Пише: Мирослав Лазански
Да ли знате да земља Србија већ седам дана нема праву заштиту свог ваздушног простора? Наиме, немамо акумулаторе за стартовање ловачких авиона „миг 21” и „миг 29”, па ако би, рецимо, у наш ваздушни простор ноћу улетео некакав отети авион ми немамо чиме да га пресретнемо и присилимо на слетање. Апарати „орао” и Г-4 немају радаре и у те сврхе не могу се користити. Акумулатори за стартовање мотора авиона „миг 21” и „миг 29”, и за одржавање параметара током лета, коштају по комплету око десет хиљада евра, набављају се преко једне наше фирме уз строго формалан поступак. И све то траје и траје. Срамота.
Добро, какве везе имају акумулатори за борбене авионе и поплаве? Имају, имају, авиони лете небом, а са неба пада киша и изазива поплаве. Иде то једно са другим…
Када се пре више од 50 година догодио катастрофалан земљотрес у Скопљу, командант Треће армије ЈНА генерал-пуковник Анте Банина преузео је команду у срушеном граду где се и налазила команда Треће армије ЈНА, то јест Треће војне области. Сећам се његовог мирног и сталоженог наступања и обраћања пред ТВ камерама. Касније сам једног нашег генерала упитао како то да у зградама генералштаба и Министарства одбране официри никуда не журе, крећу се скоро лежерно, док наши политичари после 5. октобра пред ТВ камерама, као из катапулта, напросто излећу из аутомобила и све прескачући по пет степеника одједном јуре на ужасно важне састанке.
„Ми немамо маркетинг, осим тога када би и официри јурили то би био сигнал народу за велику панику, то не би био добар знак.”
Ако у Србији никада није било озбиљне и темељите стручне расправе да ли је концепција и доктрина општенародне одбране доживела слом у постхладноратовском времену када се распао систем чија је друштвена идеологија била основица такве концепције и доктрине, и да ли је ОНО и ДСЗ била само једна велика илузија, сада су нас катастрофалне поплаве подсетиле шта смо некада имали, а шта сада немамо. Јер, воља и мотив малих земаља за одбрану од спољне агресије, па и од елементарних непогода, не морају бити идеолошки условљени. Професионалне војске малих земаља својим формацијама и својом техником не могу покрити и борбено контролисати читав захваћени простор где се воде борбена дејства. Преведено на језик поплаве: шта би било да се, не дај боже, уз поплаве ових размера у другом делу Србије истовремено догодио и катастрофалан земљотрес? За решавање такве ситуације потребна је маса војне силе и различитих видова ангажовања становништва. Кога би ту поставили за команданта?
Немамо добро развијену цивилну заштиту, војску су нам преуредили амерички наредници уз садејство домаћих аматера, у чворишту великих река немамо јаке инжењеријске јединице, на ВТИ немамо више ни одељење које брине о развоју инжењерије. А имамо способне и квалификоване официре.
