Уз непримерени ритам музике за игру гледали смо тв емисију једне наше телевизије о несрећи и болу који је задесио Турску и Сирију.
Пише: М.Антонић:
Кад чујете да неко каже „дошло задње време“ будите сигурни да je тај неко очајан! То је његов одговор и реакција на то што човек ради и понаша се онако како никад не би требало. Непримерено и животу и човеку. Тај који изговри те три речи каже истовременио зато што је изгубио сваку наду да ће бити боље. Он то каже свестан да такав живот више нема смисла, да ће нас задесити нека несрећа, да нема начина да се спречи то што је почело да влада људима, да у животу нема више ништа логично и људско… Народ би рекао да пуца по свим шавовима.
Истовремено човек који изговори ове три речи мисли да је такво понашање знак да је опстајању човека на овоземаљски уређеном животу дошао крај. Народ то добро зна. Зато је у народу присуто правило да неке ствари никад не би требало ни по коју цену радити.
Народ, заправо ове речи тумачи као црне мисли и нерадо их зговара.
Ја сам их изговорио пре неки дан гледајући једну нашу телевизију и њен послеподневни програм. Рекоше ми да је много гледан.
Изговорио сам те речи а да нисам био ни свестан шта сам рекао. Изненађен тиме а још више чињеницом да сам те речи последњи пут чуо од старијих људи живећи у сеоској средини пре педесетк година, а сада ми је седмадесет и нека. Мислим да су ти моји мештани изговарали те три речи када су били сасвим сигурни да је то што се дешава или што ради њихов комшија против свих људских норми и суштине живота.
„Дошло задње време“ тада сам доживљавао стрхујући да неће више бити онако како је било јер су те речи изговарне и као претња, разочарење и страх да је дошао крај.
Мени се ето десило да их изговорим гледајући ту тв емисију.
Тема тв емисије била је земљотреси у Турској и Сирији . Саговорници и њихово виђење несреће у настрадалим подручјима коментари, дешавања, процене и оцене…затим слике са настрадалих подручја ,мртвих, слике градова који су постали гробнице. Слушате предвиђања да ту где су живели људи у наредних најмање 20 година неће бити живота. Гледате рушевине свесни чињенице да су испод њих људи. На дестине хиљада људи. Што је још горе спасилачке екипе одлазе. Нема више наде. Све то на медију као што је телвизија може, а и не мора бити пропраћено музичком подлогом. Али треба, заправо занатски скоро да и не може другачије, јер поред живих слика жива реч и музика уводе нас у сферу узајамности емоција и разума и потпунијег саживљавања са несрећним људима. Како мртвима тако и живимна.
Али тако би требало бити!
Пошто није тако – овако је било. У том тв прилогу ређали су се снимци са гробља несреће, спасиоци су причали како се испод рушевина чују гласови преживелих али им је тешко прићи,…И сва та несрећа, до тог тренутка било је 33.000 погинулих, у тој тв емисји те наше телевизије пропраћена је музиком за игру. Типична и необично весела музика за журке, весеља , игранку у ритму музике за весели плес, за неки рокен рол…Такав музички ритам и таква несрећа здравом разуму не дозвољавају да ћути. Дошло задње време!
Тамо где је дошло задње време о прикладној музици која се користи као подлога за слике у оваквим несрећама где је сваки секунд слика суза, несреће и бола, нема трага!
Дошло задње време, рекао сам немоћан да објасним себи откуд таква музичка пратња за такву емисију. Док иду слике како мртве носе на носдилима, док гледамо сузе на лицима, очај, бол и патњу… пред очима ми тамо неке колеге које очигледно не раде свој часни посао.
Преслишавам се. Јесам, рекао сам. А свестан сам да нема помоћи. Та порука мени је управо то – излив немоћи у односима човека и човека, дешавања суштине и садржине живота, али и жаљење што не радимо како треба.
Дошло је задње време да уредници тв програма понекад погледају емисије које уређују. Иначе, ако то не ураде, у неким годинама када одвоје мало времена за уживање, па као што гледају албум са фотографијама са летовањеа, погледају емисије које (ни)су уређивали доживеће исто – гађење на својих руку дело.
Препорука тв гледаоцима.
Не покушавајте да гледате ту емисији(та телевизија практикује репризе ), јер као што је већ познато пет пута поновољена лаж постаје истина, па би они који гледају овакве неукусне прилоге убрзо ,а да тога нису ни свесни, постали особа без осећања. Ти гледаоци били би убеђени да баш тако треба. А ако постану такви да се смеју и играју ономе кога нешто боли и ко је изгубио све па плаче, или да и сами плачу мислећи да су тако вреднији никоме неће бити потребни. Све то се зове бесмислени живот. А управо једна од врлина живота човека је да осећа да неком треба и да њему треба човек.
