Аутор: Синиша Балта
Искрену необрађену причу у њеном најсировијем облику пронаћи ћеш једино у кафани. Наравно под условом да тражиш такве приче и имаш одговарајуће сензоре за њихово детектовање. Ако немаш, чућеш само хрпу празног лупетања, како наши доље кажу “шупљу причу”, дерање и жамор. Ако си спреман да слушаш и ако и сам имаш тај сензибилитет, пред тобом ће се развити платно које приказује најразличитије филмове, чији жанр варира зависно од момента, расположења и, најважније, протока алкохола кроз вене.
„Знаш… некад су људи завидјели онима који су имали паре“, започиње своју причу док отпија дуг гутљај точеног, гледајући у мом правцу, а у ствари ко зна гдје.
„Које си годиште?“, пита чисто да ме и званично укључи у причу.
„Деведесето“, одговарам резервисано, већ спреман да чујем како сам још млад и зелен, што би ми сада у тридесетима звучало као најљепши комплимент.
„Е супер, таман си могао то и да упамтиш!“, рекао је озарено као да најзад има правог слушаоца.
„Рат је био, рат је прошао… некако смо се довукли до двијехиљадите, скупили се… неко се снашао, неко није, а опет знао се неки ред. Народ се измјењао, доста је људи дошло, али… сви смо били ту негдје, није било овако драстичних разлика. Конташ?“
Климнуо сам главом у знак одобравања и покушао завирити у фолдер мојих раних двијехиљадитих. Успио сам призвати неке слике. Основна школа, фудбал, пресани сендвич код Марине, албуми за сличице „Еуро 2000“ и оно „имам/немам“ и једна велика зелена папирна марка, сасвим довољно за срећу. Спремамо се за малу екскурзију, Митровац на Тари. Еј, наше прво право путовање! Учитељица се дере „НЕМОЈ ДА КО ОД РОДИТЕЉА ТРАЖИ НОВЕ ПАТИКЕ, ТО ШТО ИМАТЕ ТО НОСИТЕ“. Питам се говоре ли то данас учитељице или клинци већ одавно имају свој пут? А и родитељи. Биће да је Сања у праву када каже да сам утописта. Мислио сам му све то испричати, уклопило би се у тему, али сам прећутао. Таман посла да га прекидам. Ја нисам саговорник, ја сам слушалац. Забога.
„Људима је било потребно баш мало, кога год сретнеш и питаш како је… а он одговара добро, жива глава… хех жива глава… народ сретан… коме да завидиш кад је свима исто… одраслима исто, дјеца исто обучена, мојих двојица основна школа… евентуално неко у разреду добио из вана нешто од родбине… мада већина маде ин бувљак… знаш све, упамтио си гарант?“, поставља питање тек да провјери да ли га пратим.
„Јесам, јесам…“, поново климам главом, док ми се смјењују нове слике из тих година.
Када се сестра уписивала у предшколско, нешто се грдно плаћало. На проширеном родитељском сви климају главама иако једнако имају или једнако немају као и моји. Стари једини устаје пита може ли у ратама. Сви и даље ћуте. Директор с друге стране каже „ако баш НЕКО нема…”, наглашавајући ово „неко”, а стари га у моменту прекида са „…да ето ЈА БАШ НЕМАМ, па питам”, окреће се ка осталима који стидљиво одобравају, гунђајући. Човјек који одлучује пристаје на двије рате. Тек тада схватам да ту нисам био и да сам слику касније сложио на основу разговора старог и старе. Занимљиво како из туђих прича стварамо властито сјећање. Нека су благословене ране двијехиљадите и свако наше дјетињство. Ни то му нисам испричао.
„А ето шта је данас?“, поставља чисто реторичко питање.
„Данас људи не завиде због пара!“, испаљујем ипак, изненадивши самог себе.
„ТАКО ЈЕ! ЗНАО САМ ДА ПРАТИШ!“, узвикнуо је као да се у секунди пробудио и већ диже руку конобару и показује на мене.
„Немојте, молим Вас, и ово пијем преко воље…“
„Ајде ајде, сад се ствар ломи“, одговара мирно као да нас двојица сада и ту треба да изведемо најважнији закључак за будућност не нашег народа, већ универзума.
„Живио ти мени, друже…“
„Живио.“
„А добро си рекао, данас људи не завиде онима који имају паре, вријеме нас је искварило тотално. Имам и ја два сина, мало старији од тебе. Стално причамо о томе… кажу да откако сам у пензији само филозофирам… мислим кажу да серем, али овако љепше звучи, је ли тако?“
„И те како.“
„Данас ти, пријатељу мој, људи завиде на свему. Јебеш паре, до њих се дође. Али људи су почели да завиде ако си здрав, каже „уредни му налази”, како мајку му, мора да пази шта једе… па не знам ако неко има здраву везу, поштену жену, нормалну породицу, ако имаш доброг пријатеља, јеботе… ееј пријатеља, па запитај се што ти немаш соме један… ето.. не знам… не знам шта бих ти рекао…“, зауставља се и опет гледа у празно.
Мислио сам му рећи да га разумијем иако су ствари које је набројао поприлично луксузне у данашње вријеме. Мислио сам му рећи како људи завиде и на чистом, неукаљаном образу, спремности да кажеш шта мислиш, мудима да се супротставиш било коме и било чему, да не трпиш нешто што заиста не мораш. Да завиде ако насмијаваш групу људи, ако знаш са ријечима и уобличиш оно што мислиш, да завиде на лајку више Или нечем пуно баналнијем. Умјесто тога испразнио сам пелин. Ћутали смо и обојица гледали испред себе, као да не постоји више ништа да се каже. И није било. Позвао сам конобара да наплати све што смо попили.
„Ништа, ништа. Ни случајно. Ја сам домаћи у овим крајевима, ти си гост.“
„Али…“
„Ништа, ништа. Биће прилике, ту сам сваки дан…“
„Хвала Вам.“
„Нема на шта, пријатељу. Лаку ноћ.“
„Лаку ноћ.“
Кући сам се враћао кејом. Најдужим путем и најспорије могуће. Размишљао сам о свему што је испричао и свему што сам прећутао. Завист је људска једнако колико и свако друго осјећање. За њу не постоји лијек. Ни у овом ни у било којем другом граду. Зависи само колико си дубоко заглибио у њу и да ли она угрожава неког. Ако угрожава само тебе, онда само напријед. Изабери оружје и не штеди се. Па и ја сам вечерас завидио мом саговорнику, односно говорнику, зар нисам? На слободи.
