• Ne postoji više nijedna ličnost koja bi mogla istinski da predstavlja EU: to je anarhija u klasičnom smislu, kako su je shvatali stari Grci – Plutarh, Platon i Ksenofont

AUTOR:Boris Nad

Ko vlada današnjom Evropskom unijom? Izgleda – niko. Ne postoji više nijedna ličnost koja bi mogla da je istinski predstavlja. Kako primećuje italijanski pisac Andrea Marćiljano na sajtu „Elektomagacine“, u Evropi, ili bolje rečeno u onome što smo navikli da nazivamo Evropom, sada vlada stanje potpune anarhije.

To je, dodaje italijanski pisac, anarhija u klasičnom smislu, kako su je shvatali stari Grci – Plutarh, Platon i Ksenofont: anarhija kao odsustvo bilo kakvog oblika vlasti, koja je „najgora od svih zala“. Što pre to shvatimo, tim bolje. Jer, čak i najgori i najdespotskiji tiranin ipak garantuje neku vrstu reda.

To, izvesno, nije šefica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, zainteresovana isključivo za sopstvene, takođe koruptivne poslove. Tek što se (privremeno?) slegla prašina oko afere „Fajzergejt“, ona se okrenula novim, još unosnijim poslovima: projektu „ponovnog naoružavanja Evrope“, vrednom 800 milijardi dolara.

Ona je, uostalom, predsednica onog što bi trebalo da predstavlja evropsku vladu, na čelu nečega – Evropske unije – što zapravo i nije država.

Koga predstavlja Kaja Kalas?

Spoljnu politiku EU trebalo bi da predstavlja bivša premijerka Estonije Kaja Kalas. Estonija je mala zemlja, sa oko 1,3 miliona stanovnika, a to je veličina jednog osrednjeg grada u Kini. Da li je ona uopšte kompetentna da vodi spoljnu politiku EU?

Nekada, Kalasova je, na veb-sajtu Evropske komisije, bila slavljena kao simbol „evropske obnove“. Ali, takve nade su se ubrzo istopile, kao sneg na prolećnom suncu. Tačnije, sa prvim pres-konferencijama koje je održala Kalasova.

Umesto toga, ona je postala otelotvorenje diplomatske krhkosti EU. Njen selektivni moralizam i mala, ili nikakva strateška oštroumnost, primećuje sociolog Rikardo Martins na sajtu „Nju istern autluk“, sveli su evropsku spoljnu politiku na puku retoriku, u svetu u kome vlada gruba sila.

Kalasova, izvesno, kao ni Fon der Lajenova, ne predstavlja nikoga, najmanje Evropu. Recimo, ona je 2. jula 2025. godine kopredsedavala strateškim dijalogom EU-Kina, zajedno sa kineskim ministrom spoljnih poslova Vang Jijem. Dnevni red ovog strateškog dijaloga ostao je nejasan. Da li je to bila osuda kineske podrške Rusiji ili već uobičajena zabrinutost EU zbog ljudskih prava?

Komentar kineske misije pri EU ubrzo je optužio EU – odnosno Kalasovu – za „ideološku pristrasnost bez osnovnog istorijskog zdravog razuma“ i za štetu koju time nanosi interesima EU. Diplomatija EU je nastavila da se oslanja na moralne lekcije, ali ova praksa više nije prihvaćena među zemljama Globalnog juga.

O statusu Kalasove, odnosno EU u svetu međunarodne diplomatije možda najbolje govori jedan „detalj“: otkazivanje sastanka sa američkim državnim sekretarom Markom Rubijom po njenom dolasku u SAD. Zapravo, reč je o pravoj diplomatskoj uvredi, naglašava Martins, koja pokazuje da se prema najvišem diplomati EU ne postupa kao sa nekim ko predstavlja veliku silu.

Na kraju njenog mandata premijerke, 66 odsto Estonaca je reklo da bi Kalas trebalo da podnese ostavku. Problem je, uostalom, mnogo teži od same Kalasove. On odražava dublju institucionalnu slabost Evrope.

