Дубровчанке

“У вечерњим сатима, у ресторану, уз добро вино, пријатно смо ћаскали златар, његова супруга и ја. Придружила нам се и ћерка лепотица. Рекао сам: Ваша ћерка је лепа као прстен који сам јутрос купио жени.”

Пише: Драган Алексић

Рекла је да има шездесет година. Лепа жена.

Са деветнаест се удала за поморског капетана. Родила је двоје деце. Неколико година касније муж јој је био убијен у Чилеу. Тамо је и сахрањен. Сваки пут пред пловидбу он би јој рекао: “Ако ми се штогод деси – нека ме тамо. Нека ме не враћају овде.“ Испунила му је жељу.

Подизала је децу сама. Радила је у библиотеци.

Син је пошао на студије у Загреб. Две године касније и ћерка се одлучила на исто. Пре него што је отишла, рекла је мајци: “Бринула си о нама, сад мало брини о себи. Дај ми своју бурму. Носићу је на ланчићу. Ти себи нађи другу. Онај златар Видо и даље прави бурме, и даље је згодан мушкарац, и даље је сам, и даље те воли као онда кад си се између тате и њега одлучила за тату. Теби је четрдесет. Ни пуно ни мало, али сасвим довољно да кренеш новим путем.”

Падала је јака киша. Узела је кишобран и кренула ведро и одлучно Страдуном. Пљусак је престао баш кад је стигла испред златаре “Видо”. Склопила је кишобран и ушла у златару. Власник јој се обрадовао. Зачуђено ју је гледао.

Жена је ставила руку раширених прстију на стаклену тезгу. Рекла је: “Нема више старе бурме. Треба ми нова. Направи ми једну.”

“Какву желиш?” упитао је Видо.

“Ти си златар, направи какву би ти волео да ја носим.”

“Бурме иду у пару, за кога да направим другу?”

“За себе.”

Годину дана касније добили су ћерку.

Деветнаестогодишња ћерка је свратила до библиотеке да посети мајку. Ја сам се ту нашао случајно, после доконе послеподневне шетње пустим улицама Дубровника. Када је ћерка отишла, рекао сам жени: “Јесу ли младићи срећни с њом или не?”

Жена се насмешила. Наставио сам: “Она је лепотица. Понекад лепота не доноси срећу.”

“Да”, рекла је жена и мало се замислила… “Ви нисте одавде?”

“Не. Далеко сам од куће… Ви сте такође лепа жена, ћерка је на Вас.”

“Седите.”

Сео сам, попио понуђену кафу са њом и чуо њену причу. Пред одлазак рекао сам јој како бих у златари њеног мужа купио својој жени прстен. Можда сличан њеној бурми. Нешто тако лепо нисам никада видео. Она се насмешила и рекла да обавезно посетим златару њеног супруга.

Следећег дана, пре подне, у златари “Видо” купио сам жени веома леп прстен. Позвао сам златара на кафу у оближњи кафе. Радо је прихватио позив. Попили смо кафу, па онда и по једну лозу. Лепо смо разговарали. Желео је да плати рачун али ја нисам дозволио. Рекао сам, задржавајући његову руку у којој је већ био извађен новчаник: “Дозволите да ја частим, купио сам жени диван прстен. Ви сте уметник.”

Видо је пристао али је на одласку предложио да у вечерњим сатима попијемо заједно по чашу доброг вина у једном ресторану у који он радо одлази са супругом. Он части. Знао сам за тај ресторан. Пролазио сам крај њега идући ка хотелу “Аргентина” у који сам одсео пре неоклико дана. Прихватио сам позив.

У вечерњим сатима, у ресторану, уз добро вино, пријатно смо ћаскали златар, његова супруга и ја. Касније, придружила нам се и ћерка лепотица. Рекао сам: “Ваша ћерка је лепа као прстен који сам јутрос купио жени.”

“У то име, попијмо још мало вина,” срећно је рекао поносни Видо.

Следећег дана, послеподне, неко је покуцао на врата моје хотелске собе. Отворио сам и угледао ћерку – лепотицу. Изненађен, гледајући ту лепоту, досетио сам се да је тако лепа била још једино девојка коју сам једне ноћи испред цркве, на предбожићно бдење, пре пуно година, упитао да ли би се удала за мене, а она рекла да би.

“Имам три предлога,” рекла је лепа девојка. “Можемо да одемо на купање, можемо да попијемо кафу на тераси или, треће, можемо да водимо љубав овде, у твојој соби.”

“Треће заборави,” рекао сам са смешком. Пришао сам девојци и пољубио је у чело. “Идемо на терасу да попијемо кафу – и гледамо море.”