Поема „КОЗАРО, СЕЈО И ПРАМАЈКО“ Ненада Грујичића пјесника српске неомодерне књижевности шаље поруку о геноциду, забораву и слободи. Песник прочитао делове поеме на 51. Књижевним сусретима на Козари.
У издању „Бесједе“ из Бања Луке, управо се појавила књига-поема Ненада Грујичића „Козаро, сејо и прамајко“. То се догодило баш у данима трајања 52. Бранковог кола и током 51. Књижевних сусрета Козари, где је и ове године, наступио Ненад Грујичић, иначе родом из Поткозарја.
Делове поеме из књиге-поеме „Козаро, сејо и прамајко“, Грујичић је говорио на академији поводом Свечаног отварања 51. Књижевних сусрета на Козари 16. септембра у приједорском позоришту и сутрадан на традиционалном „Поетском часу“ на Мраковици, на Козари. Судећи по рекацији публике, по дужини громогласних аплауза поема је изванредно примљена, доживљена емотивно и снажно, остала добоко у срцима разноврсне публике, и млађе и старије.
Иначе, дeо поеме „Козаро, сејо и прамајко“ појавио се током августа на двије средње стране београдских „Вечерњих новости“, а потом на сличан начин у бањалучком „Гласу Српске“ и приједорском „Козарском вјеснику“. Већ је то била најава ексклузивитета пјесничке творевине у нашем језику. Поред осталих, то је препознао уредник Ненад Новаковић из бањалучке „Бесједе“ и одмах позвао Грујичића да пошаље рукопис нове поеме за објављивање књиге.
У књизи-поеми „Козаро, сејо и прамајко“, ауторка обимног поговора Данијела Регојевић између осталог је рекла: „Један од најзначајнијих пјесника српске неомодерне књижевности, Ненад Грујичић, чија, поред осталог, горчина и бриткост у богатом језику и имагинацији буде и одржавају сјећање на застрашујући дио српске историје, не дозвољава да нехај и туђи пропагандни планови закључају легендарну Козару у заборав. Грујичићева нова поема је везана за данашње вријеме и са опасношћу која се надвила над српским народом: окупација са губљењем слободе и идентитета. Пјесник уочава истог незаситог завојевача и непријатеља који, иако два пута поражен у двадесетом вијеку, поново се приближава нашим предјелима и крајевима, ливадама и рудницима, кућним праговима и столовима, безобзирно жели да се домогне дефинитивне побједе над српским народом на Балкану: Хује вјетрови, Козаро, а страни режим/ опет долази на нашу дједовину и грунт,/ по скупу слободу и жежени отпор,/ по предачко јунаштво и свету жртву.“
Поводом изласка књиге „Козаро, сејо и прамајко“ и наступа на Козари, Ненад Грујичић је изјавио: „Волим доћи у свој завичај. У Приједору сам завршио основну и средњу школу. Тих дванаест година овенчале су ме апсолутним чулним сензацијама у смјени годишњих доба над рекама, Гомјеници и Сани у Поткозарју, а затим у божанским мирисима јеле, смрче и бора на легендарној Козари. У деветој години написао сам прве стихове у Приједору, запевао о пчели и цвету, а затим створио и песму о вилином коњицу. Са ове тачке видим да су то били озбиљни прекогнитивни захвати мога младог духа који се тек био пупољио у матерњем језику. Сада сам испевао поему „Козаро, сејо и прамајко“ и цело биће ми је дошаптавало да је тако морало бити. Козара је топоним који означава библиску трагедију српског народа у најезди зла које човека чини његовом првом половином, а друга се налази у добру које понекад покаже своје наивно лице. Поема има поднаслов: О геноциду, забораву и слободи. Ако заборавимо, изгубићемо слободу, а геноцид се може поновити.“
БРАНКОВО КОЛО
