Чајничко јеванђеље (Фото: Комисија за очување споменика БиХ)
Ствара се утисак да се ради о наводној некадашњој Босанској цркви, и наводном јеванђељу Босанске цркве, која је наводно изненада нестала почетком XV века – и то без било каквих покретних или непокретних остатака.
Поступајући по петицији једног физичког лица, „Комисија за очување националних споменика“, основана на основу Анекса 8 Дејтонског споразума, донела је Одлуку којом је Чајничко јеванђеље, које се чува у Музеју Цркве Успења Богородице и Цркве Вазнесења Христовог у Чајничу, Република Српска, прогласила „националним спомеником Босне и Херцеговине“.
Супротно Анексу 8 и Одлуци Предсједништва БиХ о Комисији за очување националних споменика и Пословнику Комисије, „Чајничко јеванђеље“ је 25. 4. 2013. године проглашено „националним спомеником ‚Босне и Херцеговине‘“, што је нелегално и недопуштено.
Поред тога, у спорној Одлуци није наведено којој верској конфесији припадају поменуте цркве и поменуто јеванђеље. Иако то у изреци Одлуке није изричито наведено, ствара се утисак да се ради о наводној некадашњој Босанској цркви, и наводном јеванђељу Босанске цркве, која је наводно изненада нестала почетком XV века – и то без било каквих покретних или непокретних остатака.
У вези с тим, у образложењу спорне Одлуке наводи се:
- да је Чајничко јеванђеље једина средњевјековна рукописна књига босанске провенијенције до данас сачувана у Босни и Херцеговини;
- да је писано брзописно, полуставом босанског типа;
- да је средњовјековни Босански рукопис Цркве босанске;
- да је трећи приједложак са одликама босанске школе;
- да су код писара јеванђеља заступљене особине босанске школе;
- да постоји босанско мијешање ѣ, ы и и – итд.
У спорној Одлуци не наводе се ни следећи подаци:
– да се ради о јеванђељу старом преко 500 година,
– да се за све то време налази у Српској Православној Цркви Вазнесења Христовог и Цркви Успења пресвете Богородице у Чајничу,
– да је протекле векове јеванђеље континуирано коришћено као богослужни предмет за литургијску службу у Српској Православној Цркви,
– да је ова рукописна књига, писана ћирилицом, у потпуности православна и да представља целину са објектима Цркве, осталим писаним и штампаним црквеним књигама, иконама и сл.
Супротно прописима о поступку доношења спорне Одлуке, Комисија није ни позвала Српску Православну Цркву да учествује у поступку као заинтересовано лице, што је супротно Анексу 8, прописима Комисије, а још више је супротно одредбама ратификованог Уговора Босне и Херцеговине са Српском Православном Црквом. Овај Уговор је изнад свих прописа Босне и Херцеговине, па чак и изнад Дејтонског споразума – чији оригинал је нестао, никада није званично преведен и никада није ратификован у Босни и Херцеговини.
Дарко Ристов Ђого
„Кад је једно друштво истоветно у неистинама, онда т значи да те неистине временом постају његове истине, јер неистине дугим трајањем постају садржаји живота оних који су у њима одгајани. У томе је смисао друштвеног и културног инжињеринга. Такво друштво има своје неугодности, таква нација је темељно неуротизвана јер почива на негативној претпоставци: она шотврђује свој идентитет у негацији српског идентитета, а не у афирмацији сопствених садржаја. То је чини – у високом степену – синтетичком нацијом.“ (Мило Ломпар, Слобода и истина, Београд, 2020, Catena mundi, 105)
Након нашег Апела за заштиту српског насљеђа појавиле су се реакције које својим неуротичним карактером управо потврђују наведене ријечи професора Ломпара. Ипак, посезање за српским идентитетом нужност је оних култура, идентитета, пројеката чија рецентност не дозвољава афирмацију свога која не би била апропријације српскога. Тако и сарајевска хистерија због нашег апела лијепо свједочи да су потписници њиме погодили неуралгичне тачке о којима говори Ломпар.
Двије реакције нарочито су занимљиве и добро илуструју важне поенте које је наш Апел истакао и постигао. Прва реакција припада градоначелници Сарајева, Бењамини Карић која нам је на најочигледнији начин показала да концепт тзв „босанског“ грађанског национализма, чији је она проминентан ескпонент, у својим циљевима, претпоставкама и дометима заправо се и не разликује од концепта „бошњачког“ етничког национализма. Иако се на крају своје објаве госпођа Карић труди да не разбије већ и даље афирмише неко мјесто за српски идентитет унутар некаквог „заједничког босанског политичког корпуса“, њена хистерична реакција која се своди на енергично понављање фалсификата говори сама за себе. Наравно, унутар њеног поимања „српско“ може бити дозвољено само као привремено и парцијално, у једној изврнутој перспективи: тамо гдје историја показује да су Босна и „босанско“ заправо одувијек имали значење једног од завичаја па и једне од држава српског народа, Карићева жели да успостави стање које се у историји, али ни у политици не могу успоставити, гдје би „српско“ унутар „босанског“ било у најбољем случају дозвољено као један од „регионалних“ или „конфесионалних“ идентитета дејтонске фантазмагорије од „државе“. Ипак, ако већ Карићева познаје понешто од савремених политичких теорија, морала би да зна да већ формирани народи – попут српског – не могу да се уклопе у присилне и иначе културно неатрактивне политичке идентитете попут оног „босанског“, како га она види и нуди. Ако Краљевина СХС/Југославија и СФРЈ, као политички, симболички, културно неупоредиво потентније и привлачније државе нису успјеле да пониште разлике међу културама већ формираних нација, шта онда да очекује тзв „БиХ“, неатрактивна, провинцијална, редукована и на силу склепана, без суверености, супстанце и друштвене кохезије? У сваком случају, само једно Карићево формулисање потписника Апела као „негатора наше прошлости“ јасно илуструје да између СДПовог „босанског национализма“ и СДА „бошњачког национализма“ не постоји никаква разлика у средишњем осјећају припадања, ако се и начини дјеловања некада диверзификују и прикриавају.
770viewsDec 29, 2022 at 17:51
Све наведено чини оспорену Одлуку ништавом, неприменљивом и необавезујућом.
Адвокатска канцеларија Радић
Izvor: https://stanjestvari.com/2023/01/24/ak-radic-cajnicko-jevandjelje/
