Горанко Ђапић:
Месија кога памте: Муњевито, лондонски банкари су изазвали пуч у Београду да би извукли снаге из Грчке и ангажирали их у Африци против опасног Ромела. Стаљину је пуч такођер одговарао јер је добијао на времену. Краљевска Југославија била је без размишљања жртвована, а Срби су напосе доведени у критичну ситуацију, особито они преко Дрине.
Овај трагични догађај, тај непомишљени пуч 27.03.1941 г. до дана данашњег одређује трагичну судбину Србије и свега што ће нам се још догађати. У том свјетлу морамо обратити пажњу на једну малу, али борбену снагу – на КПЈ. Та наизглед мала снага показат ће се пресудним фактором упокојења прве Југославије и рађању нове југославенске државе. Почивала је на традицијама српске социјалдемокрације и бечке социјалистичке традиције. Створена на Вуковарском конгресу уздизала се и падала. Мијењала се генералне секретаре и на крају је имала тврду стаљински линију оличену кроз Јосипа Броза, накнадног друга Тита. Тај друг Тито бит ће фигура која ће кроз слиједеће деценије бити вођом југословенских народа и народности, творац” југословенског модела социјализма” развикани борац против Стаљиновог апсолутизма и нова ведета Запада. И данас многе генерације бивших југословена виде у њему месију којег не заслужују.
Када се устоличио у бившем краљевском Београду ујесен 1944 г. Тито и његови партизани дуговали су то чињеници да је Црвена армија сјеверно и јужно ушла у Србију, па у Београд, а да је британска политика до средине 1943 г. одлучно и без имало уздржавања стала уз Тита и пружила му политичку и материјалну помоћ.
Онда, тко је Јосип Броз звани Тито?
Знамо да је дјечак из Кумровеца у хрватском Загорју. Да је тешко живио и био металски радник. Учествовао је као заробљени аустроугарски војник у руској револуцији као црвеноармијац. Потом је као борбени комунист стао на чело партије и довео је до побједе. Владао је до саме смрти. Тако каже дугодеценијска званична биографија. Данас елементи те биографије неубједљиво звуче, а има и свједочења које озбиљно доводе у питање његово поријекло. Сматран је одметнутим стаљинистом, али могућно је да је био двоструки играч. Стаљин му није никада потпуно вјеровао, а можда је зато имао и разлога.За размишљати је коме је након 1948 г. више ишла у корист ванблоковска Југославија. Коначно има индиција да није баш најјаснији његов положај од 1971 г. па надаље и да је његова владавина већ дуже времена била формалност. Многи догађаји указују на то да је армија зауставила растући утјецај Запада у Југославији тихим пузећим ударом страхујући да критика стаљинизма не еволуира у критику цјелокупног модела и не постане увертира у плуралистичко друштво.
Војна воља и пуно невоља
Војска је зазирала до крајњих политичких посљедица економске реформе и већег утјецаја тржишне економије на остале аспекте друштвеног живота. Коначно, војска је настојећи да по сваку цијену очува повлашћени статус, особито њена елитна служба КОС, свеприсутна тајна полиција коминистичког режима , суспендирале развитак грађанске Југославије. Тиме је створила предпоставке за заустављање реформи и за изрицање смртне казне будућности заједничке државе. Посљедице суспензије грађанских тенденција биле су убрзани раст тврдолинијске политике и паралелно са њом једине могуће политике у одсутности свега грађанског – политике фашистоидног национализма. Није ли можда та страшна биљка намјерно заливана, баш од оних који су здушно тврдили да су бедем у борби братства и јединства?!
Када је војска изашла са тенковима на улице Београда, марта 1991 г. јасно је показала какова јој је улога и куда тиме води земљу. Тај прастаљинистички модел понашања одвие је био архаичан и послао је јасну поруку какав свијет желе аутори те мрачне шетње први пут у повијести Србије. То није могло бити везивно ткиво за здраву Југославију и то је показало да се сви они који су жељели грађанску и демократску заједницу могу само надати владавини топова и тенкова. То је био реквијем за заједничку државу обзиром на растуће наде након пада Берлинског зида.