Kalasova je samo simptom opšteg pada EU. Evropski blok se danas bori da govori jednim glasom, ali mu to ne polazi za rukom. A gde se govori o jedinstvu, istinskog jedinstva nema. Institucionalni mehanizam EU i razlike između država članica omogućavaju da izjave Kalasove ostanu šuplje reči. Drugim rečima: ona je znak da je EU potrebno resetovanje na samom vrhu.

Međutim, primećuje Martins, znajući kako zaista Brisel funkcioniše, malo je verovatno da će se to i dogoditi. Kalasova će verovatno ostati još neko vreme, za koje će spoljna politika EU postati sve irelevantnija.

Prestanimo da obmanjujemo sami sebe

Ako odbijamo da vidimo da je EU već potonula u anarhiju, nastavlja Marćiljano, samo lažemo i obmanjujemo sebe. Bilo bi mnogo bolje da sagledamo stvari onakve kakve zaista jesu, bez pretvaranja.

Mi se samo pretvaramo, dodaje italijanski autor, da imamo nekakvu Evropsku uniju i da je takva Unija zaista evropska, ali, u stvarnosti, ona se pretvorila u birokratskog Moloha, koji se potpuno odvojio od svake stvarnosti naroda koje treba da predstavlja.

Evrokrate, udobno zavaljene  u svojim udobnim briselskim foteljama, propovedaju, donose zakone i nameću diktate. Ili misle da nekom nameću diktate. Kao što je nedavno izjavio mađarski premijer Viktor Orban, ovi diktati će ući u istoriju kao poslednji čin raskida između Budimpešte i Brisela.

Slovački premijer Robert Fico je otišao jedan korak dalje. On je predložio stvaranje unije istočnoevropskih naroda, alternativnu i suštinski različitu od one briselske.

Nezadovoljstvo je najbolje primetno na istoku Evrope, uočava italijanski pisac, ali stvari nisu ništa bolje ni na zapadu. Na primer, kako primećuje Marćiljano, Francuska je sada u kandžama potpune unutrašnje anarhije, sa predgrađima kojima vladaju islamski ekstremisti i/ili kriminalci, dok ulice i trgovi svedoče o istinskom narodnom ustanku Francuza protiv Jelisejske palate.

Francuskom danas vlada Emanuel Makron, koji očajnički pokušava da igra na kartu rata sa Rusijom, nadajući se da će Francuzi tako zaboraviti na užasno stanje u kome se sada nalaze.

I nemački kancelar Fridrih Merc igra sličnu igru. On pokušava da izgradi „najjaču vojsku u Evropi“, naravno, opet za rat sa Rusijom. To je uzaludna nada, ali tako su mu naredili njegovi gospodari iz „Blekroka“.

Za to vreme, on gubi kontrolu nad sopstvenom zemljom. Alternativa za Nemačku (AfD), koja zagovara politiku potpuno suprotnu politici kancelara, već kontroliše istok zemlje i napreduje ka zapadu. Kako to nazvati drugačije, osim stanjem anarhije?

Ignorišimo evropske patuljke

Ignorišimo ove patuljke, predlaže Marćiljano, koji profitiraju od haosa, i pogledajmo našu zemlju, malu i siromašnu Italiju. Ona smanjuje ulaganja u zdravstvenu zaštitu, obrazovanje i socijalne usluge, zato što sprema nove isporuke oružja Vladimiru Zelenskom i njegovoj kijevskoj hunti.

Jedini izuzetak na zapadu Evrope je Španija, čiji socijalistički premijer nije voljan da dalje ulaže u oružje za Ukrajinu. On ne želi da eskalira sukob sa Rusijom, kao što nije voljan ni da podrži Izrael u genocidu nad Palestincima u Gazi. Zašto? Zato što zna da ga Španci u tome neće slediti.

To je, smatra italijanski pisac, jedan od retkih primera svesti o stvarnosti, koji Španiju svakodnevno vodi bliže otvorenom sukobu sa Briselom. I sa njegovom mračnom senkom, koja ga nadvisuje: NATO-om.

A to su, dodaje Marćiljano, znaci da ovaj aberantni evrokratski Behemot umire. I da naš, evropski svet juri ka potpunoj anarhiji. Međutim, taj hod iznad ambisa je neophodan, jer, kako nas uče klasični autori, samo iz haosa se može roditi novi poredak.

IZVOR: RT Balkan

Preuzeto sa: