napisao nema nigde na svetu. Zbog toga što nikad i nigde na svetu nije počinjen takav zločin.

U učinioci škole preko puta, čovek gubi razum pred slikama onoga što ljudski um može da zamisli i što ljudska ruka može da uradi.

Prošle jeseni, dok smo obilazili pusto selo, pitao sam Aca –
zašto u Prebilovcima, po pustim zaseocima u kojima su kuće odavno zarasle u trnje pa se ni porušene zidine više ne vide,  nema ptica. Aco je znao odgovor.

“I ptice traže nekog da mu pevaju, a, kome ovde da zapevaju”, rekao mi je.

Acova priča je bolna, teška.

“Moj otac Spasoje i njegova prva žena Toda imali su sinove Vasa i Moma. Dečačići tek postali na svet. I Vasa i Moma i Todu i očevu majku Jovanku bacili u jamu Golubinku. Otac mi nikad nije ispričao kako mu je bilo ono jutro kad se vratio sa brda i zatekao praznu kuću. Kako mu živo srce nije prepuklo. Nikad ga to nisam ni pitao! Neka pitanja ovde se ne postavljaju”, pričao mi je Aco u pustom selu.

Sa zidova učinioce škole u Prebilovcima  u kojoj su ubijali decu i silovali devojčice, gledaju oči dečaka. I devojčica. Plave i zelene, smeđe…

Na mestu na kome do početka 90-ih bila kosturnica i u njoj mošti 4.000 mučenika, koje su zločinci na bombama vazneli na nebesa, izgrađena je crkva Hristovog Vaskrsenja. Preko puta crkve je groblje na kome su puščanim zrnima izrešetani krstovi.

Kad su se uoči Nikoljdana 1941. meštani, ostaci zaklanog i u jame pobacanog naroda ponovo okupili u selu, neko je na slavi zapevao:

“Mene seja sa dna jame zvala, mili brale…”

“Mitar Šarić napisao je priču o tome. Petorica jedinica koji su preživeli pokolj okupili se u kući na vrh sela, kad su čuli pesmu, sišli do Bulut mahale, sveće palili na kundaku puške”,  priča Aco.

Posle se život, kakav-takav, težak i čemeran, jadan i žalostan, u  Prebilovcima oteo iz zagrljaja smrti. Božjim čudom i Božijom promisli.

Narod se iz šuma okolo počeo se koji mesec iza pokolja vraćati u selo. Domaćini iz pustih kuća počeli da se žene. Acovom ocu Spasoju 1943. rodio se sin Vaso, za njim 1945. Momo, 1947. Aco, 1952. Ljubo.

“Kad su pedesetih godina u školi prozivali decu, istovremeno prozivali i žive, rođene od 1942. pa nadalje i mrtve dečake i devojčice pobijene 1941. Jedno odeljenje u učionici, drugo u jami. Deci koja su se rađala domaćini davali imena svojih pobijenih sinova i ćerki. Potomke dobijali ljudi u poznim 50-im, 60-im, ponekad i sa 70 godina. Pusta borba za opstanak, da seme ne zatre”, pričao mi je Aco prošle jeseni u Prebilovcima.

Dvadeset i jednu godinu posle pokolja, 1962. iz sela u vojsku krenuo je prvi regrut, Jovan Đurasović. U Čapljinu, na stanicu, ispratilo ga čitavo selo, od Prebilovaca do Čapljine njegov vojnički kufer preneli sa ruke na ruku.

U crkvi u Prebilovcima, na dan Svetih novomučenika prebilovačkih, danas će, na Liturgiji biti možda i hiljadu duša.

Na zidovima crkve, na 80 metara kvadratnih imena, imena, imena… Svako ime jedan život, jedna sudbina, jedna suza, jedan jauk, jedna sreća, jedna sveća i jedna žrtva… Gledaju njihove oči sa fresaka sa zidova crkve…

Juna 1992. godine, koji dan pre nego što je kosturnica u selu minirana, iz Prebilovaca, preko brda pa dolinom Bregave ka Ljubinju, Gacku, Bileći, narod je iz Prebilovaca, okolnih sela, ponovo krenuo u izbeglištvo. Nisu sačekali komšije, naučili lekciju iz 1941.

Aleksa Dragićević, momak iz sela, prima svakog dana poklonike u crkvi, priča, da se ne zaboravi, podseća.

Prošle jeseni u Prebilovcima pričao mi je ovako:

“O 1941. ne pričamo ni sa mržnjom ni sa nekim pozivom na osvetu već samo sa ljubavlju prema našim mučenicima. Došlo je vreme da se sazna kroz koju je golgotu ovaj narod prošao i 1941. i 1991. godine, da se ne zaboravi, da se zna šta je bilo. I, svako bi trebalo da dođe ovde, da vidi ovu crkvu, selo, kosturnicu, kosti mučenika. Ovaj hram, mesto, selo, svi mi, živi smo dokaz pobede života nad smrću i pobede dobra nad zlom”, rekao mi je Aleksa.

https://rt.rs/srbija-i-balkan/44178-prebilovci-ustase-pokolj-godisnjica/

Preuzeto sa: https://izmedjusnaijave.rs/

Podelite sa drugima:

Povezani članci