Онако бахато како је сахрањена пучем 27. марта, сахрањена је 9 марта држава Југославија. Стаљинистичка војска директан је кривац за све што нам се касније догађало и што нам још увијек догађа. Овај режим и цјелокупно стање у држави дјело су оних који су кроз рат и кроз барбарско пролијевање крви извршили голему трансформацију новца из много у мало џепова. Војне елите КОС и даље влада Србијом шаљући на терен разне Милошевиће, Коштунице, Тадиће и по свој прилици и текуће владаоце. Све се наизглед мора мијењати само не свемоћни КОС и сав новац који је у њиховом посједу.
Циљ овог и слиједећих текстова је да се мало смјелије каже камо леже наше невоље и тко их је проузроковао. Уз то да се нешто каже и у коликој мјери и када је нетко са стране озбиљно потпомогао злочиначком дјелу. Гомиле букача, тобожњих књижевника и аналитичара децидирано говоре о немогућности Југославије. Они намјерно привиђају узроке и суде само по посљедицама што су их ти узроци произвели. Они крију стварне кривце. Ти кривци су међу нама активнији него икада. Они чувају поредак из 1944 г. и они су сјајан показатељ тачне Марxове опаске; – ,,владати значи исто што и искоришћавати”. Могло би се додати; – ,,владати апсолутно, значи и искоришћавати апсолутно”. Баш то је сада стварност у Србији.
Запад и Исток у Југославији
Како је рат улазио у 1943. године у фазу њемачких пораза и растућих побједа савезника, почела су суочавања заједничке фронте са појединачним државним интересима. САД су постале планетарна сила и на велика врата су ушле у еуропску политику. Совјетски Савез брзо је јачао и било је питање времена када ће прећи своје границе.
Британско Царство било је на умору. Лондонски банкари и њихова подружница у Њујорку напунили су џепове ратним лиферацијама. Након стољећа од како су преузели америчку државу банкари су размишљали о будућем уређењу Еуропе и свијета. Обнова и камате у обнови обећавали су нови Елдорадо. Већ 1945 г. све је било утаначено.
Што се југословенског простора тиче у Јалти је подијељен на сферу западног утјецаја у коју је улазила Словенија, Хрватска и пола Босне до ријеке Босне. Источно од ријеке Босне, дакле, Србије, приде пола Босне, Црна Гора, Војводина и Македонија је подручје совјетског утјецаја. Британци су знали да ће покрет Михајловића са основом у Србији бити поражен од Совјета и да ће у Београду на власт бити доведени комунисти. Што их више буду доводили Руси то ће и избор бити искључиво њихова ствар. Тако ће преко Црне Горе бити присутни на топлом мору. Стољећима су Британци чинили све да се тај стари руски сан никада не оствари, а сада су могли да гледају како совјетски генерали гледају на пучину према Италији. Дубоко у шумама Босне, газдовао је Тито са својим партизанима. Тито је био аутохтони командант. Он је без икакове совјетске подршке постигао веома много. Он је морао знати да Стаљин свакако неће толерирати његову самосвојну појаву. Штавише, Тито је и непосредно знао како то изгледа у пракси. Он је желио власт која би одмах била угрожена. Како ријешити енигму? Тако што ће играти велику игру идући у Москву као сви послушни ђаци. У тој фази он је био потребан Стаљину и био је релативно сигуран. Али докле? Тито није губио вријеме. Он је знао да је његова шанса, његова власт на читавом територију бивше Краљевине. Али како је узети када је Михајловић чврсто држао Србију. Срби нису одвише марили за комунизам. Врло мало.
Тито постаје миљеник Запада
Тито се морао обратити Британцима. Он је већ са њима имао везе.Знао је да је улог Србија. Дође ли њему у руке, обећао је да Руси неће избити на море. Сада је Запад био фасциниран Титовом улогом и његовом понудом. Забога па Руси неће изаћи на топло море. И више од тога. Руси неће ући на дужу стазу у Србију. Они је једноставно неће посједовати. Да би био миран, Србија ће и без Руса бити комунистичка и не само Србија. Ма и цијела Хрватска са пуно топлог мора. Москва се може надати. Тито је поново сигуран. Британци политички уништавају Михајловића. Снабдијевају Тита гомилом оружја свих типова и гомилом хране и лијекова. Југословенска влада у Лондону и сам краљ сада су само сметња.
