ARGUSOV POGLED:ИСТОРИЈА АНАРХИЗМА

ARGUSOV POGLED:ИСТОРИЈА АНАРХИЗМА



ПиxабаyПиxабаy

У бразилском покрету сеоских радника говори се о „проширењу зидова кавеза” – кавеза постојећих институција принуде који се могу проширити народном борбом – што се и догађало током дугогодишњих напора.

Проф. др Ноам Чомски

Људи су друштвена бића, и какав ће неко постати првенствено зависи од друштвених, културних и институционалних околности његовог живота. То нас наводи да размотримо друштвена уређења која доприносе остварењу права и благостању људи, и испуњавању њихових праведних тежњи – у најкраћем, заједничком добру.

Ради боље перспективе, желео бих да се подсетимо нечега што су по мени труизми (очигледне истине). Они се односе на занимљиву категорију етичких принципа који нису само универзални, у смислу да се практично увек номинално заступају, него двоструко универзални, у смислу да се скоро увек одбацују у пракси.

Они се крећу од сасвим општих принципа, као што је труизам да себи самима треба да постављамо исте стандарде као и другима (ако не и оштрије), до конкретнијих доктрина попут посвећености промовисању демократије и људских права на којима инсистирају готово сви, чак и најгори монструми, иако је реалност врло мрачна на читавом спектру.

Добро место за почетак је класично дело Џона Стјуарта Мила „О слободи”. Његов уводни цитат поставља „велики, водећи принцип, према којем се сваки аргумент изложен на овим страницама директно креће: апсолутна и суштинска важност људског развоја у свој својој разноликости”.

Ово су речи Вилхелма фон Хумболта, оснивача класичног либерализма. Из њих произлази да су институције које ограничавају такав развој нелегитимне, осим уколико се на неки начин могу оправдати. Тежња ка општем добру треба да нас наведе да пронађемо начине за неговање људског развоја у најбогатијој разноликости.

Адам Смит, још један мислилац просветитељства са сличним ставовима, сматрао је да не би требало да је нарочито тешко уредити хумане односе. У „Теорији моралних осећања” он примећује да „колико год претпостављамо да је човек себичан, очито у његовој природи постоје неки принципи због којих је он заинтересован за срећу других, и који му њихову срећу чине неопходном, иако за њега лично од ње нема никакве користи осим задовољства што је види”. Смит препознаје снагу онога што назива „подлом девизом господара човечанства”: „Све за себе и ништа за друге”. Али бенигнија „првобитна осећања људске природе” могу потиснути ту патолошку појаву.

Класични либерализам се насукао на хриди капитализма, али његове хуманистичке тежње нису умрле. Рудолф Рокер, анархистички и активистички мислилац 20. века, понавља сличне идеје. Рокер описује нешто што назива „очитом тенденцијом историјског развитка људског рода” који тежи „слободном, несметаном испољавању свих индивидуалних и друштвених снага у животу”. Рокер је указивао на анархистичку традицију која је кулминирала анархосиндикализмом – у европском контексту једном врстом „либертерског социјализма”. Ова врста социјализма, сматрао је он, не прописује „фиксирани, заокружени друштвени систем” са дефинитивним одговорима на бројна питања и проблеме људског живота, већ више тежњу у људском развитку за постизањем просветитељских идеала.

Овако схваћен, анархизам припада ширем спектру социјалистичке мисли и деловања у који спадају практична достигнућа револуционарне Шпаније 1936; који сеже до радничких предузећа америчког североистока, северног Мексика, Египта и многих других земаља, највише у баскијској регији Шпаније; и обухвата многе задружне покрете широм света и добар део феминистичких и грађанских иницијатива.

Ова широка тенденција људског развоја настоји да идентификује структуре хијерархије, ауторитета и доминације које ограничавају људски развој, и затим им поставља врло разуман захтев: оправдајте се. Ако ове структуре не могу да оговоре на тај изазов, треба да буду демонтиране – и по анархистичком уверењу „изграђене одоздо”, како примећује коментатор Нејтан Шнајдер Ово делимично звучи као труизам: зашто би ико бранио нелегитимне структуре и институције? Али труизмима макар иде у прилог чињеница да су истинити, што их дели од највећег дела политичког дискурса. И мислим да пружају користан путоказ за откривање заједничког добра.

За Рокера, „проблем који се поставља у наше време јесте ослобађање човека од проклетства економске експлоатације и политичког и социјалног поробљавања”. Треба напоменути да се америчка врста либертаријанства драстично разликује од либертерске традиције прихватајући, чак и заговарајући потчињавање радних људи господарима економије, као и опште потчињавање рестриктивној дисциплини и деструктивним одликама тржишта.

Можемо наставити метафору замишљајући кавезе државних институција као заштиту од дивљих звери које вребају око њега: грабљиве капиталистичке институције с државном потпором посвећене приватној добити, моћи и доминацији, док су им заједница и интерес људи у најбољем случају само фуснота, реторички уважавана али одбацивана у пракси, као принципијелно, чак и законско питање.

Анархизам се, као што је познато, противи држави и заговара „планско вођење послова у интересу заједнице”, како Рокер каже; а на ширем плану широке савезе самоуправних заједница и радних организација. Данас анархисти посвећени овим циљевима често подржавају државну власт за заштиту људи, друштва и саме планете од пустошења концентрисаног приватног капитала. То није контрадикција. Људи живе, трпе и истрајавају у постојећем друштву. Расположива средства треба користи за своју заштиту и корист, чак и кад је дугорочни циљ изградња пожељних алтернатива.

