Аутор: Синиша Балта
Гледала сам их сваки дан како пролазе на путу до школе, а понекад су и они гледали у правцу излога. Мрзим кич, али у излог сам увијек постављала најшаренија издања. То их је вјероватно привлачило и чинило ми се да су сваки дан за корак ближе. С прољећа сам почела да остављам врата отворена, да циркулише ваздух. Од климе бих само кихала, тако да је ово била боља опција. Сјећам се да сам читала Песоу када сам их чула како разговарају.
-Ај ти питај, ај…
-Ај ти питај, ја ћу рећи добар дан…
-Ај ја ћу питати, али ти први уђи…
И ушли су. Ученици петог разреда основне школе, два дјечака и двије дјевојчице. Уз хорски “добар дан”, стидљиви и неспретни како то још само дјеца могу да буду. Матеј, Марија, Алекса и Хана, аутоматски сам меморисала имена онако како су стајали. Ти мали људи. Пажљиво су посматрали простор, боје, ситнице које сам качила да разбију монотонију, школски и канцеларисјки прибор који сам невољно увела у понуду јер само од продаје књига не бих преживјела мјесец.
Матеј, најхрабрији од њих, први је проговорио.
-Знате, ми смо дошли код Вас да нам кажете шта да купимо учитељу… он, знате, одлази у пензију на крају полугодишта, паа смо мислили неку књигу…
-Наравно, наравно… сад ћу вам показати све што имам.
Редом сам избацивала комплете које сам имала, одлазила у оставу, враћала се, све вријеме причајући, као да играм представу пред најзахтјевнијом публиком. Пажљиво су отварали сваку књигу, као да отварају ковчеге са благом. Понекад би се отело и понеко “вааау”. Нисам знала да то ико данас говори. Посљедњи је био Црњански, сјећам се. На комад папира исписала сам им називе и цијене комплета, у случају да се одлуче за нешто.
-Хвала Вам, рекла је Хана, након чега су остали поновили исто. Затим хорско “довиђења”.
Април је био сунчан, све више сам сједила и читала вани, испред књижаре. У лицима дјечака и дјевојчица, који су свакодневно пролазили туда, покушавала сам да пронађем моју дружину. Када би их лоцирала и ухватила поглед, рука би ми инстиктивно кренула ка горе да им махнем, али би они прије тога скренули поглед на другу страну и стопили се са другарима. Наредних дана примијетила сам да се све више одмичу када пролазе крај књижаре и радије бирају стазу поред баште оближњег кафића. НИшта ми није било јасно. Питала сам се јесу ли нашли неки други поклон, јесам ли ја негдје погријешила, јесам ли била превише нападна, можда им је било прескупо. Дани су пролазили и прошло је више од мјесец дана од нашег првог сусрета и морала сам нешто да предузмем. Дежурала сам у вријеме великог одмора и у вријеме повратка из школе. Једног дана сочила сам Матеја, мрвицу ближе књижари. Бацио је поглед ка мени, сасвим довољно да му се јавим.
-Матеј, па добар дан!, изговорила сам много гласније него што сам мислила.
-Добар дан, одговорио је стидљиво, једва чујно.
-Па како си? Како је у школи?, наставила сам.
-Добро, одвратио је кратко, али гласније.
-Јесте ли пронашли поклон за учитеља?, прешла сам на ствар плашећи се да ми не побјегне.
-Знате… овај… јесмо… купили смо му таблет, одговорио је поцрвењевши и гледајући испред себе.
-Па Матеј, то је диван поклон! Баш ми је драго да сте се договорили! Учитељ ће се баш обрадовати!, изговорила сам помало театрално само да се мало опусти. И да, стварно сам мислила да је таблет добар поклон за људе у пензији.
Дјечак је подигнуо поглед и насмијао се, одахнуо је са олакшањем као да је управо скинуо превелику школску торбу. Спремала сам се да му пожелиим срећу у школи, када је изненада проговорио.
-Знате, ми смо стварно жељели књиге да му купимо… али је наша учитељица рекла да је то глупо…
Сјећам се да ме инстант забољела глава, знате оно када вас хладан сладолед убоде директ у покварен зуб, у живац, у мозак. Тако некако. Затим ме обузело нешто између туге и бијеса, што ни данас не могу да дефинишем. Мислим као да сам изговорила нешто типа “разумијем” или “јасно” или “аха”, а могуће да нисам ништа ни рекла. Мој мали другар је сигурно рекао довиђења. Не сјећам се да ли сам му одговорила. Ушла сам у књижару и мало плакала. Онда сам хтјела да нађем ту учитељицу и да се добро изгаламим на њу. И за диплому, и за радну етику, и за читаву просвјету, и систем и државу. Да је питам има ли дјецу, има ли памети, има ли ишта.
Наравно, нисам учинила ништа. Раније сам затворила и одјурила кући. Добила сам температуру и прележала читаво поподне. Сутрадан сам устала и бијес је попустио, као што то обично бива када си одрастао, када идеале и срчаност преко ноћи поједу борба за егзистенцију и глупа свакодневица. Готово да није било дана да се нисам сјетила те дјечакове реченице. Гледајући учитељице и наставнице како одлазе са посла, покушавала сам да замислим која је од њих изговорила баш ту реченицу. Убрзо је и тај ритуал однијела свакодневица. Наставила сам да радим, љето је пролазило. Све више сам тонула, највише у себе.
Књижару сам заувијек затворила те јесени. Ово дефинитивно није град за њу, а ја сам опет испала наивна што сам вјеровала да можда јесте. Културолошки потпуно девастирана извршила сам поврат књига, поравнала рачуне. Кључ сам предала власнику простора, учинило ми се да саосјећа.
Ускоро ће доћи познати ланац књижара и у наш град. Биће у склопу најмодернијег тржног центра и књиге ће продавати као било коју другу робу. Продаваће их они који не читају, куповаће их они који се праве да читају.
Куповаћу их и ја. Ово је ипак мали град.
Извор:https://www.cupavakeleraba.com/2023/09/09/baltizmi-2-neko-nam-je-ubio-knjigu/