Доскора ће бити скрајнути и дат ће легитимитет Титу. Сада Стаљин види Тита као човјека који може осигурати Русима дубљи продор у Средоземље у земље које су у Јалти припале Западу. Стаљин може изиграти Запад. Пушта Тита у Београд и додатно му помаже. Србија је сломљена. Терор комуниста прекрио је Србију. Тито тиме јача власт. Терором је истријебио стару управљачку класу у Србији и Југославији.
Али тек 1948. г. Стаљин је видио да је он изигран, а не Запад. Тито је владајући Југославијом лишио Русе владавином над Србијом. Исхитрена реакција Москве омогућила је Титу да се обрати Западу чији је миљеник постао преко ноћи. Сва комунистичка ујдурма је заборављена и Тито је на врхунцу моћи. Уводи нови још гори терор и апсолутни је господар земље.
Сада Запад шаље мамутску војску и економску помоћ Београду. Југославија се гледа као да је најважнија земља НАТО пакта. Споразумом са Турском и Грчком Тито је готово у НАТО-у. Додатна пропаганда о ужасима Стаљинове владавине охрабрује Запад. Али друштвени модел у својим битним дијеловима се не мијења. Стеге су мало попустиле. Сељацима је дјеломично враћена земља и долази до веће производње хране и пораста потреба за индустријском робом. Уз помоћ Запада који свјесно превиђа ексцесе режима долази до пораста запошљености и личног и друштвеног стандарда. Опрезни Тито сада осјећа да може додатно да олабави стјеге. Мало – помало отварају се врата западним навикама, западној култури и растућој потрошњи. Ипак уз помоћ своје војске Тито спречава било какву политичку опозицију или некотролирано понашање. Политички монизам остаје и даље стубна тачка режима. Једно вријеме се веома успјешно балансира између Истока и Запада. Тито иде корак даље и допушта да вишак радне снаге одлази на Запад и тиме још више везује привреду за капиталистичке земље. Несврстана политика одмах је прихваћена јер она одбија револуционарне покрете потицане из Москве и усмјерене на земље Трећег свијета.
Између свога и правога социјализма
Коначно након Стаљинове смрти Хрушчов пружа руку помирења. Москва схваћа да се у погледу Југославије ништа не може урадити мимо Тита. Али да ли то значи да је Москва прихватила реалност и дигла руке од Југославије или можда и Србије и Црне Горе? На први поглед тако изгледа, али будућност ће показати да совјетски властодршци никада нису одустали бар од истока Југославије. Стратегија Москве базират ће се на очекивању да постепено западно присуство доведе до сукоба са основним темељима,,реалног социјализма” и да буду испровоциране здраве социјалистичке снаге, посебно – армија. Уистину армија је страховала да Тито не изгуби контролу и пријеђе критичну границу послије које би ,,тековине Револуције” и њен повлашћени положај били непоправљиво изгубљени. Москва је великим стрпљењем и истрајношћу коначно постигла да се у армији све озбиљније гледа на растућу моћ Запада у југословенском друштву. Совјети су знали да ће Запад можда одбити да уђе у сукоб ако борба за узимање Србије не буде насилна или директно потицана извана.
Москва је ставила на знање Западу да не доводи у питање западне интересе на западу Југославије , у Хрватској, Словенији и половини Босне. Сада је било јасно да се Србија може добити само распадом Југославије. То је стварало проблеме докле год је Тито био довољно јак да обузда армију и довољно популаран у свим дијеловима Југославије. Било је очигледно да се Југославија не може у догледно вријеме разбити уколико се не уздрма Тито и из прошлости не изврће сво зло за које се чинило да је отишло на повијесни отпад. Коминтерна је својевремено имала снажну базу у Загребу. Њено искуство у сурадњи са усташким покретом сада је ваљало оживјети. Са друге стране морало се водити рачуна да ЈНА још има интеграциони потенцијал и да највећа маса њених старјешина на средњем и нижем нивоу сматра Југославију својом домовином и да никако не би могли толерирати повампирење национализма.
Москва је знала да тај интеграциони потенцијал може употребити као провокацију ако Тито закаже у гушењу ма ког национализма. Требало је хитно пронаћи и активирати уз снажно ангажирање коминтерновских веза. Стварање случаја изазват ће војску. Тада би Тито био први пут пољуљан и био би натјеран на вјерност,,правом социјализму”. Ако се ватра разгори могла би Србија брзо пасти у руке Москве, а што се тиче запада Југославије од њега и овако мало то има.
Игра је могла да почне…
Игралиште великих империја (трећи део)