У бразилском покрету сеоских радника говори се о „проширењу зидова кавеза” – кавеза постојећих институција принуде који се могу проширити народном борбом – што се и догађало током дугогодишњих напора. Можемо наставити ову метафору замишљајући кавезе државних институција као заштиту од дивљих звери које вребају око њега: грабљиве капиталистичке институције с државном потпором посвећене приватној добити, моћи и доминацији, док су им заједница и интерес људи у најбољем случају само фуснота, реторички уважавана али одбацивана у пракси, као принципијелно, чак и законско питање.

У многим познатим радовима академске политикологије пореде се ставови грађана и државна политика. У књизи Аффлуенце анд Инфлуенце: Ецономиц Инеqуалитy анд Политицал Поwер ин Америца политиколог са Принстона Мартин Гиленс открива да је највећи део становништва САД суштински обесправљен. Око 70 одсто популације на нижем делу лествице богатства/прихода нема никаквог утицаја на политику, закључује Гиленс. Померањем уз лествицу, утицај се полако повећава. На самом врху су они који прилично прописују политику, средствима која нису скривена. Добијени систем није демократија већ плутократија.

Или можда, блаже речено, нешто што правник Конор Герти зове „неодемократија”, сродник неолиберализма – систем у којем слободу уживају малобројни, док је сигурност у пуном смислу доступна само елити, али у оквиру општих формалних права. Насупрот томе, како пише Рокер, истински демократски систем би достигао облик „савеза слободних група људи на основу кооперативног рада и планираног управљања пословима у интересу заједнице”.

Америчког филозофа Џона Ђуија нико није сматрао анархистом. Али размислите о његовим идејама. Он је препознао да „моћ данас почива на контроли средстава за производњу, размену, рекламу, транспорт и комуникације. Онај ко их поседује влада животом државе”, чак и уколико је демократска форма присутна. Док те институције не буду у рукама грађана, политика ће остати „сенка коју крупни капитала баца на друштво”, као што је данас случај.

Ове идеје сасвим природно воде до визије друштва заснованог на радничком контролисању производних институција, као што су замишљали 19-вековни мислиоци, пре свега Карл Маркс, али што је мање познато и Џон Стјуарт Мил. Мил је написао: „Облик удруживања који ће очекивано превладати ако човечанство буде наставило да напредује јесте удруживање самих радника по принципу једнакости, колективног поседовања капитала помоћу којег врше своју делатност, и под управом коју сами бирају и смењују”.

Оснивачи Сједињених Држава били су врло свесни ризика демократије. У дебатама Уставотворне скупштине, водећи утемељивач Џејмс Медисон упозорио је на те опасности. Природно узимајући Енглеску као образац, Медисон је приметио да „када би данас у Енглеској избори били отворени за све сталеже, имовина земљопоседника била би несигурна. Аграрни закон би брзо био усвојен”, подривајући право власништва. Основни проблем који Медисон препознаје у „утемељивању система који желимо да траје годинама” био је како да се обезбеди стварна владавина богате мањине како бисмо „заштитили својинска права од претње једнакости и општег права гласа, који би потпуну власт предали у руке оних који у својини не учествују”.

Струка се углавном слаже са проценом Гордона С. Вуда са Браун универзитета да је „Устав био суштински аристократски документ осмишљен да обузда демократске тенденције тог времена”. Много пре Медисона, Артистотел је у „Политици” препознао исти проблем с демократијом. Разматрајући различите политичке системе, Аристотел је закључио да је тај систем најбољи или можда најмање лош облик владавине. Али препознао је један његов недостатак: велика маса сиромашних могла би да употреби своју гласачку моћ за преузимање имовине богатих, што би било неправедно. Медисон и Аристотел су дошли до различитих решења: Аристотел је саветовао смањивање неједнакости преко својеврсних државних мера. Медисон је сматрао да је одговор ограничавање демократије.

Пред крај живота Томас Џеферсон, човек који је написао Декларацију независности САД, сумирао је природу овог сукоба који нипошто није окончан. Џеферсон је био озбилљно забринут за ваљаност и судбину демократског експеримента. Направио је разлику између „аристократа и демократа”. Аристократи су „они који се боје народа и не верују му, и желе да му одузму сву власт и ставе је у руке виших класа”. Демократи се, насупрот томе, „поистовећују с народом, верују му, цене га и сматрају поштеним и безбедним, иако не и најмудријим заштитником јавног интереса”. Данас наследници Џеферсонових „аристократа” расправљају о томе ко би требало да игра водећу улогу: технократски и политички оријентисани интелектуалци, или банкари и корпоративни руководиоци.

Права либертерска традиција управо ово политичко покровитељство настоји да демонтира и реконструише одоздо, истовремено мењајући производњу, као што Ђуи каже, „од феудалног у демократски друштвени поредак” заснован на радничкој контроли, поштујући достојанство произвођача као истинског човека, а не оруђа у рукама другог. Попут Марксове старе кртице – „наш пријатељ, стара кртица, вредно ради под земљом, а онда се изненада појави на површини” – либертерска традиција увек ровари близу површине, увек спремна да провири напоље, понекад на изненађујући и неочекиван начин, желећи да оствари нешто што је, по мени, разумна апроксимација заједничког добра.

(Пулсе)

Preuzeto sa:https://galaksijanova.rs/istorija-anarhizma/

Podelite sa drugima:

Povezani članci